Матрикс

Tropico 5 + DLC

Идеал-тип банана државице

Дарко Ковачевић

Свет се дели на супер-силе и банана-државице. Први диктирају, а други покушавају (слушајући противречне диктате) да се са што мање буботака провуку кроз шикане и шикаре велике политике. И једном је један политичар рекао да нема озбиљног градоначелника који није одиграо Сим Сити (Sim City), па ја додајем да нема ни озбиљног лидера банана-државе који није одиграо Тропико (за über-лидере, оне које воде супер-силе, резервисана је Сид Мајерова Цивилизација).

Tропико је франшиза која, пети пут заредом, поставља играча у улогу владара једног изолованог острва. Пета инкарнација изгубила је нешто од чари претходних (нпр. Ел Президенте не може више да буде, да ли због проклете политичке коректности, коцкар, алкохоличар или женскарош), али је задржана већина елемената који су ову симулацију чинили и чине симпатичном. Прича може да почне у колонијално доба (кад се ради за крунски монопол), да би временом напредовала кроз еру светских ратова (где су главни играчи Савезници и силе Осовине), хладног рата (САД и СССР) и, коначно, глобализације, где уместо два имамо, по Тропику, пет великих играча (САД, Русија, ЕУ, Кина и Блиски Исток). Спољна политика се своди, како би ти то рекао Тито, на балансирање по струнама ових великих сила, трговину и, дакако, изнуђивање помоћи. Што се игре тиче, Ел Президенте је бесмртан, и може да прегура кроз све епохе, али може и да се пензионише и препусти функцију неком од потомака који се зачну ту и тамо, у повременим курварлуцима. Приходи се, у зависности од афинитета и стратегије Президента, сливају у буџет Тропика, или на приватни рачун у швицарској банци.

Економија Тропика почиње од извоза примарних пољопривредних производа, експлоатацијом мора и рудних богатстава, да би временом, у овој утопистичкој симулацији, могла да се изгради и солидна индустрија. Могуће је узети који динар и од охолих туриста који ничим нису заслужили да им се угађа. Напротив. На крају ће један пропали писац бити у праву, зато што је рекао: "У будућности сви ћемо бити туристи, свако у својој земљи." Тропиканци су вредни и радни људи и тврдоглави грађани. Док су људи, док чупају банане, копају куруз, гаје свиње, музу краве и станују у уџерицама нема неких проблема, али, како стичу образовање и како се пентрају по класној лествици грађанштине, све им је теже удовољити. Како се макну са дна друштвене лествице, тако се узохоле и поделе на фракције: религиозни би више бога и цркава, милитаристи више оружја и касарни, капиталисти би капитализам и више фабрика, еколози би да руше фабрике, а комунисти би да свима буде добро, и не може се свима удовољити, а најмање комунистима.

На играчу је да, милом или силом, балансира унутрашњу политику. Власт се може изгубити демократски, на изборима (ако су омогућени Уставом), револтом и револуцијом на улици (уколико нема довољно полиције и војске) или страном интервенцијом (уколико се која од супер-сила довољно наљути). Избори се могу намештати, а опозиција може ућуткати, све смо то већ видели, ликвидацијом, хапшењем или поткупљивањем. За ad-hoc поправљање односа са фракцијама могу се користити и Уредбе, које су сортиране од, штајазнам, геј-параде до доласка Папе. И ту мислим да сам побројао све механизме (не)моћи једне власти. Како онда један диктаторчић да не умисли да су баш сви против њега? Лудисти ће тако, пуни самозадовољства, моћи да уроне у симулацију надреалности, док ће наратолози са маргина ове матрице ишчитавати чисто лудило.