Memento

Mihailu Đuriću, u čast

Nikola Milošević

U "NIN"-u od 9. aprila 1998. godine, pojavio se tekst Nikole Miloševića povodom objavljivanja devet opsežnih tomova spisa Mihaila Đurića u izdanju Službenog lista. Ovaj tekst je težio da makar u najopštijim crtama naznači skicu za duhovni portret izuzetnog i značajnog poslenika na polju srpske filozofije i srpske kulture. U antrfileu se pojavilo pismo upućeno glavnom uredniku "NIN"-a koje odslikava javnu situaciju tadašnjeg vremena kao konstantu našeg istorijskog postojanja, budući da se u nas sve nekako ponavlja: "Poštovani gospodine Glišiću, u izveštaju što ga je 'Politika' objavila sa promocije sabranih dela akademika Mihaila Đurića na tribini SANU, izostavljeno je sve ono što sam tom prilikom rekao. Izostavljeno je čak i moje ime. Molim Vas, stoga, da, zarad objektivnog informisanja naše javnosti, objavite u Vašem cenjenom listu ovu moju prećutanu reč. S poštovanjem, Nikola Milošević."

Neslični po svojim intelektualnim orijentacijama, različitih temperamenata, različitih životnih putanja, Nikola Milošević i Mihailo Đurić pokazuju kako se — uz očuvanje svih razlika — može iskazati poštovanje prema autentičnim vrednostima u području srpske kulture. Kada se setimo kako su — 19. aprila 1983, u Studentskom kulturnom centru — živo polemisali o Ničeu, kako se nisu slagali o nihilizmu na tribini Doma kulture Studentski grad 1984. godine, u jednom izvanrednom razgovoru koji je objavila beogradska "Književnost", kada u poklonjenom primerku knjige "O potrebi filozofije danas" pročitamo rukom ispisane Đurićeve reči "Mom velikom prijatelju Nikoli Miloševiću", kada se setimo kako je Mihailo Đurić — po hladnom, maglovitom i zimskom danu, iako već zašao u devetu deceniju života, i sam ozbiljno bolestan — uporno i dugo stajao na sahrani Nikole Miloševića, smatramo prirodnim da ponovimo ovaj tekst kao znak sećanja na komunikaciju koja se — i kad njih dvojice više nema — odvija u duhu Šopenhauerove maksime: "Da bi video da neko vredi, čovek i sam mora vredeti".

Mihailu Đuriću, u čast

Mihailo Đurić jedan je od onih retkih intelektualaca za koje se s pravom može reći da su učeni ljudi. Malo je takvih pripadnika filozofskog esnafa koji se sa tolikom merom obaveštenosti tako pouzdano kreću u širokom rasponu od antičkih do modernih vremena i koji imaju tako pouzdan i temeljan uvid u čitav niz filozofskih disciplina. Učenost je, međutim, samo jedna od više Đurićevih oblika i ne određuje ona presudno njegov duhovni sklop.

Filozofi se na različite načine mogu razvrstavati, a jedan od tih načina, verujem istini najbliži, ponudio je svojevremeno Viljem Džons. Podelio je on sve one koji u filozofe spadaju na one "žilave" i "nežne". Ovi prvi bili bi otvoreni za složenost i raznobojnost predmeta spoznaje, ovi drugi bili bi skloni da tu složenost i raznobojnost sveta potiru i svode u neke svoje unapred preipremljene kalupe, ne mareći uopšte ili pak sasvim malo za ono što iskustvom nazivamo. Među mnogim filozofima svih naroda i svih vremena oni "nežni" daleko prevladavaju nad onim "žilavim". A Mihailo Đurić — sledimo li i dalje Džemsov način razmišljanja — spadao bi u ove druge, daleko malobrojnije pripadnike filozofske profesije.

Međutim, klasifikacija o kojoj je reč samo je prikriveni oblik jednog suda vrednosti, premda njen tvorac nije tako mislio ili bar nikad nije tako nešto rekao. Filozofi "nežnog" duhovnog sklopa podložni su onom što je Paskal zvao duhom geometrije, za razliku od onih "žilave" naravi, koji po pravilu sude rukovođeni duhom istančanosti, da pomenemo jedan drugi poznati termin ovog istog francuskog mislioca. U tom ključu valja videti i golemi i impresivni teorijski opus Mihaila Đurića. Ono što u autoru ovog opusa preteže, bez obzira na temu kojom se bavi i mislioca kome je u nekom svom razdoblju bio posvećen, može se sasvim uopšteno odrediti i ujedno visoko oceniti, kao privrženost duhu istančanosti, odnosno kao sposobnost da se sudi na savitljiv i složen način o onom što je raznoliko i složeno.

Kao i svi zatočnici već pomenutog duha istančanosti, ili drugim rečima kao i svi filozofi "žilave" naravi, tako je i Mihailo Đurić jedan od onih koji u svemu tragaju za naličjem, ili još preciznije za onim što se iza lica skriva. Time se i može objasniti ona duhovna bliskost što je Đurić oseća za mislioce koji su dovršili rušenje uonako već trošne metafizičke građevine klasičnih vremena, napose za najvećeg među tim rušiteljima, Fridriha Ničea, kome je namenio mnoge stranice svojih teorijskih rasprava. U Australiji, kažu, biva da termiti iznutra nagrizu drvenu konstrukciju kuća za odmor, tako da kad vlasnik jače zalupi vrata svog doma, svekolika ta konstrukcija ruši se u prah i pepeo. Upravo je Ničeu palo u delo da na taj način zalupi vratnice metafizičkog zdanja svojih prethodnika i upravo je za taj njegov čin imao dovoljno istančan sluh Mihailo Đurić.

