Matriks

Fran Bow, Manhunt, The Stanley Parable

Po koridorima horora (drugi deo)

Darko Kovačević, Subotica

O Noćima veštica uobičajilo se osvrtati na horor žanr, najčešće gledanjem filmova; od pionirskog ekspresionističkog remek-dela „Kabineta doktora Kaligarija“ (1920), preko holivudske hiperprodukcije vampirskih, vukodlačkih, frankenštajnovskih i drugih monstruma, do posleratnog zaokreta ka manijačkim i psihološkim filmovima strave i užasa. Žanr strave, verujem da je u to verovao i Kubrik, suštinski je obesmišljen užasima Drugog svetskog rata, ali uprkos tome nastavio je da rovari, najčešće balansirajući na ivici treša, tek retko uspevajući da se odistinski ozbiljno poigra sa ljudskim strahovima. Ovo je nastavak  pregleda video-igara koje su se na interesantan način poigrale hororom, i koje, po mom skromnom sudu, daleko nadilaze nemaštovitu i bezvrednu filmsku produkciju žanra malograđanske jeze.

Fran Bow

Nezavisna igra nastala u kućnoj produkciji švedskog bračnog para Figuera – Martinson postavljena je u 1944. godinu i prati lik devojčice Fren Bou, koja je smeštena u dečiju duševnu bolnicu, nakon što je svedočila nasilnom ubistvu svojih roditelja. Fren pati od deluzija, a situaciju pojačava i lek koji joj je prepisan, droga koja povremeno izaziva mračne i snažne halucinacije. Uz pomoć i uprkos ludosti, Fren mora pobeći iz ludnice, u pokušaju da se vrati kući, te razreši misteriju ubistva svojih roditelja. Grafički koketirajući sa dečijim slikovnicama, avantura Fren Bou vodi kroz mnoge dirljive situacije, počinjući od jasne distinkcije stvarnog i ishaluciniranog sveta, vremenom polako uklanjajući ovu granicu. U nekom filmskom smislu poređenja, nešto najbliže Fren Bou bio bi (retko) odličan horor film „Džejkobova lestvica“ iz 1990.

Manhunt

Mislio sam da ne pominjem slešere, ali je nasilno ubijanje i kasapljenje ipak neizostavan deo žanra. I šta sad reći o igri koja je u nekim državama zabranjena (na Novom Zelandu posedovanje igre smatra se krivičnim delom)? Menhant dolazi iz „Rokstarove“ (čije bi) kuhinje, i priča o osuđeniku na smrt koji je, umesto da bude usmrćen, postao lovina u igri nasilja koju izvesna osoba pod imenom Režiser prati putem sveprisutne mreže sigurnosnih kamera (CCTV). U borbi za opstanak, igrač mora da se skriva i/ili (priručnim sredstvima) iz potaje ubija članove bandi urbanih nasilnika, sociopata i psihopata koji ga love po zapuštenim prostorima kapitalizma. To su, redom, od skinheda i neonacista, preko grupe bivših vojnih veterana, bandi satanista i pedofila, privatnog obezbeđenja, do korumpiranih policijaca i žandarmerije.

Igra mačaka i miša, za koju treba imati dobar želudac, igra napetog iščekivajućeg skrivanja, šunjanja i vrebanja ispresecanog pirovanjem ekstremnog sadističkog nasilja. Zaplet eskalira u priču o produkciji snaf filmova, teškoj korupciji i krvožednoj eliti. Izdavač „Rokstar“ se, kao i obično, branio da u njihovim igrama nema ničeg nepostojećeg, samo je, eto, možda problem što su oni to kondenzovali u jednu priču. Menhant je izazvao ozbiljnu društvenu debatu u SAD, u koju su se uključili kako najugledniji mediji, tako i političari. Oni koji su napadali igru (kurioziteta vam, i tadašnja senatorka Hilari dinastije Klinton), smatrali su da je jednostavno prešla crtu (zamislimo da postoji) nasilja koje je dozvoljeno prikazati u nekom delu. U taboru onih koji su branili igru bilo je i sledećih argumenata – ukoliko se „Menhant“ proda (a prodao se), to će više od bilo kakvog političkog diskursa ili društvene debate pokazati američku fascinaciju nasiljem. Prvi deo izdat je 2003. godine, drugi 2007, reizdanja su bila prošle i pretprošle godine.

The Stanley Parable

Ova parabola nas stavlja u ulogu Stenlija, zaposlenika br. 427 u jednoj bezličnoj korporaciji, koji živi normalan život sve dok se u jednom trenutku ne nađe na svom radnom mestu, u praznim kancelarijama bez žive duše. Stenli može da se drži glasa naratora, koji mu i objašnjava da je Stenli uvek slušao i izvršavao sve što mu se kaže, te da, prateći priču, u vrlo kratkom roku može da otkrije da se nalazi u postrojenju za kontrolu uma, te da, slušajući glas naratora, može da isključi postrojenje i dokopa se slobode, srećno završavajući igru. Stenli možda može prepoznati dozu cinizma u glasu naratora, pa može suprotstaviti svoju volju priči u koju je upisan, tek da bi shvatio da se glas koji čuje, za koji je mislio da je naracija, zapravo obraća direktno njemu, Stenliju. Narator ubeđuje Stenlija da je jedini put do slobode kroz tačno utvrđenu priču, ali ga Stenli ne sluša – on bi da otkrije svoj put, da uradi nešto baš po svom.

Narator, međutim, sad već počinje da zbija šale na račun Stenlija, čak i da prelazi rampu (četvrti zid), začikavajući igrača da nije sposoban da iskaže sopstvenu volju niti u jednom jedinom trenutku. Igrač može pokušati sve – od potpune nesaradnje sa naratorom, do samoubistva, samo da bi shvatio da narator ima ciničan komentar na svaki njegov pokušaj da odstupi od glavnog toka priče. Narator je toliko superioran da može Stenliju otkriti i pravila igre i scenarija, ali ga može i staviti izvan matriksa igre u kojoj se nalazi, čisto da bi mu sugerisao da se jedan skup može sadržati u nešto većem skupu. Igrač ubrzo shvata da nema slobodnu volju, te da nije ni po čemu i nikakva individua. Stenlijeva parabola je egzistencijalistički horor, horor izbora, horor slobodne volje i horor individualizma.

*

Linkovi:

http://www.franbow.com/

http://www.stanleyparable.com/