Memento

Duša srebrnog veka

Autor: Valentina Bulatović

Ana Ahmatova (1889-1966)

Pesnikinja Ana Ahmatova (1889– 1966) rođena je i odrastala u carskoj Rusiji, mladost joj je protekla u ratnom i revolucionarnom vihoru, da bi se u zrelim godinama borila da nađe svoje mesto u novoj sovjetskoj državi, u kojoj za pesnike i umetnike slobodnog duha nije bilo mnogo prostora. Kao devojka je uživala ugled među drugim pesnicima i bila jedna od vodećih predstavnika „Srebrnog veka“ ruske književnosti. Izdanja njenih poetskih zbirki nizala su se jedno za drugim sve do Revolucije.

Novi komunistički režim je poeziju Ahmatove ocenjivao kao trivijalnu, zamerajući joj što ne propagira ideje društvenog napretka i ne podiže revolucionarni duh naroda. Pesnikinja je zbog toga narednih nekoliko decenija živela u senci, gledajući kako mnogi njeni bliski prijatelji i voljeni muškarci stradaju. Godinama se borila da iz sibirskog logora oslobodi svog sina jedinca Lava Gumiljova. Posle smrti Josifa Staljina uspela je da povrati izgubljeni ugled u Sovjetskom Savezu, kao i širom sveta. U poslednjim godinama života svuda je dočekivana s velikim poštovanjem, uz počasti i priznanja.

Nemirna umetnička narav nije dozvoljavala Ahmatovoj da se skrasi uz jednog čoveka. Život su joj obeležili mnogi istaknuti umetnici, među kojima su bili pesnici Nikolaj Gumiljov i Osip Mandeljštam, slikar Amedeo Modiljani, istoričar umetnosti Nikolaj Punjin. Bila je bliska i s Borisom Pasternakom, a pratile su je glasine da je bila u vezi i s najvećim pesnikom simbolizma Aleksandrom Blokom.

Poezija u genima

Kraljica Neve, kako su je zvali, rođena je u Velikoj Fontani, nedaleko od Crnog mora, u oblasti Odese. Njeni roditelji Andrej Gorenko i Ina Stogova poticali su iz plemićkih porodica. Andrej je bio inženjer-mehaničar flote. Ahmatova je pisala o tome da niko iz njene najuže porodice nije bio naklonjen poeziji, ali da je prva ruska pesnikinja Ana Bunjina bila njena daleka rođaka po majci.

Porodica se još pre Aninog prvog rođendana preselila u Carsko selo nedaleko od Sankt Peterburga, gde je njen otac dobio mesto činovnika u Državnoj kontroli ruske imperije. Leto je kao devojčica provodila u letnjikovcu u blizini Sevastopolja. Zbog smelog i nepredvidivog karaktera dobila je nadimak Divlja devojka. Kako je kasnije pisala, volela je da hoda bosa, bez šešira, da skače iz čamca u more, da se kupa za vreme oluje i da se peče na suncu dok joj ne otpadne koža. Kada joj je bilo 16 godina, roditelji su joj se razdvojili, a ona se preselila u Kijev. Upisala se na tamošnji univerzitet s namerom da studira pravo, ali je posle godinu dana odlučila da se posveti izučavanju književnosti u Sankt Peterburgu.

Poeziju je počela da piše u 11. godini, nadahnuta stihovima Nikolaja Nekrasova, Žana Rasina, Aleksandra Puškina, Jevgenija Baratinskog i simbolista. Anin otac Andrej nije želeo da devojka stihove štampa pod njegovim prezimenom, tako da se prvobitno potpisivala kao Ana G, da bi kasnije prisvojila tatarsko prezime svoje prabake po majci – Ahmatova.

Imala je 14 godina kada je upoznala pesnika Nikolaja Gumiljova, koji se odmah zaljubio u nju. Naredne tri godine Nikolaj se udvarao Ani i prosio ju je nekoliko puta. U svom časopisu „Sirijus“ objavio je i njenu prvu pesmu, koja joj je donela ugled u sanktpeterburškim umetničkim krugovima. Gumiljov je mladoj i kapricioznoj poetesi posvetio mnoge stihove koji svedoče o tome kako je osvajao njeno srce.

Nakon Aninog dugotrajnog oklevanja i premišljanja, konačno su se venčali na proleće 1910. godine. Medeni mesec su proveli u Parizu, gde je pesnikinja upoznala italijanskog slikara Amedea Modiljanija. Zbližila ih je ljubav prema poeziji i slikarstvu, te su nakon njenog odlaska iz francuske prestonice počeli da se dopisuju. Prepiska je trajala mesecima, a naredne godine Ahmatova je, razočarana zbog saznanja da je muž više ne voli i da je vara, ponovo doputovala u Pariz i utehu potražila u zagrljaju Modiljanija. U tom periodu slikar je načinio petnaestak Aninih portreta, uglavnom crteža olovkom. Prepuna pozitivnih utisaka i osećanja, pesnikinja se vratila u Rusiju, nadajući se da će nastaviti prepisku s italijanskim umetnikom, ali joj on nije odgovorio ni na jedno pismo. U međuvremenu Gumiljov je otputovao u Afriku i proveo tamo više od pola godine.