Međutim, u bitno obeležje duhovnog sklopa privrženika duha istančanosti spada i sposobnost da izvesno odstojanje zadrže i prema nihilističkoj destrukciji metafizike i da i na taj način izbegnu zaključke prema principu sve ili ništa, svojstvenim misliocima "nežne" naravi. Premda na svoj način lekovita, nihilistička razgradnja metafizičke konstrukcije u svom radikalnom obliku druga je jedna krajnost, geometrijski pojednostavljena i uprošćena poput svih krajnosti i kao takva neprihvatljiva u tom obliku za Mihaila Đurića. Zato on u svojim spisima traga za nečim što bi se makar i relativno trajno moglo sazdati od peskovitih krhotina onog što je preostalo pošto je Niče zalupio za sobom kapiju metafizičkog doma minulih vremena.

Međutim, zametni i delikatni posao ovakvog jednog traganja ne može se obaviti kako valja bez prethodne razgradnje još jedne crvotočne teorijske građevine, čiji se tvorac lažno predstavljao kao jedan od onih retkih mislilaca "žilave" filozofske naravi. Teorijska građevina Karla Marksa samo je prividno sazdana na čvrstim temeljima iskustva, a jedan od ugaonih kamenova te građevine svakako je učenje o klasnoj borbi kao osnovnom pokretaču istorije, zahvaljujući kome se, po nekoj logici skrivenog i nepriznatog lukavstva uma, na kraju realizuje komunističko carstvo Božije na Zemlji. Ono pak skriveno, stidljivo, metafizičko naličje Marksove doktrine najvećma je vidljivo u nastojanju njenog autora da potre i omalovaži moćni faktor nacionalne i verske raznolikosti stvarnog sveta — tu Ahilovu petu njegove teorijske optike.

Odnos prema ovoj senovitoj, skrovitoj neuralgičnoj tačci učenja tvorca takozvanog naučnog socijalizma probni je kamen za merenje pripadnosti nekog filozofa, ili pak intelektualca uopšte, određenoj duhovnoj porodici. Oni naši filozofi i intelektualci — a mnogo ih je bilo — koji su zatvarali oči pred nadolazećim šovinističkim talasom, u ime marksističke dogme po kojoj radnici nemaju otadžbinu, spadaju nesumnjivo u krug zarobljenika "nežne" teorijske optike i duha geometrije. Mihailo Đurić je, naprotiv, i tu bio jedan od onih retkih misaonih ljudi ovog podneblja koji su sa jednom seizmografskom preciznošću osetili prve, jedva primetne, potrese tla onog razornog zemljotresa što će u nepovrat odneti veštačku tvorevinu Josipa Broza i Edvarda Kardelja.

Stari Grci verovali su da onaj ko nadiđe granice određene smrtnim ljudima od strane bogova, čini takozvani hibris, posle čega će ga stići kazna zavidljivih moćnika sa Olimpa. Mihailo Đurić je, videći dalje i bolje od svih drugih predskazivača ovdašnjih, uočio ovo naličje teorije o klasnoj solidarnosti radnih ljudi svih naših naroda i narodnosti i počinio tako greh hibrisa. I kao i sve ovakve grešnike u režimima sazdanim na pretpostavkama ideologije Marksa i Lenjina, stigla je i njega surova i nemilosrdna kazna zemaljskih bogova. Zemaljski bogovi Brozovog komunizma odgovorili su na lucidnu reč Đurićeve kritike onako kako su jedino znali i umeli — montiranim sudskim procesom i na kraju apsom — tom logičnom završnom tačkom Marksove dijalektičke vizije sveta.

Međutim, na onom drugom sudu koji malo patetično nazivamo sudom istorije, izrečena je već uveliko presuda Đurićevim progoniteljima, a on sam dobio je svoju parnicu jednom zauvek. Od političkih moćnika što su gonili ovog našeg vrsnog intelektualca koji bi služio na čast i mnogim drugim kulturnim sredinama, neki već dugo nisu među živima. A što se tiče onih koji još uvek ovde na našoj političkoj i duhovnoj pozornici deluju, od njih slušamo danas lekcije iz demokratije i Evrope.

Ostala bi, međutim, ova skica za duhovni portret Mihaila Đurića u jednom bitnom pogledu nedovršena kad ne bismo ukazali i na njegov odista sasvim neobični i veliki dar za jezik. Mihailo Đurić piše do te mere odnegovanom i do te mere fino izbrušenom rečenicom, da se njena melodija često izdiže nad ravan značenja i gotovo slobodno lebdi iznad nje, nalik u tome kakvoj muzičkoj kompoziciji.

Priznanje koje na ovaj način, u nužno svedenom i sažetom obliku, Mihailu Đuriću odajemo, potrebno je, svakako, i njemu. Potrebnije je ono, međutim, daleko više svima nama, u jednom vremenu u kome se tragično dovršava ono na šta nam je on, koliko dalekovido, toliko i uzaludno, ukazivao.

Izvor: Riznica srpska

Kraj Novog Polisa?