Memento

Prustovska tananost

Autor: Draško Ređep

Dejan Medaković (1922 -2008)

U našoj kulturi koja nesrećno ratove ima kao međaše svog večito ugrožavanog razvoja, u opštem diskontinuitetu koji je i poslovičan i često zaboravu poklonjen, jedino izrazite, vitalne i harizmatične ličnosti uspevaju da prevladaju te opake ponore i kobne hijatuse naše anonimnosti.

Dvadeseti vek koji, srećom, u nas ima znamenito mnoštvo dugovečnih stvaralaca, zapravo se sad oprašta od Dejana Medakovića (Zagreb, 7. 7. 1922 – Beograd, 1. 7. 2008) koji je višestrukim inicijativama ostvario nenadmašnu našu geografiju duha, u prelaznim vremenima za koje dobro znamo da su uvek i prolazna. Dakako, onaj srpski dvadeseti vek koji počinje pucnjem Gavrila Principa 1914. godine, i još uveliko traje.

Njegova geografija duha postavila je markacije vidljivo zauvek. U tom redu je i Trst, i Zagreb, i Hilandar, i Sremski Karlovci...

Bežanija, reč tako aktuelna u našim balkanskim ratovima devedesetih godina, upravo je u Medakovićevim tumačenjima postavljena na stožerno mesto stvarnosnog nukleusa tolikih naših seoba. Nije se radilo samo o metafori, nego i čitavoj metafizici nesigurnih nam života, oskudice, skomračenja svake vrste. I sam unekoliko apatrid, izgnanik iz rodnog grada, Medaković je svoju autobiografsku istinu pretočio u kategoriju opštijeg smisla.

Skorojevići sa naknadnom strašću za pedigreom, nisu mu nikada oprostili što, u sjajno obnovljenoj lozi, pripada porodici čiji je rodoslov reprezentativan, a ostvaren u dva, bogme i tri protekla stoleća. Na drugoj strani, u krugu naših specijalista neprikosnovene uskogrudosti, bio je nedodirljiv a često i ignorisan, pokadšto i neshvaćen, baš zbog zamamne obaveštenosti, smisla za velike i prostrane kulturološke i istoriografske sinteze, stila klasično doteranog i privlačnog.

Nije neobično nego veoma logično da je upravo on od Vukove zadužbine, ustanove na samom početku relativno skromnog spomenarskog značaja, stvorio respektabilnu instituciju koja je, u nas i u rasejanju, za očuvanje srpske nacionalne samosvojnosti učinila više nego sijaset naših listopadnih ministarskih resora.

I tu je, naime, opet bio na tragu svog pradede Danila Medakovića koji je svoj list značajno obeležio kao prvo glasilo štampano vukovskim pravopisom. I koji je, popularizator prvoga reda, objavio „Povijesnicu srbskog naroda”... (I–IV).

Njegovom zamašnom poduhvatu novog osvetljavanja a često i senzacionalnim otkrićima u istraživanju srpske umetnosti XVIII i XIX veka, jedino je samerljivo u našim okolnostima ono šta je i kako u ukrštenim rečima i smislovima moderne umetnosti učinio, dakako sve s Ušćem, naše superiornosti i visoko odnegovanog ukusa Miodrag B. Protić.

Najteže su mu padala izneveravanja, intimne prevare, tihe utaje, izbledele stranice u spomenaru prijateljstva. Ništa nije zaboravljao, premda je, ipak i zlopamtilo, vlastita razočaranja pretakao u anegdote koje su bezmerno duhovite i nepoštedne.

Još nedavno, a pre neki mesec, objavio je u visokotiražnom časopisu „Školski čas” jedinstven autobiografski kroki. Unekoliko oproštajan: praštanje dodiruje taj tekst melanholično i sasvim tiho. U njemu pominje one koji su prvi uočili i vrednovali njegovu liriku (Palavestra, Gluščević, Ređep), ali nadasve instruktivno kazuje kako je za njega, kao i za Getea, čovek uvek bio „čudesan kao prvog dana”. I kako je polza naroda jedina mera patriotizma.

U sredini koja kao postulat ima definisano, unapred sročeno i nenajavljeno samoubistvo gospodina Goluže iz priče Branimira Šćepanovića, i u kojoj takoreći ne bi bila moguća pojava Umberta Eka (profesor a piše beletristiku! učenjak a nepojamni sanjar!), naše čitalaštvo je, u slučaju Medakovića, prihvatalo najčešće jednu od opcija. Kombinacija naučnika i beletriste jednostavno nije bila moguća.

Stoga se i moglo desiti da je čitav korpus Medakovićevih proza, sa naslovima pet knjiga, ostao gotovo nezapažen. A upravo taj melanholični memento Sremskih Karlovaca i Rakitja, našim železničkim peronima pored kojih protutnje ekspresni međunarodni vozovi i našim gimnazijskim kabinetima, ogrezlim u mirise prašine ferijalnih dokolica, našim belim Rusima i našim tragičnim izbeglicama, poseduje prustovsku tananost. Onu koju je kao niko drugi bio uočio u pripovetkama Veljka Petrovića, ostvarenim u senci baroknih tornjeva, opervaženih tragičnim boljkama: jektikom i filokserom.

Nesporazumi, katkad nalik na erupcije čuđenja, kao da sugerišu postojanje dvojnika u veoma radoznalom i radosno iskušavanom životopisu Dejana Medakovića. Srednjovekovna njegova provenijencija i patricijsko detinjstvo, u nekadašnjem kosmopolitskom gradu Zagrebu, vaspitanje i školovanje isto još uvek, sa reperima davnih dana nestale monarhije (Badiju isto ne treba smetnuti s uma), one na Dunavu, rajskoj reci kojoj je, inače, posvetio vidovit, domišljat i originalan ogled, na jednoj su strani.

A visoki rang nacionalnog osećanja i osobena, plemenito starinska brižnost za narodnu stvar, baš u Isidorinom stolpničkom smislu, na drugoj je, navodno, strani. Međutim, u snažnom spoju izrazite personalnosti kakva je bila Medakovićeva, te dve obale su ostvarile korelaciju. Obuhvat koji je ozračio metafizički dramatično našu ispreturanu prošlost, našu mutnu sadašnjost, našu neizvesnu budućnost. Za Medakovića, to je bila čvrsto i zauvek overena stvar.

Tekst: Politika

Fotografije: FB stranica Dejan Medaković