Matriks

Tropico 5 + DLC

Ideal-tip banana državice

Darko Kovačević

Svet se deli na super-sile i banana-državice. Prvi diktiraju, a drugi pokušavaju (slušajući protivrečne diktate) da se sa što manje bubotaka provuku kroz šikane i šikare velike politike. I jednom je jedan političar rekao da nema ozbiljnog gradonačelnika koji nije odigrao Sim Siti (Sim City), pa ja dodajem da nema ni ozbiljnog lidera banana-države koji nije odigrao Tropiko (za über-lidere, one koje vode super-sile, rezervisana je Sid Majerova Civilizacija).

Tropiko je franšiza koja, peti put zaredom, postavlja igrača u ulogu vladara jednog izolovanog ostrva. Peta inkarnacija izgubila je nešto od čari prethodnih (npr. El Prezidente ne može više da bude, da li zbog proklete političke korektnosti, kockar, alkoholičar ili ženskaroš), ali je zadržana većina elemenata koji su ovu simulaciju činili i čine simpatičnom. Priča može da počne u kolonijalno doba (kad se radi za krunski monopol), da bi vremenom napredovala kroz eru svetskih ratova (gde su glavni igrači Saveznici i sile Osovine), hladnog rata (SAD i SSSR) i, konačno, globalizacije, gde umesto dva imamo, po Tropiku, pet velikih igrača (SAD, Rusija, EU, Kina i Bliski Istok). Spoljna politika se svodi, kako bi ti to rekao Tito, na balansiranje po strunama ovih velikih sila, trgovinu i, dakako, iznuđivanje pomoći. Što se igre tiče, El Prezidente je besmrtan, i može da pregura kroz sve epohe, ali može i da se penzioniše i prepusti funkciju nekom od potomaka koji se začnu tu i tamo, u povremenim kurvarlucima. Prihodi se, u zavisnosti od afiniteta i strategije Prezidenta, slivaju u budžet Tropika, ili na privatni račun u švicarskoj banci.

Ekonomija Tropika počinje od izvoza primarnih poljoprivrednih proizvoda, eksploatacijom mora i rudnih bogatstava, da bi vremenom, u ovoj utopističkoj simulaciji, mogla da se izgradi i solidna industrija. Moguće je uzeti koji dinar i od oholih turista koji ničim nisu zaslužili da im se ugađa. Naprotiv. Na kraju će jedan propali pisac biti u pravu, zato što je rekao: "U budućnosti svi ćemo biti turisti, svako u svojoj zemlji." Tropikanci su vredni i radni ljudi i tvrdoglavi građani. Dok su ljudi, dok čupaju banane, kopaju kuruz, gaje svinje, muzu krave i stanuju u udžericama nema nekih problema, ali, kako stiču obrazovanje i kako se pentraju po klasnoj lestvici građanštine, sve im je teže udovoljiti. Kako se maknu sa dna društvene lestvice, tako se uzohole i podele na frakcije: religiozni bi više boga i crkava, militaristi više oružja i kasarni, kapitalisti bi kapitalizam i više fabrika, ekolozi bi da ruše fabrike, a komunisti bi da svima bude dobro, i ne može se svima udovoljiti, a najmanje komunistima.

Na igraču je da, milom ili silom, balansira unutrašnju politiku. Vlast se može izgubiti demokratski, na izborima (ako su omogućeni Ustavom), revoltom i revolucijom na ulici (ukoliko nema dovoljno policije i vojske) ili stranom intervencijom (ukoliko se koja od super-sila dovoljno naljuti). Izbori se mogu nameštati, a opozicija može ućutkati, sve smo to već videli, likvidacijom, hapšenjem ili potkupljivanjem. Za ad-hoc popravljanje odnosa sa frakcijama mogu se koristiti i Uredbe, koje su sortirane od, štajaznam, gej-parade do dolaska Pape. I tu mislim da sam pobrojao sve mehanizme (ne)moći jedne vlasti. Kako onda jedan diktatorčić da ne umisli da su baš svi protiv njega? Ludisti će tako, puni samozadovoljstva, moći da urone u simulaciju nadrealnosti, dok će naratolozi sa margina ove matrice iščitavati čisto ludilo.