Matriks

Temporal

Iza i ispred crte vremena

Darko Kovačević

Pogledao "Na rubu vremena" ("Edge of Tomorrow") i, ako ništa drugo, nisam zaspao, što počesto umem kad sa decom gledam holivudske blokbastere. Nisam bio umoran. Ovaj holivudski blender samleo je sve, od post-apokaliptičnih slika Pariza iz "La Žate" (La Jetée, Chris Marker, 1962)  do, recimo, kratkog irskog filma anagramskog naslova "Prey Alone". Sažvakao i ispljunuo. Dohvatilo se društvo spektakla ključne stvari za opstanak kapitalizma - kontrole vremena, i ne mislim ovde na chemtrails i slične gluposti, već na Load/Save mogućnost da se (iz perspektive budućnosti) menja prošlost u sopstvenu korist. Što se narativa tiče, sve je to još isuviše negejmerski plitko, industrijski do preciznosti neduhovito, najmanje nekoliko vremeplovnih ciklusa udaljeno od npr. Percival Dunwoody, Idiot Time Traveler From 1909. Lično me putovanje kroz vreme podseti na "Temporal" Orena Bartala. Može se skinuti sa Softonica (koji instalira adware), ili sa ovog linka koji će biti aktivan par meseci. Ako neko nađe permanentno rešenje za ovo siroče od igre, neka javi.

Temporal je simpatična besplatna igrica koja tretira putovanje kroz vreme malo ozbiljnije: Putnik kroz vreme u ovoj igri jeste neimenovani robot koji je izgubio pamćenje. Temporal nema problema sa prostor-vremenskim paradoksom, budući da igrač može sresti ne jednu, nego i više svojih inkarnacija (ili instalacija u prošlost), a nivoi se i prelaze tako što više instanci jednog igrača zajednički pokušava da otključa prolaz do sledećeg nivoa. Dakle, više vas pokušava da sarađuje na rešenju problema, ali će samo jedan moći da prođe sve prepreke i suoči se sa novim zadatkom. Kao što će, na primer, onaj koji (nakon nekoliko "ruku") završi dobar esej biti potpuno drugačija osoba od one koja je započela. U suprotnom je to samo iznošenje predrasuda. U početku izgleda komplikovano, ali kada igrač dokuči kontinuum višestrukih povrataka u prošlost, igra postaje još jedna interesantna platforma, jedna od mogućih Mille plateaux. Domaća radinost, eto paradoksa i kontra-paradigme kapitalizmu kao vrhunskoj proizvodnoj snazi, ume da nadjača profesionalne dizajnere i skriptere simulakruma.

Bio jedan, sad sam se setio, što je živeo negde u kelebijskoj šumi, kod mađarske granice, koji je, čuo sam to od prijatelja iz druge ruke, tvrdio da mu je ćaća u paktu sa đavolom, zato što je, kaže, izmajstorisao nekakav teleport-vremeplov (prostor i vreme krive se zajedno). Nije to bio vremeplov kojim bi mogao da otputuješ u doba Jure, niti teleport za drugu stranu Zemlje; za takav pothvat bi, fizičari znaju, bila potrebna ogromna količina preskupe energije koje, eto, nemamo ili jedva imamo za grejanje. Njegovog ćaće vremeplov je mali, lokalni, za putovanja udaljenosti do pedesetak metara i jedva pet minuta vremena. Tako, veli ovaj, ćaća siđe u podrum (da uključi vremeplov), a onda, na primer, pojavi se iz kupatila, ali pet minuta ranije. I šta onda reći? Ona holivudska glupost nije ni putovanje kroz vreme, već običan Load/Save ili Insert Coin koji je bio poznat maloj deci još pre trideset godina.