Memento

Velikan grafičkog dizajna

Autor: Ana Radovanović, Valentina Milenković

Slobodan Mašić (1939-2016)

Prvi umetnici, grafički dizajneri čiji su radovi bili predstavljeni u okviru projekta "Velikani" u septembru 2015. u Velikoj galeriji Kulturnog centra Grad su bili  Saveta i Slobodan Mašić, arhitekte, dizajneri i nezavisni izdavači iz Beograda. Izložba je obuhvatila jedan deo njihovog stvaralaštva koji se odnosi uglavnom na plakate festivala (Bitef, FEST), pozorišnih predstava, izložbi itd. U Velikoj galeriji Kulturnog centra Grad od 27. marta do 9. aprila biće predstavljen izdavački opus, po kome su Saveta i Slobodan Mašić u široj javnosti bili i najpoznatiji. Osim kultnih Nezavisnih izdanja, biće izloženi digitalni albumi, književni časopisi… Tim povodom prenosimo deo intervjua koji je Slobodan Mašić, koji je preminuo u maju 2016. dao za portal Designed.

Šta je prethodilo osnivanju vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja? Koje godine je ona osnovana?

Pa to je bilo '63./'64. godine. Naravno, te 63. godine, na univerzitetu izlazio je Student, kao list studenata, kao i časopis Vidici. Ja sam bio član redakcije časopisa Vidici. Miša Stambolić je bio glavni urednik. On je mene, Ljubu Simovića, Danila Kiša i Vlajčića, uzeo u redakciju tog časopisa. Miša Stambolić je međutim, ubrzo otišao u vojsku i novi glavni urednik je postao Ljuba Simović. Ja sam bio u redakciji kod Ljube Simovića. Zatim je Ljuba Simović otišao u vojsku, pa sam ja postao glavni urednik tog časopisa. Naravno, posle par dana oni su utvrdili da ja nisam baš sasvim pogodan za glavnog urednika, ali ja se nisam dao smeniti.

To su bila vremena kada oni nisu znali kako da izvedu smenu. Pošto je moj potpis bio deponovan u Narodnoj banci – kao potpis čoveka koji odlučuje o sredstvima. Ja sam izdavao taj časopis dokle god je bilo para. Ima para – moj potpis važi. Bio je jedan čovek, tada Sekretar univerzitetskog komiteta, jedan čovek koji je prema meni gajio apsolutno poštovanje – i tada i kasnije. Sam je bio sklon pisanju. On je bio Đoko Stojčić. I Đoko Stojčić, kao Sekretar univerzitetskog komiteta nije hteo da me smeni. Tako sam ja nastavio da pravim taj časopis...

Vi tada međutim, još uvek niste bili zaduženi za grafiku?

Pa, naučio sam nešto. U okviru zaduženja glavnog urednika, bila je štampa časopisa u Novom Sadu. Glavni urednik je morao da putuje u Novi Sad. A i Milan Vlajičić je navijao za Crvenu zvezdu, pa je takođe morao da ide u Novi Sad da gleda Crvenu Zvezdu. A ja sam navijao za Partizan! Ali nisam nikako mogao Vlajčiću da kažem da navijam za Partizan, nego sam ćutao o tome. Vlajčić je sve vreme mislio da i ja navijam za Crvenu Zvezdu. I tako mi smo išli na utakmice, a ujedno i da prelamamo list. List se prelamao u olovnom slogu. Tu sam ja prvi put video kako se to radi, pre toga nisam imao priliku da vidim kako se to radi.

U vezi sa grafičkim oblikovanjima tih izdanja, jeste li vi nekako uspeli potpuno svoju slobodu u potpunosti da zadržite ili su vam se pisci suprotstavljali? Jesu li vam nekada, nešto svoje nametali?

Ne, sve ono što sam ja radio kao grafički dizajn je bio moj lični izbor. Nikad se niko nije ni usudio. Ćutali su i trpeli... Ja kad sam počeo da izdajem knjige, ja sam bio javna ličnost. Ja sam bio mlad, naravno, kad je otvaran Dom omladine. Ja sam tada imao na primer 23-24 godine, završavao sam studije. Oni su imali program koji je podrazumevao velike javne debate o pojedinim pitanjima. U prvoj godini, od tih deset veliki panela koji su bili održani, na osam panela sam ja učestvovao. Bile su razne oblasti, ja mislim da sam ja najviše učestvovao. Ali je bilo i drugih, bio je Ljuba Tadić, profesor, pa onda Mihajlo Marković, ali svodi se da su učestvovali na dva tri panela. Ja sam učestvovao na osam. Veliki broj ljudi je dolazio to da sluša. Ne samo mladog sveta. Dom omladine je predstavljao oazu slobode. Tako da sam predstavljao, ne znam kako bih to nazvao, bio sam zapravo javna ličnost.

