Memento

Zabranjena arheologija

Dr Đorđe Janković (1947-2016)

Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu VI−XII veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u VI i početkom VII stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.
Rad dr Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti.

Sredinom XX veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam for­bidden archeology (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitnosopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji „zabranjena arhe­ologija“?
Arheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. Njihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadnoevropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od III do I stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili. Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.
Ta „zabranjena arheologija“ kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja. Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih „komesara“. O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.

Čovekov odnos prema kulturi sopstvenog naroda može da bude do­sta različit. Kod Roma­no­ger­ma­na, ovaj odnos je određen naročitom psihologijom, koja se može nazvati egocentričnom. Čini mi se da po­re­klo i istorija Slovena nisu omi­lje­ne teme u globalnom svetu. Ako je suditi po naučno-popularnim emi­si­jama koje su namenjene obrazo­va­nju široke javnosti − Sloveni ne postoje! Zašto je ova tema i kod nas potcenjena?
Tačno, ali imajte na umu da gledamo pretežno (dobre) emisije Bi­bisija, kao i drugih zapadnih programa, a njima bavljenje Slovenima nije u interesu. Zašto bi se Slovenima i bavili? Problem je u nama, našoj vlasti, našoj samoproklamovanoj eliti.
Na Vaše pitanje se ne može da­ti jednostavan odgovor. Najpre, dok su se drugi bavili arheologijom, mi smo ratovali sa Turcima i Nemcima. Nekada se smatralo da su Srbi potomci Ilira, da su Sloveni narod davnog porekla. Zatim je nastupila, takozvana, kritička istoriografija u službi Zapada, i Sloveni su postepeno postali „mlad“ narod, čime su data opravdanja Austrougarskoj, a zatim Nemačkoj, i na kraju Britaniji i Americi da nas „civilizuju“. Naravno, to nije samo naša sudbina. Onda je usledila era Kominterne sa potrebom da se Srbi sputaju u svakom pogledu. Na nju se nadovezuje sukob sa Informbiroom, kao izgovor za borbu protiv svega ruskog, a onda i slovenskog. Malo je nedostajalo da ruski jezik bude izbačen iz nastave, što je danas skoro ostvareno. Malo po malo, brisali su nam ćirilicu i mi smo polako sticali kompleks niže vrednosti, i počeli da se stidimo što smo Sloveni. Sve to, ishod je dugotrajne propagande sa Zapada, koja traje preko sto godina, uz učešće naših vajnih intelektualaca, koji su se prodali za poneku dnevnicu i tapšanje na nekom međunarodnom skupu. I tako smo zašli u zonu patologije.

Potrebni su novi ljudi, odlučni investitori i istraživači, koji će istrajati i ustanoviti ko su Srbi i koji će otkriveno objaviti. Tvrdim da neće imati čega da se stide, naprotiv. Dakle, nije to potcenjena tema, već nekada zabranjena, a sada već ugrađena u kompleks niže vrednosti naše elite, potreba za gospodarom koji će im, za ujedenog bližnjeg, dati neki otpadak kao nagradu, na šta će oni uzvratiti srećnim mahanjem repom. Svaka ozbiljno napravljena emisija o dobu pre Nemanjića neminovno bi nametnula pitanje porekla Srba, a onda bi smo lako došli i do preistorije našeg tla.

O poreklu Srba i njihovoj ma­ti­čnoj teritoriji postoji više teo­rija. Kada i gde, prema vašim saznanjima, započinje istorija srpskog naroda?
Prvo moramo da odredimo pojam naroda, da odredimo njegove arheološke osobine, a onda da ga ispratimo u prošlost koliko je to moguće. Moramo imati na umu da se narodi vremenom menjaju, da upijaju u sebe druge narode, dok se njihovi pripadnici utapaju u inorodne narode. Srpsko ime vidi se kao samonaziv indo-iranskog ili indijskog porekla, što ukazuje na doba obrazovanja Indoevropljana. Te veze potvrđuju toponimi, neki mitovi, religiozna shvatanja i drugo. Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini II milenijuma pre Hrista. Od tada do danas na tom prostoru živi stanovništvo manje više isto po antropološkom tipu, a i kulturno, takozvanog dinarskog antropološkog tipa. Međutim, to je doneta kultura, što znači da su njeni nosioci negde živeli pre toga.

