Memento

Dve decenije bez dobrog duha zvanog Mihiz

Autor: Marina Vulićević

Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997)

Danas izgleda sasvim nezamislivo da književni kritičar ima takav uticaj na pisce i na čitaoce kakav je pre nekoliko decenija imao Borislav Mihajlović Mihiz. Jedno od objašnjenja za to mogu da budu i višestranost i erudicija Mihizove ličnosti pisca, pesnika, dramaturga, esejiste, čoveka koji je bio opčinjen politikom kao još jednim vidom kreativnog mišljenja, i koji je i kritiku za NIN pisao kao impresionista, protejski se preobražavajući kroz svetove autora o čijim delima je prosuđivao. Zapravo je pišući o sebi, Mihiz govorio o drugima (Autobiografija o drugima), a birajući o kome će da piše, na neki način progovarao je o sebi.

Ove godine navršava se 20 godina od smrti ovog visprenog Sremca volterijanskog duha, kao i 70 godina od početka njegovog književnog rada (prvu knjigu poezije objavio je 1947. godine). Profesor Vladeta Janković za Mihiza je govorio da je „konzervativac bez isključivosti, tradicionalista bez sitničavosti i nacionalista bez šovenskog grča”. Da je ovaj „blagorodni cinik” zapravo širom otvorio vrata modernim strujanjima u poeziji i prozi. „Više no iko u istoriji naše umetničke kritike, gradio je pisce, slikare i glumce, prateći njihova dela u nastanku, kadar da uoči i sugestivno posavetuje. Mihiz je to mogao samo zato što je i sam bio kreativan – kao što svedoče njegove produhovljene, a scenski vitalne drame (zar se nije ’Banović Strahinja’ tu skoro, dok je njegov pisac gasnuo, razbuktao novim žarom?) i srebrnasta proza ’Autobiografije o drugima’. Žalio se da je lenj, ali je kvantitativno uradio zapravo više od nekih koji se smatraju vrednima”, pisao je Vladeta Janković.

Rođen u svešteničkoj porodici 17. oktobra 1922. godine, u Irigu, Mihiz je pohađao Karlovačku gimnaziju, a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Radio je u Vukovom i Dositejevom muzeju, bio je i upravnik biblioteke Matice srpske, umetnički direktor „Avala filma” i umetnički savetnik u „Ateljeu 212”.

Neka prijateljstva počinjao je negativnim viđenjem proze, a tako je bilo i sa Dobricom Ćosićem, čiju je pripovetku kritikovao. Iako se nisu u svemu i uvek slagali, Mihiz i Ćosić bili su prisni prijatelji, počev od 1946. godine, kada su se upoznali u Omladinskom domu na Kotež Neimaru u Beogradu. Sa Đilasom je Mihiz vodio duge razgovore u šetnjama duž napuštenog savskog kupališta... „Zakon o zabrani druženja sa Milovanom Đilasom nije donesen, ali je dejstvovao”, smatrao je Mihiz.

Srpski pisci slali su Mihizu svoje knjige ne samo zbog toga da bi o njima dao svoj sud ili im posvetio tekst, upućivali su ih na adresu Borislava Mihajlovića Mihiza iz neke vrste kulturološke obaveze, kao što bi Narodnoj biblioteci slali obavezne primerke novih izdanja. Na početnim stranicama tih knjiga, koje su savremenici slali Mihizu, strasnom čitaocu i osnivaču NIN-ove nagrade, bile su ispisane posvete, koje su sabrali Vladeta Janković i Milan Janković i objavili u knjizi „Drugi o Mihizu”. O značaju Mihizovih književnih kritika govori i rečenica srpskog nobelovca Ive Andrića da je tek posle Mihizovog teksta o romanu „Prokleta avlija” shvatio šta je napisao. Poklanjajući Mihizu ovu knjigu, Andrić je napisao: „B. Mihajloviću, bez svečanih reči posvete, a sa iskrenim i dobrim željama”. Matija Bećković ispisao je u delu „Metak lutalica” duhovitu posvetu: „Ne znajući šta da ti poklonim za 24. mart, na brzinu sam napisao ovu knjigu”.

Prve utiske o Mihizu, Dušan Kovačević stekao je još kao student Akademije, u Ateljeu 212, a susret sa njim opisivao je kasnije kao razgovor sa „užurbanim, suvonjavim čovekom, pogleda nalik na sokola koji prati plen i za koga se u Klubu književnika pričalo da određuje sudbinu srpske literature”. Mihiz je mladom dramskom piscu predočavao dragocenost tih prvih doživljaja pozorišta, kojih će se sećati čitavog života. Kovačević je, pri tom, znao da ono što Mihiz „proglasi” za valjano – to valja, a ono što on zanemari, to je zapravo bilo uzaludno trošenje papira i olovke. „Posmatrao sam ga dok je pričao, lupkajući vrhom desne cipele u ritmu rečenica, a posebno važne reči `podvlačio` otresanjem pepela cigarete u već prepunu pepeljaru. I još mi je nešto rekao, nešto ispričao iz sopstvenog iskustva, ali sam samo ovo, prvo, zauvek zapamtio, i danas ga vidim i čujem. Svako sećanje na gospodina Borislava Mihajlovića Mihiza je istovremeno osećanje dubokog poštovanja, radosti i neke neobjašnjive tuge...”, pričao je Dušan Kovačević.

Poslednjih godina života Mihiz se povukao u ćutnju, koja je govorila više od reči, i „umro od namere da umre”, kao što je to učinio i Crnjanski, koji je odbijao da prima lekove. Motiv izdaje zanimao je srpskog kritičara i pisca čitavog života, ne samo sa moralnog i psihološkog stanovišta, već i kao istorijsko-mentalni problem. Poslednjih godina osećao je da su njegove ideje izdane. Njegov umni „Predlog za razmišljanje u deset tačaka” za razrešenje jugoslovenske krize bez sukoba, koje je objavio NIN 1991. godine, i koji je podrazumevao da se u Srbiji obrazuje koaliciona vlada, da ta vlada najavi višestranačke izbore i da Srbija prizna samostalnost Slovenije i Hrvatske, uz poštovanje prava Srba izvan matice, itd., ostao je neuslišen. Mihiz je zatim Deposu dao veliku energiju, bio je čak i poslanik u Skupštini Srbije kao vanstranačka ličnost, a u aprilu 1993. godine podneo je ostavku.

Pre konačnog muka, rekao je: „Za poslednje tri godine, ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7 i gotovo svih javnih ličnosti, koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Pitanje svih naših pitanja: kako da ovaj narod pribere pamet i ponovo stane na snagu koju smo uzalud rastočili na nadžake i buzdovane...”

Izvor: Politika