Матрикс

Warcraft (филм)

Јеванђеље војевођења

Дарко Ковачевић, Суботица

Зови Бови (Duncan Zowie Haywood Jones), син Давидов, након поприлично интересантног филмског првенца „Месец“ (Moon, 2009) усудио се да исфилмује легендарну ратну стратешку игру „Воркрафт“. Укратко, ради се о фантазијском свету Азерот, где се претежно људи и претежно орци кољу до истребљења, уз помоћ и одмоћ других фантазијских бештија. Серијал је започет давне 1994. године, у време када су Срби (као и Орци у игри) били заокупљени инфлацијом сопствене државне творевине. Калифорнијски Близард (Blizzard Entertainment, Inc) у потоњим годинама брзо је избацивао наставке и додавао нове расе, карактере и детаље у свет Азерота, да би све то данас нарасло на озбиљан паралелни универзум чији милиони зомбификованих играча овој све похлепнијој корпорацији доносе око милион зелембаћа профита дневно.

Филм се може погледати, има пуно шарених пиксела, али је потпуни промашај на наративном плану, где више личи на подужу прву епизоду некакве серије. Аутори нам исцртавају један хантингтоновски подељен универзум на добре (људе) у добром блиставом свету и рђаве (орке) који у најездама наваљују на краљевство људи зато што је њихов свет уништен, а онда нам, као и сви петпарачки уметници, показују да су у основи сва бића иста, само се културе разликују, док су за сукобе и ратове криви рђави лидери. Поред нервирања окорелих филмофила који зазиру од инвазије видео-гејминга у друге, назадније уметности, филм „Воркрафт“ очито покушава да заподене биоскопски серијал, па нам, као да смо већ сви ометени у развоју, објашњава основне претпоставке Азерота, те нас смара политичком коректношћу и дводимензионалним карактерима до којих нам нимало није стало. Све то без и трунке ауторске смелости, цензурисано правилима тзв. слободног тржишта.

Не би ово холивудско масло вредело траћења ћирилице, да није у себи носило огроман потенцијал. Наиме, трећа игра Воркрафтова имала је причу коју би вредело испричати. То је прича о паладину принцу Артасу, који покушава да спасе своје (и ћаћино) пасторално краљевство најезде којекакве куге која зомбификује сељаштво. Артас се са толико жара бори против сила мрака, да временом поприма зилотске особине. Катарза приче је када Артас од паладина постане некромант, од протагониста се одметне у антагонисту. Магбетовски обрт карактера имали смо, дакако, и у „Ратовима звезда“ у лику Анакина-Вејдера (не заборавимо претварање републике у империју), додуше раштркано и разводњено у три (досадњикава) филма, али је „Воркрафт“ заиста могао бриљантно да исприча трагедију о некрофилизацији и некрофилству лидера, отпадништву-повратку примитивних орака и неподношљивој лакоћи зомбификације гордих људи. Штета, велика штета што није започето трећом причом.

Велим вам, онако успут, да је и „Нови завет“ далеко интересантнији када се последња књига (Откровење) прочита као прва. Тада све добија другачији смисао.