Матрикс

Habitica

Видео, види, видећеш игру

Дарко Ковачевић

За недовољно осветљене људе, оне који нису умели и не умеју самомотивисано свесно и сврсисходно да делају, игрификација може бити једна од метода уз помоћ које ће унапредити затуцачене стране сопственог бића (а зашто не и битка). Игрификација може бити и начин на који ћемо се натерати да одрадимо неки заиста досадан посао. Игрификација је тако, да појасним нео-непросвећенима, примена играчких система награђивања (и казни) на стваран живот. Није то, да буде забуне, исто што и седативирани државни службеник који из доколице слаже Солитер, чекајући да му се заврши смена, те да настави да се досађује уз сопствени живот, али од куће. То је нешто друго. Није то ни неки фамозни бодовни систем којим би нас више или мање мотивисали да продуктивније радимо. Игрификација је претварање живота у (видео) игру.

Ко је пратио ТЕД , већ се срео са појмом игрификације (gamification). Ко није довољно футуристички прозорљив, а желео би ипак да стигне једног дана у будућност, време му је да се лати Хабитике, програма за игрификацију живота.

Хабитика је практично нека врста дневног распореда, који вам, уз малу помоћ маште и инфантилних сличица, помаже да боље играте улогу самог себе одн. сопственог остварења, самопотврђивања кроз живот и у животу. Играч самостално може да дефинише и одабере свакодневне задатке, краткорочне и дугорочније циљеве, од, на пример, „намести кревет“, преко „научи градиво из математике“, „очисти таван“, „попуни пореску пријаву“, до „учлани се у Српску напредну странку“ (боље од тога не могу да смислим). Све ово описано може да функционише и као обичан подсетник. Међутим, Хабитика, nomen est omen, је фокусирана на навике, и системом бодовања покушава да награди или казни играча за добре и лоше наваде. Циљ је, дакако, да се кроз игру решавамо рђавих навика, а да усвајамо добре. Педантан играч тако ће напредовати (левеловати - што би рекла деца) све више и више, и моћи ће да нагура далеко преко шкотског 33. степена.

За неорганизоване и безидејне људе, Хабитика нуди основни скуп предлога за навике, послове и обавезе. Ове скупове групише (или дели, како вам драже) на предузетничке, кућне послове, студентско (м)ученичке, здравље, спашавање планете Земље и сл. Испуњавањем одређеног посла, играчев аватар стиче искуство и напредује, док му неиспуњење одузима „здравље“. Што би рекли - мора да се труди у стварном животу, да му аватар не би црко у виртуелном. Нешто слично Тамагочију, само што се у овом случају, уз посредовање аватара, старамо сами о себи. Да би све било интересантније, забавније и атрактивније, ту су и некакве награде које се могу стећи, караконџуле које се могу уништити, и све се то може делити са другима преко одвратног Фејсбука или друге мреже раздруштвљења.

Особи која је довољно самодисциплинована да си дефинише дневне задатке и поштено, искрено, одано, неуморно, истрајно и радно их испуњава, лично сматрам да Хабитика као животна поштапалица није ни потребна. Враг ће га знати. Исто мислим и да озбиљно религиозном човеку  црква није потребна, па опет гомиле хитају онамо да се богу моле, и још се изјашњавају као религиозни. У сваком случају, ако видите особу која је амбициозна, мотивисана, децидирана, стреми ка бољем сутра, онда претпоставите да је та особа на Хабитики.

Како сам увек рад да замислим и некакву бонус глупост, не могу да се отргнем идеји да ћемо у блиској будућности сви бити уписани у некакву (ако не глобалну, оно) националну Хабитику. И опет ће нам некакви управљачи времена уписивати, дописивати и бодовати навике, послове и обавезе.

Хабитика је финансирана путем Кикстартера, има је и на мобилним сокоћалима. Помоћи ће свима који желе да напредују. Који желе супротно, најбоље им је да дувају љепило.

*

Све џабе, већини џаба - https://habitica.com