Агора

Може ли Подемос до победе у Шпанији? (први део)

Bécquer Seguín, Sebastiaan Faber, The Nation

Ако је веровати резултатима последњих истраживања, следећи премијер Шпаније биће Пабло Иглесиас, дугокоси 36-огодишњи политиколог који се калио у Комунистичкој омладини и анти-глобалистичком покрету, и чија партија, Подемос, жели “променити правила политичке игре”. Лево и десно, додао је, су метафоре које нису више од користи у политичкој терминологији: “основна подела данас је између олигархије и демократије, између сиромашне већине и привилеговане мањине.” Или, како то Подемос често наглашава, између la gente и la casta, између народа и касте, елите.

Подемос је основан пре годину дана, и у мају су направили велики потрес у шпанском политичком естаблишменту тако што су освојили 5 места на изборима за Европски парламент (1.25 милиона гласова, отприлике око 8%). У многим аспектима, партија Подемос – чије име се дословно преводи као “Ми можемо” – је шпански рођак грчке Сиризе. Њихова платформа се још увек развија, али основу њихових идеја чини сет економско-стимулативних мера које опонирају европској опсесији ка штедњи као једином начину да се превазиђе актуелна економска криза. Између осталог, Подемос предлаже реструктуирање националног дуга, “деприватизацију” кључних јавних сервиса попут здравствене неге и енергије, као и некакав вид универзалног основног дохотка који ће осигурати опоравак анемичне шпанске економије за милионе незапослених – званично око 24%, и скоро 54% младих између 18 и 25 година. Партија се такође залаже за реформу Устава, који је зауставио шпанску демократску транзицију из касних седамдесетих, и који је настао као компромис између Франковог режима и опозиције. За Подемос, актуелни устав је “катанац” за даљи прогрес: камен темељац пропалог “режима из ‘78” који је, почевши од осамдесетих година, изграђен на двопартијском консензусу између Социјалистичке партије (PSOE) левог центра и десничарске Народне партије (PP), ширећи и стимулишући корупцију и гушећи демократију.

Како то обично бива, Иглесиас је рођен баш у октобру 1978. – исте године када је шпански парламент усвојио актуелни Устав. И то није једино што је иронично у овој причи. Наиме, Подемос би ускоро могао да закуца и последњи ексер у ковчег Социјалистичке партије, партије која траје још из XIX века и по чијем је оснивачу и сам Иглесиас добио име! Судећи према постизборним анализама на сајту eldiario.es, статистика каже да је скоро на свим местима где је Социјалистичка партија изгубила подршку, највећи раст имао управо Подемос.

Успон Подемоса променио је лице европске политике, подижући такође и изгледе моћне јужњачке коалиције да се, јашући на изборном таласу, одупре политици штедње коју намеће Немачка и Европска централна банка. (Подемос, Сириза и остале партије ујединиле су се у Европску уједњену левицу у Европском парламенту у Бриселу.) У Шпанији, Грчкој, Италији и Португалу оваква политика штедње имала је катастрофалне последице. Поред велике незапослености, шпански национални дуг порастао је скоро 100% домаћег бруто друштвеног производа и, према цивилној организацији која за циљ има пружање подршке људима који су због хипотека изгубили своја домаћинства (ПАХ), скоро 570 000 породица остало је без крова над главом од како је криза настала 2007. године. Према застарелом шпанском закону, власници кућа задржавају свог дуг чак и након заплене имовине; према томе, преко миллион људи је усисано у црну рупу финансијског безнађа. Земљу је захватио талас самоубистава изазваних економским проблемима и неимаштином. Према подацима УНИЦЕФ-а, стопа сиромаштва дјеце у Шпанији је 36,3%. Такође, у Шпанији су највеће неједнакости, на европском нивоу, када су у питању приходи грађана, гдје петина на врху ужива седам и по пута веће богатство него петина на дну.

Против политичке елите, која се нашироко – и сасвим исправно – перципира као срамотно некомпетентна, патолошки корумпирана и дубоко антидемократска, Подемос нуди компетентне кадрове, транспарентан рад и демократске принципе. Док етаблирани политичари и са левице и са деснице служе корпоративним интересима, Подемос поносно изјављује да “ником ништа не дугује.” Њихов вртоглави успон делом је последица јасноће и тачности ове поруке, али и способности њених лидера. Ипак, највећи број људи сагласан је са констатацијом да су масовни медији најјаче оружје Подемоса, нарочито телевизија. “Једна од највећих грешака Европске левице јесте то што су пристали да предају масовне медије противницима без икакве борбе,” сматра политиколог Каролина Бесканса, новоизабрани секретар партије за политичку и друштвену анализу. “Телевизија је простор где се гради главнина јавног мнења у свакој земљи. И ако одлучите да не желите користити тај простор из некаквих принципа, не говорите ништа друго него да одустајете од демократског пута да освојите победу на изборима.”

