Матрикс

Fran Bow, Manhunt, The Stanley Parable

По коридорима хорора (други део)

Дарко Ковачевић, Суботица

О Ноћима вештица уобичајило се освртати на хорор жанр, најчешће гледањем филмова; од пионирског експресионистичког ремек-дела „Кабинета доктора Калигарија“ (1920), преко холивудске хиперпродукције вампирских, вукодлачких, франкенштајновских и других монструма, до послератног заокрета ка манијачким и психолошким филмовима страве и ужаса. Жанр страве, верујем да је у то веровао и Кубрик, суштински је обесмишљен ужасима Другог светског рата, али упркос томе наставио је да ровари, најчешће балансирајући на ивици треша, тек ретко успевајући да се одистински озбиљно поигра са људским страховима. Ово је наставак  прегледа видео-игара које су се на интересантан начин поиграле хорором, и које, по мом скромном суду, далеко надилазе немаштовиту и безвредну филмску продукцију жанра малограђанске језе.

Fran Bow

Независна игра настала у кућној продукцији шведског брачног пара Фигуера – Мартинсон постављена је у 1944. годину и прати лик девојчице Френ Боу, која је смештена у дечију душевну болницу, након што је сведочила насилном убиству својих родитеља. Френ пати од делузија, а ситуацију појачава и лек који јој је преписан, дрога која повремено изазива мрачне и снажне халуцинације. Уз помоћ и упркос лудости, Френ мора побећи из луднице, у покушају да се врати кући, те разреши мистерију убиства својих родитеља. Графички кокетирајући са дечијим сликовницама, авантура Френ Боу води кроз многе дирљиве ситуације, почињући од јасне дистинкције стварног и исхалуцинираног света, временом полако уклањајући ову границу. У неком филмском смислу поређења, нешто најближе Френ Боу био би (ретко) одличан хорор филм „Џејкобова лествица“ из 1990.

Manhunt

Мислио сам да не помињем слешере, али је насилно убијање и касапљење ипак неизоставан део жанра. И шта сад рећи о игри која је у неким државама забрањена (на Новом Зеланду поседовање игре сматра се кривичним делом)? Менхант долази из „Рокстарове“ (чије би) кухиње, и прича о осуђенику на смрт који је, уместо да буде усмрћен, постао ловина у игри насиља коју извесна особа под именом Режисер прати путем свеприсутне мреже сигурносних камера (CCTV). У борби за опстанак, играч мора да се скрива и/или (приручним средствима) из потаје убија чланове банди урбаних насилника, социопата и психопата који га лове по запуштеним просторима капитализма. То су, редом, од скинхеда и неонациста, преко групе бивших војних ветерана, банди сатаниста и педофила, приватног обезбеђења, до корумпираних полицијаца и жандармерије.

Игра мачака и миша, за коју треба имати добар желудац, игра напетог ишчекивајућег скривања, шуњања и вребања испресецаног пировањем екстремног садистичког насиља. Заплет ескалира у причу о продукцији снаф филмова, тешкој корупцији и крвожедној елити. Издавач „Рокстар“ се, као и обично, бранио да у њиховим играма нема ничег непостојећег, само је, ето, можда проблем што су они то кондензовали у једну причу. Менхант је изазвао озбиљну друштвену дебату у САД, у коју су се укључили како најугледнији медији, тако и политичари. Они који су нападали игру (куриозитета вам, и тадашња сенаторка Хилари династије Клинтон), сматрали су да је једноставно прешла црту (замислимо да постоји) насиља које је дозвољено приказати у неком делу. У табору оних који су бранили игру било је и следећих аргумената – уколико се „Менхант“ прода (а продао се), то ће више од било каквог политичког дискурса или друштвене дебате показати америчку фасцинацију насиљем. Први део издат је 2003. године, други 2007, реиздања су била прошле и претпрошле године.

The Stanley Parable

Ова парабола нас ставља у улогу Стенлија, запосленика бр. 427 у једној безличној корпорацији, који живи нормалан живот све док се у једном тренутку не нађе на свом радном месту, у празним канцеларијама без живе душе. Стенли може да се држи гласа наратора, који му и објашњава да је Стенли увек слушао и извршавао све што му се каже, те да, пратећи причу, у врло кратком року може да открије да се налази у постројењу за контролу ума, те да, слушајући глас наратора, може да искључи постројење и докопа се слободе, срећно завршавајући игру. Стенли можда може препознати дозу цинизма у гласу наратора, па може супротставити своју вољу причи у коју је уписан, тек да би схватио да се глас који чује, за који је мислио да је нарација, заправо обраћа директно њему, Стенлију. Наратор убеђује Стенлија да је једини пут до слободе кроз тачно утврђену причу, али га Стенли не слуша – он би да открије свој пут, да уради нешто баш по свом.

Наратор, међутим, сад већ почиње да збија шале на рачун Стенлија, чак и да прелази рампу (четврти зид), зачикавајући играча да није способан да искаже сопствену вољу нити у једном једином тренутку. Играч може покушати све – од потпуне несарадње са наратором, до самоубиства, само да би схватио да наратор има циничан коментар на сваки његов покушај да одступи од главног тока приче. Наратор је толико супериоран да може Стенлију открити и правила игре и сценарија, али га може и ставити изван матрикса игре у којој се налази, чисто да би му сугерисао да се један скуп може садржати у нешто већем скупу. Играч убрзо схвата да нема слободну вољу, те да није ни по чему и никаква индивидуа. Стенлијева парабола је егзистенцијалистички хорор, хорор избора, хорор слободне воље и хорор индивидуализма.

*

Линкови:

http://www.franbow.com/

http://www.stanleyparable.com/