Блог

Партизан- Банвит 61:77

Бескрајни октобар

Милош Јоцић, Нови Сад

Упркос Партизановом обичају (који је постао нека врста кошаркашке пословице) да своје сезоне започиње климаво а завршава тријумфално, игра и резултати у октобру 2014. године ипак више личе на патологију него на несигурне почетке пројектовано снажног тима. Синоћни Пионир може бити добра, удаљена слика таквог стања. Трибине су на почетку гладно (sic! или за заиста треба написати „гладно“ уместо „гласно?) певале „Да волим црно-беле“, пропраћене традиционалном ћутњом ТВ коментатора који је остављао своје гледаоце да уживају. Након снажних експлозија одушевљења током Мурићевих куцања или ухваћених лопти у одбрани, пола сата после утакмице – и још једног пораза – подједнакосe снажно певало „И када губиш, ја ти певам“. Чињеница, међутим, јесте да је у Пиониру ипак било, за европски Партизан, ипак „тек“ 4.000 људи, па се поставља питање: где се денуло осталих 3.500?

Утакмица са Банвитом – поштеном турском екипом која је у домаћем шампионату увек „ту негде“ око водећег племства које чине Фенербахче, Ефес и Галатасарај – била је од стране Партизановог стручног штаба најављивана као мини-ренесанса након ужасног низа убедљивих пораза (у просеку преко двадесет разлике!). Исто су се, окуражени повратком Милана Мачвана, и даље једног од наших најбољих крилних центара, надали и навијачи. Екипа је, нажалост, тек на тренутке, хипове, деловала као тим који је макар способан да пружи отпор. Почело је, за Партизанов октобар, стандардно: са једва којим поеном у нападу, уз одбрану која је свој кош први пут успела сачувати тек средином прве четвртине, када је резултат већ био 13:4. Но, негде у том тренутку, Партизан је ипак волшебно заиграо као екипа која је у истом дресу и истој дворани играла пре две или три сезоне. Тим је одједном зажелео да трчи, да игра контре, одједном је почео уновчавати своје тешко изборене одбрамбене скокове, и одједном је, да би нахранио публику и застрашио противника, почео закуцавати и постизати фаул-кошеве, уништавајући тиме притивникову сигурност – коју су Турци, у шутерском смислу, ван сваке сумње имали.

Након извучене прве четвртине (18:19; рекли бисмо типичан партизановски резултат) десио се, нажалост, увод у Партизанов октобар. У нападу преко кога се могло први пут на утакмици прећи у вођство, Тепић је бацио снажан алеј-ап – на таблу, у празно, у доњи део обруча. Нешто касније, после стеновите борбе која је увек орбитирала око подношљивих 1–4 разлике за Банвит, Тепић у контранападу баца лопту у руке противника, након чега се противник полако резултатски одлепљује. Банвитова америчко-доминиканска спољна линија знала је да искористи такве поклоне и Партизанова саморањавања, нарочито потмогнута центром Драгичевићем који је, после ко зна којег поена постигнутог без дриблинга, преко неометаног полагања из дубине рекета, кошеве почео да забија из досаде. У трећој четвртини, када је Партизан по ретко који пут у овој сезони успео да направи серију од макар 6:0 (!), Гагић и Мурић се међусобно саплићу око лопте у скоку, и противник у наредних тридесет секунди прави серију 7:0, брзо поништавајући све досад изборено.

Иако би се таква нестална форма могла толерисати, нарочито на почетку сезоне, оно што је потом уследило било је застрашујуће. Мурићеве изјаве о томе како екипа стаје оног тренутка када противник дође до двоцифрене предности се на претходним утакмицама остваривала као трагедија, док се пред гладним и тек помало, али ипак осетно празним Пиониром поновила као фарса. По четврти или пети пут ове сезоне, Партизанова утакмица се завршила већ половином треће четвртине. На први знак осетније разлике противника, расуло се и оно мало смисла у нападу и оно мало енергије у одбрани; главе се колективно оклембесе, и увуче се сјен самодеструктивне меланхолије. Мисаона именица постају чак и погођена слободна бацања, а противник, у овом случају спремно опремљен Американцима лаке руке, придружује се Драгичевићу у досади и неподношљивој лакоћи постизања кошева.

Проблеми Партизана су, дакле, страобални, и тек се једним делом дотичу слабе форме. У дефанзивном смислу, зачеци ротационе одбране која се заснива на брзој страни помоћи тек су у повојима. Ствар ће можда изгледати ефикасно у марту, али за сада само противнику омогућава, после четири или пет добрих додавања, отворен шут из корнера, а Партизану гомилу штетних, веома штентих фаулова рукама. У нападачком смислу, Партизан тренутно негује бизарну верзију тика-таке, стила апсурдно досадних кратких додавања која за циљ имају угуравање лопте у гол; како Партизан нема скоро ниједног макар поштеног шутера (осим Андрића, могуће реинкарнације Уроша Трипковића) и ниједног макар употребљивог центра, офанзивне кретње сведене су на хазардерске продоре и изнуђене покушаје угуравања лопте у кош са полу-дистанце. У таквој ситуацији, и ростер је део већег проблема. Придошли Мачван и Мурић, иако играчи који лакоћом свог постојања на терену изгледају као да у Партизану играју одувек, ипак не могу покрпити све рупе у екипи, нарочито када те рупе искачу тамо где се мислило да су ипак закрпљене. Милутиновић и Богдановић, тако, нису појачања, већ (барем тренутно) само играчи који попуњавају простор. Тепић, један од замишљених ослонаца екипе због своје комбинације ветеранског искуства и младалачких колена, сада је играч са још мањом концентрацијом и самопоуздањем него када се прошле године вратио у Партизан. Гагић и Милутинов, са друге стране, сасвим видљиво стагнирају. Иако се може нагађати да ли је Милутинов своје две експресне личне грешке, са којима је терен напустио још у трећој четвртини, зарадио због неискуства или истинске не-жеље за играњем, сасвим јасно зачуђава развој Гагића – играч који може бити нека парафраза Јонаса Валанчијунаса, односно вишеструко убиствене четворке/петице, и даље игра са ретким и исподпросечним шутом (изузимајући слободна бацања), покушавајући да под кошем игра без пивота, финти или било какве другe примесе центарског балета, играјући на доњој позицији ограниченије него неки много тежи и тромији центри.

Осећа се, на крају, где се налази оних 3.500 навијача којих нема у Пиониру. То су навијачи који тим воле, и који су га вероватно пратили на телевизији, али који можда осећају да је разлог зашто се лоша претходна сезона прелива и у ову није само лоша форма, већ играчки кадар који ипак не показује онај ниво кошаркашког квалитета и стила којим су били размажени претходних сезона. У питању су играчи који ван сумње јесу борбени (макар тамо до треће четвртине), али и уопштено несналажљиви, тактички ограничени, несигурни; и, што је највећи грех за тим по имену „Партизан“ (јер претходне мане се увек и оправдано заиста могу приписати пролазној лошој форми), менталитета који је бескрајно далеко од победничког.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду