Матрикс

Hearts of Iron IV

Ожељезена срца

Дарко Ковачевић, Суботица

Џаба ми (човечанство) календарски траћимо XXI, кад нисмо поштено прележали ни крњи XX век, а има их подоста који не силазе са патоса деветнаестовековних националромантизама или корпоративних империјализама. Хоћу рећи да смо се искрхали у нови миленијум без поштеног друштва, а једино што нас држи да се не распаднемо је низ  минуциозних правно-корпоративних механизама презервације и спутавања слободног мишљења и делања. Што би, да је којим случајем жив, Ортега и Гасет резовитализовао - нема данас довољно стварног живота да бисмо почели стварно да мислимо. Отуд се, можда, радо враћамо у времена када је живети било опасно по живот, када се урођена или стечена приврженост идеји (или вери) плаћала главом.

Шведски „Парадокс“ (Paradox Development Studio i Paradox Interactive)већ дуги низ година најуспешније производи грандиозне историјске симулације, где „Европа универзалис“ носи доба апсолутизма (XV до XVIII век), „Викторија“ носи доба империјализма (поч. XIX века до  неке 1920. године) а „Срца од жељеза“, специјализована је за зенит тоталитаризма (1936. до 1948. године). Током овог лета, „Парадокс“ је избацио нову инкарнацију „Hearts of Iron“, а упустио се и у свемирску симулацију „Стеларис“, о чему ћемо другом приликом. HOI 4 доноси квалитативне помаке на пољу графике и униформније ликовне стилизације историјских актера игре, велико олакшање управљања фронтовима и јединицама, али и благо уназађење на пољу политике.

Hearts of Iron је по хоризонтали и вертикали толико грандиозна игра, да одговара само играчима мегаломанских (и фаталистичких) апетита, попут Хитлера, Стаљина, Черчила, Хирохита, Мусолинија итд. Клаузевиц енџин, који покреће игру, садржи податке о свим државама и државицама, лидерима и лидерчићима, војскама и милицијама, технологијама и примитивностима на кугли земаљској од 1936. до 1948, па мање амбициозан играч може да ускочи и у кожу кнеза Павла, али ће му скромни капацитети братско-јединствене краљевине  дозволити да тек пасивно посматра титанске окршаје левог комунизма (Коминтерна), десног капитализма (Савезници) и ауторитативно центристичког фашизма (Осовина), са највероватнијим исходом превременог свршетка игре.

Грандиозност игре свеобухвата вођење унутрашње политике, међународне дипломатије и трговине, технолошко-индустријског фокуса и инфраструктуре, све до тоталног рата на копну, морима и ваздуху, где се људско-техничким ресурсима може управљати путем фронтова, посредством генерала, али и директно, на нивоу дивизија, док бојеви поредак може бити организован на нивоу бригада и пратећих чета. Све је то изведено са довољно детаља да AAR (After action report), ретроспективна анализа одигране игре, са нешто литерарног украшавања, може да личи на добру пара(лелно-)историјску фантазију. Уосталом, све игре шведског Парадокса производе огромну количину мање или више квалитетних ААР прича и фанфикције.

Фасцинантан је и начин на који је Парадокс спаковао историју планете у клаузевицевски математички модел – људи су овде пуки ресурс, без боје, укуса и мириса, а од идеологије и политика (дакако и наслеђене инфраструктуре) већ зависи колики проценат ће бити споособан да учествује у потрошњи, производњи или као незаобилазан војни материјал. Још интересантнији је начин на који су Швеђани инкорпорирали хиљаде и хиљаде политичара и генерала у игру – сваки актер је сведен на једну доминантну особину, нпр: властољубиви демагог, перфидни клептократ, беневолентни џентлмен, крути империјалист, лајави кловн, тврдоглави изолационист, безначајни лаик, тиха радилица, наивни оптимиста, политички протеже, велики компромисер итд. Отуд ми, кад видим какву политикантску њушку, увек наиђе порив паковања у неку од већ дефинисаних Парадоксових кутија:

• Вучић - властољубиви демагог – бесна и осветољубива особа пуна мржње, али и демонске харизме која покреће фрустриране масе. Сврха постојања му је да обликује свет онако како се њему допада. Даје бонус 25% подршке владајућој партији, чиме посредно утиче на виши степен националног јединства.
• Тадић (док је председниковао) – лајави кловн – велики глумац у политици, кога народ доживљава као снажног и компетентног лидера. Ипак, иза бомбастичне реторике крије се скудоумна и ташта особа. Они који га заиста познају, знају да је некомпетентан човек. Даје +30% бонус на односе са демократским режимима, али -5% на организацију државе.
• Тома – сретни аматер – добио своју функцију чистим случајем и нема појма о политици и власти. Ипак, засењен изненађењем и чудом доспећа на власт, зрачи одређеном дозом самозадовољства и самопоуздања. Умањује могућност идеолошког разилажења за 10%, али и финансијски промет државе за 5%.
• Дачић – аутократски шармер – користи каризму и бескрупулозност да би опстао на власти. Шармира и пријатеље и непријатеље, и добар је преговарач. Ипак, свакодневно вршење власти му баш и не лежи. Умањује потребу за укупном потрошњом, али увећава ниво корупције за 5%.
• линија Илић, Мркоњић... – перфидни клептократ – игнорише криминал и није га брига за инсурекције, али одлично сарађује са другим министрима зато што им увећава прилику да се обогате. Умањује укупне индустријске ресурсе за 3%.
• линија Ђилас, Мали... - корпоративно одело – већи део века провео у бизнису, далеко од политике. У свет политике ушао као саветник или независно лице, а онда напредовао због кооперативности. Има развијену мрежу контаката, али нема политику. Даје велики бонус на финансијски промет, али увећава незадовољство грађана за 10% и цене изградње за 5%.

Намерно или случајно (да ли је ова игра и уметничко дело и можда друштвена критика, или само математички модел озбиљне разбибриге), не постоје суштинске разлике међ` идеологијама. Највеће разлике су у иконографији, а потом у механизмима који могу мање или више нагло да промене правац усмеравања марксистичких производних снага. У игри је демократија хендикеп, јер су политичке опције већ закључане низом правно-корпоративних зачкољица. Главни ток игре је детерминисан догађајима који су нам познати из историје, али на овом пољу Парадокс и бриљира – седнемо ли у кожу било ког великог диктатора, веома брзо ће нас потпуно обузети тај мегаломански осећај фатализма – да је само божанско провиђење могло створити игру у којој човек може да се игра бога.

Парадокс:

https://www.paradoxplaza.com/

Парадоксов форум, одељак ААР и фанфикције:

https://forum.paradoxplaza.com/forum/index.php?forums/aars-lps-and-fanfiction-general-discussions.224/

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)