Matriks

Hearts of Iron IV

Oželjezena srca

Darko Kovačević, Subotica

Džaba mi (čovečanstvo) kalendarski traćimo XXI, kad nismo pošteno preležali ni krnji XX vek, a ima ih podosta koji ne silaze sa patosa devetnaestovekovnih nacionalromantizama ili korporativnih imperijalizama. Hoću reći da smo se iskrhali u novi milenijum bez poštenog društva, a jedino što nas drži da se ne raspadnemo je niz  minucioznih pravno-korporativnih mehanizama prezervacije i sputavanja slobodnog mišljenja i delanja. Što bi, da je kojim slučajem živ, Ortega i Gaset rezovitalizovao - nema danas dovoljno stvarnog života da bismo počeli stvarno da mislimo. Otud se, možda, rado vraćamo u vremena kada je živeti bilo opasno po život, kada se urođena ili stečena privrženost ideji (ili veri) plaćala glavom.

Švedski „Paradoks“ (Paradox Development Studio i Paradox Interactive)već dugi niz godina najuspešnije proizvodi grandiozne istorijske simulacije, gde „Evropa univerzalis“ nosi doba apsolutizma (XV do XVIII vek), „Viktorija“ nosi doba imperijalizma (poč. XIX veka do  neke 1920. godine) a „Srca od željeza“, specijalizovana je za zenit totalitarizma (1936. do 1948. godine). Tokom ovog leta, „Paradoks“ je izbacio novu inkarnaciju „Hearts of Iron“, a upustio se i u svemirsku simulaciju „Stelaris“, o čemu ćemo drugom prilikom. HOI 4 donosi kvalitativne pomake na polju grafike i uniformnije likovne stilizacije istorijskih aktera igre, veliko olakšanje upravljanja frontovima i jedinicama, ali i blago unazađenje na polju politike.

Hearts of Iron je po horizontali i vertikali toliko grandiozna igra, da odgovara samo igračima megalomanskih (i fatalističkih) apetita, poput Hitlera, Staljina, Čerčila, Hirohita, Musolinija itd. Klauzevic endžin, koji pokreće igru, sadrži podatke o svim državama i državicama, liderima i liderčićima, vojskama i milicijama, tehnologijama i primitivnostima na kugli zemaljskoj od 1936. do 1948, pa manje ambiciozan igrač može da uskoči i u kožu kneza Pavla, ali će mu skromni kapaciteti bratsko-jedinstvene kraljevine  dozvoliti da tek pasivno posmatra titanske okršaje levog komunizma (Kominterna), desnog kapitalizma (Saveznici) i autoritativno centrističkog fašizma (Osovina), sa najverovatnijim ishodom prevremenog svršetka igre.

Grandioznost igre sveobuhvata vođenje unutrašnje politike, međunarodne diplomatije i trgovine, tehnološko-industrijskog fokusa i infrastrukture, sve do totalnog rata na kopnu, morima i vazduhu, gde se ljudsko-tehničkim resursima može upravljati putem frontova, posredstvom generala, ali i direktno, na nivou divizija, dok bojevi poredak može biti organizovan na nivou brigada i pratećih četa. Sve je to izvedeno sa dovoljno detalja da AAR (After action report), retrospektivna analiza odigrane igre, sa nešto literarnog ukrašavanja, može da liči na dobru para(lelno-)istorijsku fantaziju. Uostalom, sve igre švedskog Paradoksa proizvode ogromnu količinu manje ili više kvalitetnih AAR priča i fanfikcije.

Fascinantan je i način na koji je Paradoks spakovao istoriju planete u klauzevicevski matematički model – ljudi su ovde puki resurs, bez boje, ukusa i mirisa, a od ideologije i politika (dakako i nasleđene infrastrukture) već zavisi koliki procenat će biti spoosoban da učestvuje u potrošnji, proizvodnji ili kao nezaobilazan vojni materijal. Još interesantniji je način na koji su Šveđani inkorporirali hiljade i hiljade političara i generala u igru – svaki akter je sveden na jednu dominantnu osobinu, npr: vlastoljubivi demagog, perfidni kleptokrat, benevolentni džentlmen, kruti imperijalist, lajavi klovn, tvrdoglavi izolacionist, beznačajni laik, tiha radilica, naivni optimista, politički proteže, veliki kompromiser itd. Otud mi, kad vidim kakvu politikantsku njušku, uvek naiđe poriv pakovanja u neku od već definisanih Paradoksovih kutija:

• Vučić - vlastoljubivi demagog – besna i osvetoljubiva osoba puna mržnje, ali i demonske harizme koja pokreće frustrirane mase. Svrha postojanja mu je da oblikuje svet onako kako se njemu dopada. Daje bonus 25% podrške vladajućoj partiji, čime posredno utiče na viši stepen nacionalnog jedinstva.
• Tadić (dok je predsednikovao) – lajavi klovn – veliki glumac u politici, koga narod doživljava kao snažnog i kompetentnog lidera. Ipak, iza bombastične retorike krije se skudoumna i tašta osoba. Oni koji ga zaista poznaju, znaju da je nekompetentan čovek. Daje +30% bonus na odnose sa demokratskim režimima, ali -5% na organizaciju države.
• Toma – sretni amater – dobio svoju funkciju čistim slučajem i nema pojma o politici i vlasti. Ipak, zasenjen iznenađenjem i čudom dospeća na vlast, zrači određenom dozom samozadovoljstva i samopouzdanja. Umanjuje mogućnost ideološkog razilaženja za 10%, ali i finansijski promet države za 5%.
• Dačić – autokratski šarmer – koristi karizmu i beskrupuloznost da bi opstao na vlasti. Šarmira i prijatelje i neprijatelje, i dobar je pregovarač. Ipak, svakodnevno vršenje vlasti mu baš i ne leži. Umanjuje potrebu za ukupnom potrošnjom, ali uvećava nivo korupcije za 5%.
• linija Ilić, Mrkonjić... – perfidni kleptokrat – ignoriše kriminal i nije ga briga za insurekcije, ali odlično sarađuje sa drugim ministrima zato što im uvećava priliku da se obogate. Umanjuje ukupne industrijske resurse za 3%.
• linija Đilas, Mali... - korporativno odelo – veći deo veka proveo u biznisu, daleko od politike. U svet politike ušao kao savetnik ili nezavisno lice, a onda napredovao zbog kooperativnosti. Ima razvijenu mrežu kontakata, ali nema politiku. Daje veliki bonus na finansijski promet, ali uvećava nezadovoljstvo građana za 10% i cene izgradnje za 5%.

Namerno ili slučajno (da li je ova igra i umetničko delo i možda društvena kritika, ili samo matematički model ozbiljne razbibrige), ne postoje suštinske razlike međ` ideologijama. Najveće razlike su u ikonografiji, a potom u mehanizmima koji mogu manje ili više naglo da promene pravac usmeravanja marksističkih proizvodnih snaga. U igri je demokratija hendikep, jer su političke opcije već zaključane nizom pravno-korporativnih začkoljica. Glavni tok igre je determinisan događajima koji su nam poznati iz istorije, ali na ovom polju Paradoks i briljira – sednemo li u kožu bilo kog velikog diktatora, veoma brzo će nas potpuno obuzeti taj megalomanski osećaj fatalizma – da je samo božansko proviđenje moglo stvoriti igru u kojoj čovek može da se igra boga.

Paradoks:

https://www.paradoxplaza.com/

Paradoksov forum, odeljak AAR i fanfikcije:

https://forum.paradoxplaza.com/forum/index.php?forums/aars-lps-and-fanfiction-general-discussions.224/

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)