Матрикс

Doom 2016

До колена у лешевима

Дарко Ковачевић, Суботица

У свету интерактивне забаве „Doom“ је поставио златне стандардне жанра насилних субјективних „трчи и пуцај“ убијачина. Оно што су за фанове метала албуми „Металике“ (за најтврдокорније само прва четири), то су за фанове пуцачина били господари „Зле коби“, Џон Кармак и Џон Ромеро, оснивачи „ид Софтвера“ (id Software). Почетком деведесетих, „Doom“ је упаковао технологију (тродимензионална пуцачина из првог лица), сатанистички имагинаријум у свемирском-индустријал окружењу, гомилу насиља, реке крви и бескрајне налете хорди створења директно из пакла, све праћено одличном чиптјун музиком која је позајмила сензибилитет (па и мотиве песама) управо од тада популарне хеви метал и хард рок сцене. „Ид“ је игре дистрибуирао путем шервер модела (добијеш први део џабе, остатак купиш, ако ти се допада, Фаусте), и уопште носио имиџ анархо-капиталистичког вундеркинда.

Ако се ко сећа школског масакра у Колумбајну, уз филм „Рођени убице“ (Natural Born Killers) Оливера Стоуна, на оптуженичкој клупи нашла су се и чеда „ид Софтвера“. Убице су, наиме, били велики фанови „Dooma“. Међутим, родитељи жртава никад нису добили спор, јер наводно никад није доказано да ли насилници постају насилни од игара, или играју насилне игре зато што су већ насилни. Интересантно је и да су Маринци САД брзо увидели потенцијал у „Doomu“, те су га још 1996. модификовали у своју верзију (Marine Doom) коју су користили за „увежбавање војничког начина мишљења и брзог доношења одлука“. Ово је касније прерасло у серијал „Америчка армија“ (Аmerica's Army), бесплатну игру која, у режији армије САД, већ више од деценију успешно тренира будуће америчке војнике испред играчких конзола и малих екрана.

У међувремену смо видели и много насилније („GTA“) и много контроверзније игре (нпр. „Postal“), а „Doom“ је постао – класик – Everdoom. Покушај филмовања (из 2005. године) прошао је прилично лоше, зато што ни игра нема наратив: ту је бескарактерни свемирски маринац и, ето, гомила створења из пакла која га прогањају на Марсовом месецу, да би, коначно, маринац сишао у пакао да их и тамо потамани, те узме који поен и у гостима. Нешто усамљеничко попут романа „Пут у средиште земље“ Жила Верна. Тако „Doom“ практично и нема наставке који би разрађивали или проширивали причу, него се увек ради рестарт (reboot). Верзија из 2004. године (много боља од филма) покушала је да унесе (донекле и успела) детаље у причу (као споредну раван игре), док најновија верзија (мај 2016) игре, хм, покушава исту причу да понови још једном, али се суштински држи акције, акције и акције (у овом случају сасвим исправно запостављајући причу). Треба рећи да су сва та небића из пакла сада много детаљније нацртана, моделована и анимирана, те да су сцене клања, кидања и комадања одрађене са изразитим пажњом и дубоким естетским смислом за морбидне детаље.

Знајући да је Џон Кармак, један од твораца игре, пре коју годину прешао у Окулус, не би ме чудило да следећа инкарнација игре буде у окружењу виртуелне стварности. Doom тако остаје и потврђује се као класик усамљеничког (није за више играча) напуцавања уз високу дозу адреналина и прегршт паничних изненађења (jump scare). Што се силаска у пакао тиче, свемирски маринац не поседује ништа орфејског у себи. Он не иде због љубави, већ можда само због тога што је неким чудом играчке технике програмиран да побије сва створења која му се затекну испред нишана.

Doom (1993) - http://www.myabandonware.com/game/doom-1nd