Блог

Нептунас- Црвена звезда 83:81

Бог мора и глисер

Милош Јоцић, Нови Сад

Независно од спортско-финансијске итерације у којој се налазила, чини се да је Црвена звезда одувек, или макар у блиској прошлости, играла на исти начин. Независно од конкретног склопа екипе и од тога да ли су на клупи седели Пешић, Вукоичић или сада Радоњић, црвено-бели су неговали једну врсту агресивне, нападачки оријентисане кошарке која би Американце подсећала на Run and Gun, а поштеног кошаркашког гражданина Србије на дивљаштво. Пешић се, чинило се, изненађујће слабо сналазио са таквом концепцијом, што је довело до једне ипак слабе сезоне за један млад и фино састављен тим (Кешељ, Бјелица, Штимац). Вукоичић је успео да укроти машину и трчању пружи смисао, али је платио цех неуспешно темпираној форми која је драстично опала средином другог дела сезоне. Радоњић, на крају, изгледа потпуно невидљиво, имајући у виду да да његова Звезда, како се чини, најбоље игра онда када екипа батали нејасно постављен план напада и решавање акција препусти надахнутим појединцима који, инспирисани публиком, претходном успешном серијом кошева или просто неким занимљивим потезом, ефикасно поентирају non sequitur игром један-на-један или сведеним минијатурама између спољнег играча и центра.

У том смислу, Црвена звезда делује као неки плутајући субјект, у потпуности зависан од унутрашњих трења и лелујања, лишен било каквог спољног усмерења. Или, радије, таква екипа подсећа на плутајући глисер – моћну скаламерију опремљену брзим мотором који се, пак, пали и гаси по малтене божанској, насумичној замисли. Тај мотор знао је како и када да се упали у претходној Звездиној утакмици у Евролиги, са Галатасарајем. Пред пуном Ареном, играјући против екипе која је, као и сви јачи тимови ове сезоне, играла тромије и искиданије него што обично игра, са распаљеним Блажичем, Црвена звезда је почетну серију украдених лопти и реализованих поена из контра-напада искористила да повуче целу екипу и преломи меч. То унутрашње надахнуће Звезда ипак није успела да нађе у право време, и у правој количини, против наоко много слабије екипе Нептунаса.

Клуб из литванског приморског града Клаипеде појавом и игром представља нетипичну екипа сада већ тужно бирократске Евролиге. „Локални“ тим, са халом мањом од Пионира и са подразумевајуће лудо фенетичном публиком свих узраста (видели смо у ТВ преносу и бркате лучне раднике и групе деце ослобођене родитељског надзора), са углавном домаћим играчима и тек једним истуреним Американцем (Мустафа Шакур; његове украдене лопте у финишу меча биле су подједнако атрактивне као и шут за три поена његове екипе), Нептунас је против Звезде играо онако како домаћини играју, шаљиво речено, од Новог Кнежевца до Свињишта. Другим речима: на трчање, на ватру, на сипање тројки. Таква игра вероватно је деловала шокантно поменутом просечном кошаркашком гражданину Србије што због тога што је такав стил обично резервисан за „егзотичније“ репрезентације попут Финске или Египта (које линију 6.75 схватају као рукометни седмерац), што због тога што је таква хаубична паљба заиста и упалила, доносећи домаћим играчима и +15 разлике у пуном полувремену. Рекли бисмо – ако је и од Литванаца, много је!

Меч у Клапеиди био је, заправо, мање дуел две екипе, а више судар два резервоара кинетичке енергије. Звезда, ипак, овога пута (за разлику од утакмице са Галатасарајем) није успела да се напоји својом унутрашњом вулканском нирваном. Онда када Нептунас, ношен публиком и невероватним процентом и количином убачених тројки, није увећавао своју резултатску предност, он је узвраћао на тешко изборене тројке нашег тима – а враћена тројка често је психолошки погубнија од било које друге. Игра Нептунаса у првом полувремену можда је била „дивља“, али била је ипак и лепа. Литванци нису журили, и проток лопте био је скоро безгрешан а пренос на другу половину беспрекоран. Тројке су можда шутали „јер ништа друго не знају“, али не може се порећи да су притом изгледали веома уредно и да су Гаилиус и саиграчи погађали из углавном изграђених шутева. Значајно је напоменути и паметно играње Литванаца на Марјановићу у дефанзиви: истеравши га високо, окруживши га двојицом или тројицом, добро знајући да је бековска страна помоћи ипак бржа од пивота 220цм високог центра.