U društvu pesnika

Ahmatova je krajem 1910. godine s pesnicima Osipom Mandeljštamom i Sergejom Gorodeckim osnovala pesničku grupu koja je zastupala ideju da poetsko stvaralaštvo ne počiva na nadahnuću nego na stvarnosti. Iz te grupe izrastao je uticajni pesnički pokret akmeizam, suprotstavljen u to vreme vladajućem simbolizmu. Akmeisti su bili usredsređeni na ovozemaljski život, na poeziju sveta koji ih okružuje. Nastojali su da oslikaju detalje iz svakodnevnog života ne baveći se istorijskim i društvenim okolnostima.

Pesnički kružok objavio je 1912. godine zbirku pesama Ahmatove pod nazivom „Veče“. Malo izdanje od 500 kopija gotovo odmah je rasprodato, a pesnikinja je dobila na desetine pohvala u književnoj štampi.

Dve godine kasnije objavljena je druga zbirka, koja je potvrdila njen ugled u pesničkom i čitalačkom svetu. Bio je to, kako je kasnije priznala, jedan od najlepših perioda u njenom životu. Bila je slavna i cenjena, okružena zgodnim i talentovanim muškarcima. Jedan od njenih bliskih prijatelja bio je Boris Pasternak, koji ju je, iako oženjen, mnogo puta zaprosio, a kružile su i glasine o njenoj vezi s Aleksandrom Blokom.

Sluteći dolazak burnog vremena, pesnikinja je u julu 1914. godine napisala stihove „Strašna vremena dolaze / Uskoro će sveži grobovi pokriti zemlju“. Ahmatova je u tom periodu bila u vezi s mozaičarem i pesnikom Borisom Anrepom, kojem je posvetila mnoge svoje pesme. Tokom revolucionarne 1917. godine objavljena je i nova zbirka njenih stihova „Belo jato“. Kao svedok burnih februarskih događaja u Sankt Peterburgu suočila se s glađu i nemaštinom. Brojni njeni prijatelji su stradali, a mnogi su pobegli u Evropu i Ameriku. Među onima koji su je napustili bio je i Anrep, koji je otišao u Englesku. I sama Ahmatova razmišljala je o mogućnosti da pobegne iz zemlje, ali je na kraju ipak odlučila da ostane.

Godine 1918. godine razvela se od Nikolaja Gumiljova i udala za orijentalistu, pesnika i prevodioca Vladimira Šilejka. U to vreme bila je u vezi i s kompozitorom Arturom Lorijem, koji je komponovao muziku za mnoge njene stihove.

Neprijatelji naroda

Gumiljov je 1921. godine uhapšen zbog antirevolucionarnih aktivnosti i nakon tri nedelje provedene u tamnici streljan je zajedno sa šezdesetak ljudi. Veza s tim pesnikom bacila je senku sumnje i na samu Ahmatovu, a posebno na njihovog sina Lava, koji je kasnije takođe uhapšen i osuđen na robiju. U Sibiru je završio i njen bliski prijatelj Osip Mandeljštam, koji je i umro u radnom logoru.

Na meti novih sovjetskih vođa našla se i poezija Ahmatove, koja je ocenjena kao izdanak trivijalne „buržoaske estetike“, ravnodušna prema trenutku, prema revolucionarnom zanosu i pregnućima novog društva. Kao nepodobni pesnik počela je da gubi i poklonike i čitaoce. Njena poezija bila je nezvanično zabranjena partijskom rezolucijom iz 1925. godine, tako da je sve teže uspevala da nađe i izdavače koji bi se drznuli da objave njene stihove. Posvetila se prevođenju, podarivši čitaocima izuzetne prevode dela Viktora Igoa, Rabindranata Tagorea, Đakoma Leopardija i drugih autora. Napisala je i vredne akademske radove o klasicima ruske literature Aleksandru Puškinu i Fjodoru Dostojevskom. Ovaj period u svom životu kasnije je nazvala „Vegetarijanske godine“.

Nakon razlaza sa Šilejkom, Ahmatova je počela da živi sa svojim školskim drugom i dugogodišnjim prijateljem Nikolajem Punjinom, s kojim je ostala do sredine tridesetih godina. I Punjin je bio jedna od žrtava represije. Umro je u radnom logoru 1953. godine.

