Matriks

Bastard Operator From Hell

Bastardni operater iz pakla

Darko Kovačević

Bila su to stara dobra herojska vremena kada pojmovi poput „služba podrške“ il, još gore, „helpdesk“ nisu ni postojali. Bila su to stara dobra herojska vremena kad su samo najveći štreberi znali za usenet, kada je malo prostora na hard-disku značilo sve, a život se davao za nekoliko otisaka na laserskom štampaču. Bila su to stara dobra herojska vremena, kada se Simon Travalja, novozelanđanin talijanskog porekla, dočepao TRS-80 (sa čitava 23 kilobajta memorije), i počeo da piše i postavlja čudne pričice na usenet. Bilo je to daleke 1989. godine.

Bila su to stara dobra vremena kada su sistem administratori, da su samo znali, mogli zaverenički, u revolucionarnom zanosu, da pobrišu sve podatke o dugovima sa bankovnih mejnfrejmova, sve baze podataka advertajzing korporacija, sve „smalltalk“ registre, sve „windows“ instalacije, sve što je moglo da dovede i što je dovelo do (kako bi to Krleža sročio, da je bio živ) transcendacije malograđanskog ja-pa-jastva u internet, kao epsko okrunjenje i konačno unificiranje dvadesetovekovnog potrošačkog bezličja; gdje unisonost kliktaja u ispraznost internetskog zrcala života karakterišu još samo različitosti u okviru skromne matrice 64x64 piksela koju zovemo avatarom.

 

U to ime, evo jednog prevoda Bastarda iz rane, predinternetske, faze:

*

Sedim za stolom, igram tenkiće, kad neko bezobzirno kopile počne da zvoni.

Podignem.

„Halo!“ javim se.

„Ko je to?“ pita.

„To sam ja, mislim“, kažem, al kao malopre da sam uspešno svršio kurs telekomunikacijske korespodencije.

„Ja… Ko?“

„Nije li ovo jedna od onih „kuc-kuc! ko kuca?“ šala?“ pitam, pokušavajući nekako da spasem sopstveno biće i bitak od onog što sledi.

Prekasno! Gotov sam.

Sad sam uzjeban!

„Šta mogu učiniti za Vas?“, pitam, najuljudnije moguće (a to je konačan znak upozorenja).

„Ovaj, pa, interesuje me imamo li programski paket...“

„A to je?“

„Ovaj, pa zove se B-E-J-Z-I-K“, veli.

>klik klik: d-e-l b-a-s-i-c.e-x-e<

„Izgleda da nemamo tako što. A ubeđen sam da smo imali...“, odgovaram.

„Uf. No, dobro… Ono što me zaista interesuje je da li bi sadržaj mog naloga mogao biti prebačen na traku, da se napravi neki bekap, da imam to kod sebe u slučaju da se desi najgore...“

„Najgore?“

„Pa da. Na primer, ako se iz nekog razloga sve obriše...“

„OBRIŠE? Ma, ne brinite, mi imamo bekape svega!“ (baš sam seronja) „Koje beše Vaše korisničko ime, gospodine?“

Idiot mi ga izdiktira.

>klik klik klik: r-d- … <

„Ali, nije mi jasno“, kažem, svim glasnim žicama glumeći preneraženost, „uopšte ne postoji nalog sa vašim korisničkim imenom.“

„To ne može biti! Sigurno niste dobro pogledali!“

Znači, prvo mi prekine partiju tenkića, da bi me sad još nazivao lažovom.

>klik klik klik<

“Da, da… Pogrešio sam“, priznajem.

Nisam li to čuo da mu je izletelo jedno tiho i jedva razumljivo „tipično“?? Jao, jao…

„Hteo sam reći: Uopšte ne postoji Vaše korisničko ime!“

„Joj!“ (cvili) „Pa, moralo bi postojati, koristio sam ga koliko jutros!“

„Ahhh, da… U tome i jeste problem. Imali smo virusni napad... Bio je to onaj… ovaj… De Vinči virus, i obrisao je sve korisničke naloge i korisnike koji su se prijavili od jutros na sistem.“

„Pa, to ne može biti istina“, veli pametnjaković, „evo, moja devojka je jutros koristila svoj nalog, i ništa joj se nije dogodilo!“

“Koji je to nalog?“

Izdiktira mi i njeno korisničko ime. Neki ljudi se baš NIKAD neće naučiti pameti…

„Aha, ona se prijavila baš nakon što smo otkrili virus...“

>klik klik klik<

„… i baš je imala sreće: samo su joj obrisani svi fajlovi i podaci.“

„Ajoj!“

„Ma, ne brigajte, sve smo sačuvali na traci...“

„O, hvala Bogu i nebesima!!“

„… na papirnoj traci. Imaš li uveličavajuće staklo i olovku? Ponesi ih, pa se vidimo… HA HA HA HA HA!“

Baš sam drkadžija!

<eof>

 

Bastard na engleskom: http://bofh.bjash.com/