Svet je u prvim godinama mislio da ja izdajem knjige uz saglasnost države. Svet nije mogao da zamisli da je to toliko jednostavno. A bilo je jednostavno. Ljudi koji su radili u tim štamparijama su bili takođe slobodarskog duha, zato su me te dve štamparije zapravo podržavale. Oni nisu uskraćivali našu slobodu. Postojala je sigurnost da se to može uraditi.

Kada počinjete da radite plakate?

Plakate sam počeo da radim šezdest i šeste godine, kada je Dom omladine otvarao Galeriju doma omladine, pa je napravljen plakat za tu prvu izložbu. To je bila izložba Damnjana. (Radomir Damnjanović Damnjan) Ima ga gore na izložbi. To je taj prvi plakat. Izgleda kao da je zadnji. Rekao bih, da nikakve razlike nema.

Zašto su baš Vas zvali tada?

Zato što je prvi direktor Doma omladine bio Nikola Marković. A Nikola je, pre nego što je postao direktor Doma omladine, bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta. U tom savezu, ja sam bio predstavnik arhitektonskog fakulteta i tehničkih fakulteta uopšte. Predstavnik pravnog fakulteta, bio je Slobodan Milošević. Nikola Marković, koji je bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta, imao je ogromne simpatije prema meni, jer smo bili drugovi tokom celog života, a i Đoka Stojičić. I on je, kada je postao direktor Doma omladine, izabrao mene da budem u Savetu galerije i naravno, da napravim plakate i kataloge za prve izložbe koje su bile u Domu omladine, što sam ja i uradio.

Recite nam nešto o samom nastanku studija Strukture. Kako je došlo do stvaranja studija?

Kako bi izvršili legalizaciju radova, država je stvorila bila mogućnost da se određeni umetnički ateljei osnivaju pri likovnim udruženjima i pri primenjenim udruženjima - kako bi se pokrila delatnost. Tako smo Saveta i ja, sa Dragošem (Kalajićem) i Borom (Ćosićem), osnovali taj atelje, koji smo nazvali Studio strukture. Ime Strukture izmislio je Dragoš Kalajić. I to je prijavljeno u Udruženju. Ispostavilo se zatim, da to uopšte nije bilo potrebno i da je država u međuvremenu izvršila potpunu liberalizaciju. Umetnicima je bilo omogućeno da imaju produkciju svojih umetničkih dela. Bilo je samo potrebno da ja te knjige koje štampam, proglasim za moja umetnička dela. To nisam imao nikakvih problema da ih proglasim, zato što je već celo društvo, to što ja činim proglasilo za umetničko delo.

U okviru vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja,  izdali ste oko 500 naslova. Na koji način ste birali šta će biti objavljeno?

Nisam birao, oni su birali mene. Onaj koji bira naslove, to bi podrazumevalo, da on ima neki zahtev od literature, pa bira naslove koji su u skladu sa tim zahtevom. A ja sam imao međutim, u životu, zahteve samo prema slobodi, prema tome, nisam imao zahteve da bilo koga primoravam da ima literaturu koja bi se meni dopala. Uglavnom su dolazili ljudi koji su isto kao i ja imali potrebu za slobodom. Ove knjige ne predstavljaju niti literarno stremljenje, niti oblik literature. Oni nemaju zajedničko ime, ali one predstavljaju jedan oblik oslobođenja, oni subili zapravo oslobođenje. Neke duhovne tvorevine. Autori su se međusobno, kao takvi, prepoznavali. Oni su se prepoznavali i pružali su podršku toj vrsti oslobođenja.
To je bilo oslobođenje koje nije vezano niti za socijalne prilike, niti za politička stanja, niti za ekonomske prilike. Baš naprotiv. Naš narod je jedan skroman narod, koji ima skroman život. Ali je duhovno bogat.

