Матрикс

Darkest Dungeon

Најцрње лагумџије

Дарко Ковачевић

„Darkest Dungeon“ је, рецимо то нимало гејмерски, фантазијска игра тумарања по мрачним лагумима у којој играч води дружину ћудљивих охолих пустолова, бори се против наказних створења и, коначно, мукотрпно скупља раскрчмљену и онечишћену дедовину. За разлику од уобичајених игара, где је могуће снимити и учитати статус - исправити грешку, у овој игри то није могуће. Отуд деца радо воле да ме гледају како се играм, не због моје атрактивне игре, већ због бујице псовки које слажем једну преко друге кад удари баксуз на срећу те кола крену низбрдо (а почесто се и разбију). Смешно им кад примете, како је оно Чанг Це говорио, да не играм ја игру, већ игра она мене.

Додуше, имао сам пријатеља (није још умро, него отишао у печалбу) који је сваку игру играо на најтежи могући начин, и нисам сигуран да ли је то мазохизам, или је човек, за разлику од мене, искрено био посвећен бескомпромсном игрању. Мени се чини, али то је већ ако не моја лењост онда сигурно психологија, да би игра ипак требало да буде малко лаганија и толерантнија према нашим грешкама од сурове стварности. Овде то није случај, јер су психолошке трауме и мазохизам главна инспирација игре.

Највећа занимљивост ове авантуре јесу разне ћуди које се олако придевају херојима. Придев по придев, ето и зађевица, а ту их је, придева, у лагумима прегршт, и само вребају да укаљају ионако сумњиво чојство јунака. Наведимо само неке од мноштва рђевина: аблутоманија (опседнутост чистотом), аутоматонофобија (страх од машина), дакноманија (опседнутост убијањем), демономанија (опседнутост демонима), диспоманија (рекли бисмо опсесивни алкохолизам), хијероманија (религијске опсене), плутоманија (оспесивна страст за новцем), и тако даље. Тако каприц често надвладава рационалне и сврсисходне одлуке играча. Отуд хероји у овој игри чешће пуцају од стреса, притиска, него од љутих рана, а јасно, и међ мноштвом непријатељских ала, караконџула, протува, демона и авети имамо оне који радије задају болне ране, али и оне који разним клетвама („Да ти глава дол дође!“) и погрдама бришу морал наших хероја. По повратку са путешествија, хероји (у зависности од чоја и соја) могу да ћеифе по кафанама, коцкарницама или курварлуцима, или да богоугађају по намастирима, келијама и припратама, не би ли (се) психички окрепили, не би ли истерали накупљени стрес пред следећу авантуру.

Треба још рећи да је „Darkest Dungeon“ независна игра, микрофинансирана путем Кикстартера. Стилизација графике је сјајна, мислим мрачна, гротескни ноар на лепом трагу, шта ли ја знам о цртежу, раног Магнуса (Roberto Raviola). Карактерологија хероја је разноврсна, присутно је мноштво раса и класа, али је на елегантан начин избегнуто клишеизирање, као уосталом и у свим другим аспектима игре. Игру поред интересантног вокабулара херојских ћуди, прати и нарација која залази у мрачне сарказме и хладни цинизам.

Могу ли након толико војевања хероји остати неокаљани? Ми ћемо им, дакако, и то само нашим херојима, праштати мане и посрнућа зарад вештина које поседују, и које су спремни да употребе зарад наших интереса. Премијера „Darkest Dungeon“ најављена је за 19. јануар 2016. године. До сада смо је играли преко Early Access сервиса, има је на свим платформама и биће од ње штогод.