Matriks

Papers, please!*

Arhitektura virtuelne državne službe

Darko Kovačević

Arstocka je ponosna, suverena država okružena sve nekim manje-više sumnjivim, da ne kažemo neprijateljski nastrojenim idi-mi-dođi-mi državicama. Posla nema, štedi se na svakom koraku, a da ne bi bilo nepotizma, partokratije i korupcije u državnoj službi, malobrojna radna mesta dodeljuju se - putem Nacionalne lutrije za zapošljavanje. Priča počinje, naravno, kovertom na kojoj piše "Čestitamo! Dobili ste posao!" Bez odlaganja se javite Ministarstvu za preseljenje, Vašoj porodici dodeljen je stan osme klase u pograničnom gradu gde se otvara novi kontrolno-propusni punkt. Sa Vama putuje porodica: supruga, sin, tašta i ujak, jer, poznato je, prednost na lutriji imaju radnici koji izdržavaju veće porodice.

Kasni novembar, dve godine pre Orvelove 1984, sve nešto sivo. Prvi dan na poslu ipak deluje u redu. Na šalteru se pojavljuju razne face, treba im ppegledati pasoš i doneti prostu odluku: da li udariti pečat "Primljen" ili "Odbijen". Tu je par sitnica da se proveri: nije li istekao putni dokument, odgovara li fotografija, pol, podaci o zemlji i mestu izdavanja, tek par sitnica koje se nalaze u Pravilniku, bibliji granične službe. Radno vreme od šest do šest. Mnogo je sumnjivih faca, ima ih koji se sigurno bave švercom ili prostitucijom. Ljudi svašta pričaju, neki mole i za uslugu. Ima ih koji nemaju ni pasoš, a ima i takvih kod kojih nije jasno jesu li muško ili žensko, pa moraš i to da ih pitaš. Najsumnjiviji su oni koji izgledaju sasvim nevino, to se podrazumeva. Plata baš i nije neka. Jedva za kiriju, režiju, grejanje i prehranu porodice. Ne daj bože da se neko razboli.

Drugi dan, sve u redu, do jedno tri popodne, kad na graničnom prelazu dolazi do incidenta - neki momak preskače preko žice, zatrčava se na stražare i baca bombu. Teroristički napad! Terorista ubijen, naravno, koga se tiču njegove revolucionarne pobude. Posao se prekida, dnevnica manja, a kući gladni. Narednih dana pravila se usložnjavaju. Budući da je napadač bio iz Kolehije, svim Kolehijcima zabranjuje se ulaz u Arstocku. Ostali treba da pokažu validan overen tiket za ulazak u zemlju, dok su državljani Arstocke dužni da, pored pasoša, stave na uvid i ličnu kartu. Još dokumenata za poređenje, plata ide po učinku, a vremena sve manje. Unutrašnja kontrola kažnjava svaku, pa i najmanju, grešku u proceduri. Uvode se nove mere pedostrožnosti, skeneri i druga bezbednosna tehnologija, a pravila dodatno usložnjavaju, pošto je velik pritisak imigranata, koji su sad dužni da prikažu validnu radnu dozvolu (sa ispravim pečatom, proveriti), uz, sada proširen dokument ulazne vize, koji sadrži više preciznih podataka. Pojavljuju se i kolege sa novog radnog mesta, mole da im se učini koja uslugica, da se tu i tamo kome pomogne oko ulaska u zemlju. Šefu graničnog prelaza svakako bi trebalo udovoljiti, da li i ostalima?

U igru se, potom, ubacuju i nekakve organizacije za koje nikad nismo čuli, a nude ogroman novac za određene usluge. Unutrašnja kontrola često nailazi, i zatvorom kažnjava sve sumnjivce. Kući su bolesni, novca za lekove nema. Ujak je na samrti. Teroristički napadi sve su izgledniji, i sada se prekršioci mogu direktno uhapsiti (stražari će nam dati bonus za hapšenje, jer su i oni plaćeni na normu, treba im više hapšenja), a na raspolaganju je i oružje, u slučaju kakvog novog incidenta. Sin je, jednog dana, nacrtao kako tata ubija teroristu i neveštim slovima ispisao "Naš heroj!" I tako dalje. Dokle ko izdrži.

*

"Pasoš, molim" je plod kućne radinosti, a dizajnirao ju je Japanac (američkog porekla) Lukas Papa (Lucas Pope). Minimalistička groteskna grafika i stilizovani zvuk sa muzikom koja se svodi na dva ponavljajuća akorda uokviruju i podcrtavaju ovaj virtuelni svet u kojem više nema jedne priče, već svako priča svoju.