Док су левичарске партије у Шпанији и осталим земљама посматрали масовне медије са презиром, а људе који се тамо појављују као покварене и заражене, Подемос се одлучио за другачији приступ. Иглесиас и остали партијски представници као Бесканса, Ињиго Ерехон и Хуан Карлос Монедеро су активно учествовали на политичким дебатама на шпанском јавном сервису, али и давали интервјуе и гостовали на осталим комерцијалним телевизијама у земљи. Они су се веома снажно супротставили политичарима попут Есперанца Агијере, лидера Народне партије у Мадриду, и новинарима попут Едуарда Инде (нешто као Мич МекКонел и Дејвид Брук, као шпански еквливалент њима). На ТВ наступима чланови Подемоса су се издвојили са јасном, здраворазумском поруком, одсуством било каквог страха и чак и другачијим стилом облачења: Иглесиас понекад носи и кравату, али сако скоро никада, док Монедеро преферира нешто озбиљније мајице и црвене шалове. И за разлику од својих противника, они су увек добро припремљени.

“Људи обично мисле да се политика одвија у партијама или у неким затвореним заједницама, али то није истина,” пише Луис Хименез на првим страницама недавно објављене књиге о партији “Claro que Podemos”, у коауторству са Аном Домингез. “Политика се одвија у медијима.” Таква стратегија уродила је плодом. На почетку, шпански комерцијални медији су добровољно уступали простор Подемосу зато што су им њихови чланови својим наступима дизали рејтинг. Касније, они су почели са активним, негативним кампањама – износећи неосноване оптужбе о финансијским везама Иглесиаса и Монедера са венецуеланском владом и Ерехоновом гранту за истраживање на Универзитету у Малаги. Џон Милер, репортер економиста за конзервативни лист Ел Мундо је чак направио књигу у којој је жестоко критиковао Подемос, а која је објављена само мјесец дана након мајских избора. Али, што су више били под лупом медија, више им је расла подршка међу Шпанцима.

Појава Подемоса у Шпанији привукла је пажњу не само медија, него и политичких партија у Шпанији, приморавајући их да прилагоде и дотерају свој дискурс, своју тактику, па чак и своје руководство. Партија која је на политичком спектру најближа Подемосу, Уједњена левица (IU) – коалиција у којој се налази и Шпанска комунистичка партија – недавно је доживела кадровске промене: Алберто Гарзон, млади економиста који гаји врло пријатељске односе са Иглесиасом, преузео је водећу улогу у партији од остарелог Кајо Лара.  Чак је и владајућа Народна партија морала мењати свој приступ: етички принципи на којима је инсистирао Подемос, комбиновани са безбројним корупционашким аферама чланова НП – нелегално финансирање партије, узимање мита на грађевинским пројектима, огромним рачунима у швајцарским банкама и афера око илегалног новца, намењеног партијским лидерима, који је мјесечно стизао у ковертама – натерали су Народну партију да уведе неке (поприлично површне) анти-корупцијске мере у шпанском парламенту. Социјалистичка партија је такође доживела промене, на месту генералног секретара партије уместо проћелавог, 62-огодишњег Алфреда Перез Рупакалба дошао је двадесет година млађи Педро Санчез, који својим “кеновским” изгледом подсећа на неког идеалног зета. “Санчез се сада чак и облачи као Пабло Иглесиас – заврнути рукави од кошуље, руксак пребачен преко једног рамена, мала кравата,” каже Тања Гонзалез Пенас, једна од пет чланова Подемоса који седе у Европском парламенту. “Све остале политичке партије се сада морају прилагодити нама,” нашалила се она. Политички историчар Пабло Санчез Леон је сагласан са њом: “На нивоу дискурса, Подемос је већ однео победу. Њихова порука је променила оквире политичке дебате. Сада је Педро Санчез приморан да објашњава да он није дио “замка.””