Šta je država u tom trenutku mislila o toj duhovnosti i oslobođenju i kako se ophodila?Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću. Da li je Vama bilo teško da imate tako nešto? Kako je to funkcionisalo?

Ne, nije bilo nikakvih teškoća. U našoj zemlji – ne znam da li to svet zna?! U našoj zemlji, izdavačka delatnost je bila sve vreme dozvoljena, cenjena. Ona nije bila zabranjena. U našoj zemlji, tokom svih godina – od 1945. pa nadalje, uvek je broj privatno izdatih pesničkih knjiga bio veći, nego broj knjiga koje su izdavale državna preduzeća.

Da li je neko proveravao te naslove?

Nije postojala nikakva cenzura, ništa. Postojale su naravno zabrane knjiga. Bilo je nekoliko knjiga koje su zabranjene. Te zabrane su se odvijale na taj način, što bi knjige prvo bile odštampane, pa puštene u prodaju, pa bi onda tužilac uzeo knjigu. Naravno, on bi knjigu uzeo pod nečijom sugestijom,  i pročitao. Ako bi našao da se nešto u knjizi kosi sa određenim zakonima, pokrenuo bi sudski proces. Odluku o zabrani bi donosio sud.

Kako je bila artikulisana vaša izdavačka kuća, na koji način je funckionisala?

Imali smo instituciju stalnog pretplatništva. Bio je jedan spisak ljudi stalnih pretplatnika, koji kupuju svaku knjigu, nezavisno od toga kolko košta i šta je u knjizi. To su bili stalni pretplatnici Nezavisnih izdanja. Tako su se zvali. Njih je bilo hiljadu. Svaka knjiga koja izađe, numerisana je brojem. Isto tako su i svi pretplatnici numerisani brojem, pa svako dobija knjigu sa svojim brojem. To se šalje poštom. Ne plaća se ništa unapred, nego se u svakoj knjizi nalazi jedna poštanska uplatnica kojom on plati kolko knjiga košta. Neke su knjige bile jeftine – sto, dvesta, trista dinara, nije to bila neka velika suma. Ali mi smo imali oko 150 pretplatnika, koji su bili stranci. Jedan broj njih, npr. njih sto – nisu znali naš jezik.

U Danskoj profesor slavistike na katedri, pa Ministar kulture! Pa se onda javljaju razni neki drugi ljudi... Omam imena i adrese, ali ne znam šta je ko uopšte. I mi im šaljemo uredno knjige. Oni primaju te knjige: bude pet, šest knjiga. Na kraju godine, njima se pošalje račun. Kod nas nije moglo, pa sam ja otvorio jedan račun u Švedskoj, pa oni uplate to u Švedskoj. Mi nikad nismo kontrolisali da li je neko uplatio ili nije uplatio. Uopšte nije ni bilo važno. Ali oni uplaćuju, švedska banka javlja da je stigla uplata – sa Havaja neko poslao. Neverovatno!

A onda kod nas, to treba pogledati taj spisak, to su (pretplatnici) najznačajniji ljudi jugoslovenske i srpske kulture, najznačajniji ljudi. Sve poznati ljudi! Oni su bili zapravo pretplatnici. I danas se dešava, da mi se javi neko – Izvini molim te, nedostaje mi sedma knjiga, hoću da imam komplet! Kažem –čekaj, stani da pogledam. Kažem – našao sam, poslaću ti. I pošaljem mu. Neke od tih knjiga su imale velike tiraže. Kad kažem velike tiraže i izdanja, podrazumevam brojke malog izdavača.Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka. To je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak četiri, pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Veliki broj!

Imali smo tu fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale sve naše knjige. Davali su nam poseban kutak u knjižari. Kad vi dođete i kažete – Slobodan Mašić? Oni kažu – kako da ne! Odvedu vas u deo knjižare, gde se nalaze samo naša izdanja. Imali smo veliku podršku. Sada je naša knjižarska branša uništena. Nema više tih nekadašnjih, velikih knjižarskih mreža koje su imale Prosveta dole, Kultura, Mladost zagrebačka, Naprijed...

Ceo intervju sa Slobodanom Mašićem možete pročitati na designed.rs

Fotografije u tekstu: Neda Mojsilović i Senja Vild - Kulturni centar Grad