Матрикс

Temporal

Иза и испред црте времена

Дарко Ковачевић

Погледао "На рубу времена" ("Edge of Tomorrow") и, ако ништа друго, нисам заспао, што почесто умем кад са децом гледам холивудске блокбастере. Нисам био уморан. Овај холивудски блендер самлео је све, од пост-апокалиптичних слика Париза из "Ла Жате" (La Jetée, Chris Marker, 1962)  до, рецимо, кратког ирског филма анаграмског наслова "Prey Alone". Сажвакао и испљунуо. Дохватило се друштво спектакла кључне ствари за опстанак капитализма - контроле времена, и не мислим овде на chemtrails и сличне глупости, већ на Load/Save могућност да се (из перспективе будућности) мења прошлост у сопствену корист. Што се наратива тиче, све је то још исувише негејмерски плитко, индустријски до прецизности недуховито, најмање неколико времепловних циклуса удаљено од нпр. Percival Dunwoody, Idiot Time Traveler From 1909. Лично ме путовање кроз време подсети на "Темпорал" Орена Бартала. Може се скинути са Softonica (који инсталира adware), или са овог линка који ће бити активан пар месеци. Ако неко нађе перманентно решење за ово сироче од игре, нека јави.

Темпорал је симпатична бесплатна игрица која третира путовање кроз време мало озбиљније: Путник кроз време у овој игри јесте неименовани робот који је изгубио памћење. Темпорал нема проблема са простор-временским парадоксом, будући да играч може срести не једну, него и више својих инкарнација (или инсталација у прошлост), а нивои се и прелазе тако што више инстанци једног играча заједнички покушава да откључа пролаз до следећег нивоа. Дакле, више вас покушава да сарађује на решењу проблема, али ће само један моћи да прође све препреке и суочи се са новим задатком. Као што ће, на пример, онај који (након неколико "руку") заврши добар есеј бити потпуно другачија особа од оне која је започела. У супротном је то само изношење предрасуда. У почетку изгледа компликовано, али када играч докучи континуум вишеструких повратака у прошлост, игра постаје још једна интересантна платформа, једна од могућих Mille plateaux. Домаћа радиност, ето парадокса и контра-парадигме капитализму као врхунској производној снази, уме да надјача професионалне дизајнере и скриптере симулакрума.

Био један, сад сам се сетио, што је живео негде у келебијској шуми, код мађарске границе, који је, чуо сам то од пријатеља из друге руке, тврдио да му је ћаћа у пакту са ђаволом, зато што је, каже, измајсторисао некакав телепорт-времеплов (простор и време криве се заједно). Није то био времеплов којим би могао да отпутујеш у доба Јуре, нити телепорт за другу страну Земље; за такав потхват би, физичари знају, била потребна огромна количина прескупе енергије које, ето, немамо или једва имамо за грејање. Његовог ћаће времеплов је мали, локални, за путовања удаљености до педесетак метара и једва пет минута времена. Тако, вели овај, ћаћа сиђе у подрум (да укључи времеплов), а онда, на пример, појави се из купатила, али пет минута раније. И шта онда рећи? Она холивудска глупост није ни путовање кроз време, већ обичан Load/Save или Insert Coin који је био познат малој деци још пре тридесет година.