“Ми не желимо да будемо партија, ми не желимо да будемо коалиција партија. Ми не желимо да будемо само нова роба на изборном тржишту,” рекао је Иглесиас публици од нешто више од сто људи на прагу Театро дел Барио у Мадриду, у јутро 17. јануара 2014. године. “Оно што вам ми нудимо, јесте метод.” Иглесиас је говорио људима који су се тискали на улазу у салу која је имала капацитет од 130 места, где је он држао прес конференцију на којој је предстрављао политичку иницијативу имена ‚‚Подемос”. Овај догађај за резултат је имао публикацију извесног манифеста који је носио име Направимо покрет: Претворимо огорчење народа у политичку промену, испод којег се потписало 28 интелектуалаца и активиста, и који су позивали на политичку кампању којом би се “повратио суверенитет народа.” Иглесиас је питао чланове своје публике да потпишу петицију ако желе да се ова иницијатива настави и да се претвори у партију која би учествовала на изборима за Европски парламент. Он је “затражио” 50 000 потписа као гаранцију. За мање од 24 часа, потписи су прикупљени.

Али историја Подемоса заправо почиње неколико година раније. Покрет “Огорчење”, у Шпанији познат као “15-М” и у Сједињеним Америчким Државама као шпански “Occupy,” пресјекао је окоштале позиције које су дуго делиле шпанску левицу. 15-ог маја 2011. године, седам дана пре локалних избора, феминистичке заједнице, анти-исељеничке организације и групенезапослених младих људи сјединиле су се са већ етаблираним политичким организацијама, као што су Антикапиталистичка левица, у циљу окупације централног мадридског трга, Пуерта дел Сол. Истучићи егзистенцијалну неизвесност радничке класе и просечних грађана постављањем шатора по тргу, демонстранти су нагласили неспособност шпанске политичке елите да услиши позиве грађана за директнијим представљањем њихових интереса и и инсистирали да раскину приватне везе са банкарским и пословним сектором. “15-М је био у потпуности спонтан покрет који је покренуо многа питања и оспорио легитимитет великог дела актуелног система рада државе,” каже Мигуел Бермехо, активиста Младих без будућности (Juventud Sin Futuro), једне од изворних група које стоје иза “Огорчење” протеста. Бермехо је недавно изабран за члана у Подемосовом Већу грађана. Насупрот критичарима покрета, он каже да "15-М" није замишљен да разочарање и очај народа претвори у политички програм: “Добра ствар код "15-М" је у томе што је реполитизовао многа питања која су била деполитизована и учинио да она изгледају природно.” Такво мишљење широко је распрострањено и изван Подемоса. Новинар Јакобо Риверо, аутор једног опширног интервјуа са Иглесиасом, приметио је да је "15-М" покрет дубоко променио шпанско друштво. “Обични грађани су открили да и они могу да утичу на политику, да свако може учествовати у политици,” каже Риверо. Историчар Санчез Леон дели Риверово мишљење: “Нешто веома интересантно се догодило у Шпанији: људи су коначно открили да су они моћнији него њихови политичари.” Ова промена у свести грађана је била директна последица праксе која је производ рада "15-М", а нарочито ширење скупова који су организовали све, од локалних библиотека и округлих столова до политичких семинара и колективног уређивања разних манифеста који су јавно наглас читани или су чак достављани шпанском Парламенту.

Управо те локалне, самоорганизоване групе, сконцентрисане око посебних, специфичних проблема, интереса или заједница, су сада жила куцавица Подемоса. Названи “круговима”, групе ових грађана дебатују и долазе са предлозима иза којих партија и њени лидери морају стати. Грађани могу учествовати у више кругова у исто време; како Бермехо објашњава, вишеструко чланство се охрабрује. Докторица медицине која станује у Лавапиес, боемском мадридском карту гдје је Подемос рођен, може бити веома добро упућена у проблеме који погађају ту локалну заједницу, и тако би могла бити од користи као информисан учесник у Лавапиес Кругу. Али она такође може да пружи свој став о јавном здравству и тако може играти важну улогу као члан Круга јавног здравства. Друштвене мреже и иновативни wеб сајтови као Reddit, Appgree и Loomio могу учинити овакав вид флуидне друштвене партиципације могућим на широком плану и у реалном времену. Подемос је чак истражио и развио сопствену платформу, засновану на отвореном приступном коду и софтверу, који ће у скорије време бити копиран од стране бројних партија из других земаља. Неколико месеци раније, појавио се чланак у Њујоркеру који описује Подемос као “прву reddit политичку партију на свету.”

Извор: The Nation    Превод: Данијела Зец, Војислав Савић

Други део текста можете прочитати овде