Проблем је, дакако, била Звездина одбрана. Нептунас не само да је био прецизан у шуту, већ се стекао утисак да је скоро неометан у додавањима, шарајући своју егзотичну игру (ко још у 2014. години свесно гради акције око шута из поља!) сасвим добро темпираним – за Звезду почесто изненађујућим? – продорима, па чак и зидањима испод коша. Радоњићев добромислећи експеримент да повремено растроји расположене Литванце повременом зонском одбраном ипак је дао резултата тек у другом полувремену, када су се исти већ испуцали, па стога нереално делује чињеница да је Нептунас прво слободно бацање извео тек у трећој четвртини. Ипак, као што је речено, бог таласа био је у другом полувремену слабије настројен према својим миљеницима, и тројке су стале. Нептунас је у другом делу меча своју енергију почео много више да усмерава у исхитрене грешке. Нарочито погубне биле су оне у хаотичном преносу лопте, а као посебно упечатљива истиче се сасвим апсурдно начињен намерни фаул-кош над Луком Митровићем, којим је Црвена звезда само у једном нападу постигла чак пет (важних) поена. 

Друго полувреме донело је видљиво грчевиту борбу за превласт у којој је Звезда ипак имала благу и растућу предност. Одбрана је постала врхунски консолидована, напади сигурнији, а шут за три поена нашег тима убрзо се процентуално, а скоро и количински, изједначио са оним литванског противника. Међутим, без обзира што је Нептунас све више грешио (што због опалог темпа, што због блиске Звездине одбране), београдска екипа није успела да утакмицу преломи прво психолошки, а потом и резултатски, показујући још једном да су грчевите утакмице за њих и даље сигурна смрт. Најбољи показатељ овога је, можда, Маркус Вилијамс, ван сумње једна од три главне Звездине ударне игле ове сезоне. Имати у екипи разбијачког плејмејкера сличног Дереку Роузу (који сјајно шута и полаже, али слабије додаје и разиграва) сјајно је када, као у случају Галатасараја, ваља дотући грогираног противника и са +5 се одлепити на +8 добро смештеним поготком за три поена. Међутим, када губите са пет, или са три, или са два поена разлике, потребан вам је плеј који ће да стане на лопту и тргне екипу добро подељеним лоптама и сигурнијим поенима. А таквих у Звезди – нема. Тројка Маркуса Вилијамса од таблу, у последњим деловима меча, била је сјајна, бивајући једним од покретача Звездиног полаког повратка у другом делу утакмице, али после тако постигнутих поена Вилијамс је промашивао по три, четири пута узастопце. Уместо играча-организатора игре који смирује и тактизира, гледајући да противника увуче у свој ритам, Радоњић је у тим тренуцима на терену имао плеја који је сам шутао у десетој секунди напада, чекајући да га, као против Галатасараја, Олимпије или Меге, „крене“.

Крај утакмице био је пригодан. Сасвим ненормалан кош Василијуса, на срећу и унутрашњи нагон, из двокорака у ширину и квази хорога, левом руком, преко играча, од таблу, у последњој секунди претпоследњег напада на утакмици, онда када Нептунас већ неколико минута није могао ни изградити ситуацију за шут, а камоли сам кош – поен Нептунасовог бека све говори о утакмици у којој је једна екипа, на крају, имала више наклоности кошаркашких божанстава, спретнију инвокацију, и боље каналисање кошаркашке мане.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду