Агора

Пази, снима се!

Срђан Видрић, Политика

Видео-вест, која се пре неколико дана појавила у јавности, а која приказује младића који на задњим вратима трамваја брутално шутира старијег човека, подсетила ме је на причу једног мог пријатеља, коју ми је испричао пре више од годину дана, а која се тиче вршњачког насиља у аутобусу. Наиме, док се враћао с посла поменутим међумесним превозним средством, у задњем делу истог дошло је до туче између двојице средњошколаца око тога ко је сео на чије место. Како то „више” нису деца са отежалим ранчевима на леђима, већ набилдовани младићи без жеље да због било чега одступе и покажу да су слаби, дошло је до тешког физичког обрачуна. Пошто је видео да нико од путника не реагује, а да би туча могла да се протегне до у „летњи дан до подне”, пријатељ је прискочио и раздвојио завађене момке. И не би ова прича имала ништа од необичног и неуобичајеног да, док је песничење трајало, вршњаци сукобљених страна нису извадили своје мобилне телефоне и цео случај снимили.

Наравно, није ово изоловани случај. Таквих примера и видео-записа је много. Међутим, поставља се питање, одакле потреба данашњег (младог) човека да такве ствари забележи камером? Да ли се некадашња присебност и храброст у реаговању и спречавању оваквих ситуација заменила хитрим и брзопотезним извлачењем паметних телефона? Својим уплитањем у ствари које нас се само на први поглед не тичу, ми несумњиво губимо нешто од сопственог мира и удобности. Шта више, такве ствари нас често могу коштати и живота, о чему веома упечатљиво сведочи и филм „Кругови” Срђана Голубовића, инспирисан истинитим догађајем. Међутим, ако целокупну ситуацију посматрамо из позиције човека који је, попут оног на недавно објављеном снимку, нападнут и угрожен, хоризонти очекивања се потпуно мењају и померају. Шта бисмо тада рекли, осетили или помислили када бисмо, уместо руке спаса, према нама приметили испружен објектив?

Серафино Губио, протагониста романа „Пази, снима се!” италијанског нобеловца Луиђија Пиранделија, који је са великом покорношћу обављао занимање филмског сниматеља, називао је себе „руком која окреће ручицу на фотографском апарату”. На једном месту у роману, он каже следеће: „Чинимо све што знамо и умемо да бисмо апарату дали материјала; снимамо призоре у пристаништима, у позориштима, на железничким станицама. Публика, као и апарат, гута све и сва.” Последња реченица је вероватно и кључна, што нам потврђују и бројеви прегледа контрoверзних снимака на „Јутјубу” и друштвеним мрежама. Оно што Пирандело вероватно није могао ни да наслути јесте чињеница да се публика данас у само неколико кликова и сама може трансформисати у сниматеље и вршити селекцију погодног материјала за снимање.

Безосећајност и блазираност савременог човека довела је до тога да овај, са извесним пијететом, снима и касније дели са другима, нешто што би поједини актери стресних и узнемиравајућих догађаја вероватно желели да забораве. Зато би било добро запитати се увек ко су „руке које окрећу ручицу” и шта би се десило да су, уместо за мобилним телефоном, посегнуле за неким идеалнијим решењем.

Политика, 17. новембар 2014.