Матрикс

The Dark Eye, Five Nights at Freddy's, The Thing

По коридорима хорора (први део)

Дарко Ковачевић, Суботица

Од гроздобера, када се покупи и последњи берићет земље, а пре међуцарства студени, наши прастари знали су принети жртву влажној хладној земљи, жени, или Мокоши, како је већ коме доспевало. Ти се адети, путем црквословља, пронеше и до трулог потрошачког запада, одакле нам се вратише у некаквом облику Ноћи вештица, када нејач треба да гледа хороре, купује костиме и ноћу по крају изазива педофиле у потрази за слаткишима. Ако ништа друго, повод је да се зачудимо пред хорором, најчуднијим производом поп-културе потрошачког света. Искључујући слешере, овде одабирам најинтересантније покушаје да се хорор угради у структуру интерактивних компјутерских игара. Да поједноставним, биће ово приказ неколико добрих хорор игара:

The Dark Eye

Игра из дигитално далеке 1995. године почива на кратким причама страве Едгара Алана Поа, те поприлично непоуздано, не представљајући јасно правила и ток игре, уводи играча у сумасишавши свет поовског хорора. „Dark Eye“ не покушава да буде класична игра, већ је више поигравање са нарацијом. Градећи аветињски матрикс без временског тока, мапирајући причу по френологији, игра збуњеног играча убације у перспективе жртве из три Поове приче, остављајући му при том само механизме да сам себе доведе до потпуне пропасти. И то није све. „Dark Eye“ потом прави нови круг, по истим причама, стављајући сада играча у улогу извршиоца, све време дајући назнаке да је све то ипак део једне веће приче, која је меланж макабристичке, рекао бих малограђанске, грозоморе.

FiveNights at Freddy's

Овај серијал (има већ 5 делова), започет 2014. године претпоставља играча у улози ноћног чувара Фредијеве пицерије, где су му на располагању само камере за видео надзор и један прекидач за електронско закључавање врата. Проблем су аниматроничке лутке које, како узгред сазнајемо, имају обичај да ноћу вршљају по пицерији, ако их нико не гледа. Стручно речено, инсомнамбулна аутономатонофобија. У својој играчкој суштини, по свим правилима то је виртуелна верзија „Шапца лапца“, где су сви мултимедијални ресурси стављени на одржање напетости, и где је, као у свим мајсторским хорорима, извор и исход језовитости остављен имагинацији играча.

The Thing

Ослањајући се на филмског „Створа“ (са Курт Раселом) из 1982. године, ова игра из 2002. године нас оставља на суровом арктику са ванземаљским облицима живота који се вирулентно асимилују у домаће организме. Ништа спектакуларно, рекло би се, нити графички (посебно из данашње перспективе), нити наративно. Међутим, ова наизглед просечна пуцачина поседује адута управо на пољу саме организације игре, односно односа са вештачко-интелигентним карактерима на које играч наилази. Наиме, играчу је преко потребна помоћ при савладавању препрека, и она постоји, у виду људских бића на које се повремено наилази – механичара, војника и медицинског особља. Како, према причи, свако може (али и не мора) бити заражен, тако се између играча и његових помоћника развија однос који непрестано клизи од страха до поверења, те у сваком тренутку може да кулминира смрћу или убиством. Да би ствар била још интересантнија, овај однос неповерења је узајаман, те и сами карактери развијају свој однос према играчу, процењујући да ли је заражен или не. Овај систем међусобног (не)поверења помера тежиште хорора са мутантских караконџула на унутрашње односе тима који се бори против њих, често наводећи играча на попуштање живаца. Чисто (Пекићево) „Беснило“.