Početkom devedesetih godina obelodanjeno je da je stan Ane Ahmatove godinama bio prisluškivan, a da je sama pesnikinja bila pod stalnom prismotrom policije, koja je sačinila detaljan dosije o njenom životu na oko 900 stranica, prepun dostava, izveštaja o telefonskim razgovorima, citata iz njenih pesama i tekstova, priznanja njenih bliskih prijatelja. Prema svedočenju Anine bliske prijateljice Lidije Čukovske, progonjeni pesnici i pisci dovijali su se na razne načine da se njihove reči ipak čuju, pa su tako mnogi od njih učili napamet stihove svojih prijatelja i potom ih prenosili drugima usmeno. Ahmatova je posetiocima davala da pročitaju stihove zapisane na ceduljicama, a potom ih spaljivala. „Ruke, šibice i pepeo. Lep i gorak ritual“, pisala je Čukovska.

Poema bez heroja

Tokom Drugog svetskog rata Ahmatova je bila svedok dugotrajne opsade Lenjingrada. Tada je počela da piše „Poemu bez heroja“, koja je bila posvećena uspomeni na sve njene prijatelje i građane koji su poginuli tokom mučna 872 dana opsade grada. Ahmatova je opisala predrevolucionarne godine, vreme svoje mladosti i ulaska u književnost, posmatrajući taj period s istorijske distance kao svedok strašnih događaja i tragičnih sudbina većine svojih prijatelja i poznanika. Prvu verziju tog poetskog dela završila je u Taškentu, tokom evakuacije, a na njemu je radila ukupno 12 godina.

Prvo je bila evakuisana u Čistopolj, na proleće 1942. godine, a potom je zajedno s drugim umetnicima otišla u Taškent. U tom periodu ozbiljno se razbolela od tifusa. U Lenjingrad se vratila 1944. godine u maju. Susret s opustelim i razrušenim gradom veoma ju je potresao. Ratna stradanja udaljila su je od romantičnih tema, tako da je u tom periodu napisala niz stihova u kojima je veličala borbeni duh svog naroda. Neke od njenih patriotskih pesama čak su se našle i na naslovnim stranicama vodećih režimskih listova. Ipak, neposredno po završetku rata isključena je iz Saveza sovjetskih pisaca, a književnim časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“ stigao je zvanični dopis od Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza s oštrom kritikom na račun Ahmatove i drugih pesnika čiju su poeziju objavljivali.

Lav Gumiljov ponovo je uhapšen krajem 1949. godine i osuđen na deset godina robije u sibirskom radnom logoru. Svi napori pesnikinje tokom narednih nekoliko godina bili su usmereni na pokušaj da oslobodi sina iz ropstva, pa je tako i njena poezija dobila novi „sovjetski ukus“. U časopisu „Ogonjok“ objavila je poemu „U slavu mira“, u kojoj je otvoreno podržala Staljina i njegov režim. Lav je, ipak, ostao u logoru sve do 1956. godine. Sama Ahmatova poeziju iz tog perioda nikada nije uvrstila u svoj zvanični pesnički opus. Pesnikinja je 1951. godine ponovo primljena u Savez sovjetskih pisaca, a pet godina kasnije njeni stihovi su se ponovo našli pred čitaocima u štampanim izdanjima.

Pesnikinja je poslednje godine života provela u Lenjingradu, baveći se prevođenjem, pišući poeziju i izučavajući književnost klasičnih pisaca i pesnika, u prvom redu Puškina. Sovjetske vlasti priznavale su je kao jednog od poslednjih živih pesnika „Srebrnog doba“, te je kao dostojni predstavnik otadžbine ponovo mogla da putuje u inostranstvo. Istovremeno, zahvaljujući delima kao što je autobiografska poema „Rekvijem“, svedočanstvo o stradanjima njenih bližnjih i njenom emotivnom bolu, važila je i za nezvaničnog lidera disidentskog pokreta. Poema „Rekvijem“ je na ruskom jeziku objavljena 1963. godine u Minhenu, a u Sovjetskom Savezu tek 1987.

Ana Ahmatova je 1965. godine putovala na Siciliju, gde joj je uručena književna nagrada „Taormina“, a potom u Englesku kako bi primila počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu. Nedugo nakon posete Oksfordu, u novembru 1965. godine, doživela je srčani napad. Prebačena je u sanatorijum u Moskvi i na proleće 1966. preminula od srčane slabosti. Hiljade njenih poštovalaca ispratilo ju je na ceremonijama održanim u Moskvi i Lenjingradu. Pesnikinja je sahranjena na sanktpeterburškom groblju Komarovo.

Izvor: naslovi. net  (Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Akter)

Posetite Muzej Ane Ahmatove