Toponimi sa srpskim imenom danas se mogu naći od Irana do Indije. Maglovito se nazire jedna starija epoha Slovena i Srba koju treba povezati sa neolitom Male Azije i Jugoistočne Evrope, kome nasuprot stoji prosečno mlađi neolit Srednje i Zapadne Evrope, sa osobinama koje se dugo mogu pratiti kod Germana, kao što je izgled kuće (a ona odražava porodicu). Još dublju i maglovitiju prošlost nailazimo kod Srba i danas u vidu sećanja na potop, inače zapamćen u Starom svetu, u Iranu, Indiji, Izraelu. To su predanja o alkama na vrhovima naših planina, za koje su nekada bili vezivani brodovi. Na drugoj strani, neke prirodne nauke sada nezavisno istražuju gene, krvne grupe i slično, i dolaze do zanimljivih otkrića, uprkos otporu koji se kod nas pruža pre svega iz kruga arheologa i antropologa povezanih sa nemačkom naukom.

Danas se na Porfirogenetovom delu „O upravljanju carstvom“ te­me­lje svi školski i univer­zi­tet­ski programi, iako postoje an­tič­ki i srednjovekovni spisi ko­ji o poreklu Srba govore drugačije. Sa­vre­mena arheologija, antro­po­lo­gija i genetika su dokazale jasne protivrečnosti u teoriji o Velikoj seobi naroda. Budući da ste Vi prvi u Jugoistočnoj Evropi odre­di­li arheološke osobine Slovena i Srba iz doba pre Nemanjića i dokazali prisustvo Slovena, odnosno Srba, u ranovizantijskim utvr­đe­nim mestima, mislim da ste naj­poz­vaniji da kažete da li je došlo vreme da se naučne pretpostavke utvrđene nakon Berlinskog kon­gre­sa 1878. godine zamene savremenijim i kako da se to uredi.
Naglasio bih da je pre mene Irma Čremošnik istraživala tada najstarija slovenska naselja i groblja iz IV−VII stoleća, zapravo srpska, u Podrinju, ali su njena otkrića zanemarena. U Bugarskoj je Živka Vžarova započela istraživanje Slovena VI−VII stoleća, ali je posle nje, sovjetskog đaka, stao rad na proučavanju slovenskog porekla stanovništva Bugarske.

Naravno da je došlo vreme da se promene ne samo pretpostavke, već i da se objave činjenice koje su utvrđene u poslednje dve decenije i da se ugrade u udžbenike. Da imamo svoju državu, to bi bilo jednostavno, kao i u svakoj drugoj državi koja nova naučna otkrića ugrađuje u školski i obrazovni program, da bi od toga privreda i celo društvo imali korist. Bilo bi prirodno, ako postoje otkrića koja bitno menjaju predstavu o prošlosti, da se ona javno razmotre, da se utvrdi njihova vrednost, da se istraživanja nastave ili prošire u potrebnom pravcu, a onda da se uključe u obrazovanje, kulturu, nauku i turističku ponudu. To kod nas nije moguće u sadašnjim okolnostima. Preostaju samo privatne inicijative, a za njihovu uspešnost potreban je novac. Dakle, potrebni su slobodni investitori, koji će finansirati različite vidove utvrđivanja činjenica, počev od terenskih istraživanja, a zatim naučne i stručne publikacije, televizijske emisije, strip, internet i slično. Mnogo toga mogu da urade mladi. Pošto je veliki pritisak stranaka među zaposlenima, kao i među onima koji traže posao, vlada strah od zameranja komesarima. Preostaje nada da će se kad-tad primeniti standardi Evropske zajednice i na Srbiju, i da će onda biti omogućena veća sloboda delovanja.

U našoj javnosti srednjovekovna Srbija prednemanjićkog perioda, sinonim je za prilično mračno i varvarsko doba, što je veoma čudno zbog toga što se teritorijalno nalazila između dva civilizacijski veoma razvijena konglo­me­ra­ta naroda: Vizantije i Zapadnog rimskog carstva. Činjenica je da je samo narod sa veoma razvijenom sopstvenom kulturom mogao da odo­li ovako snažnom stranom uticaju, a da se potpuno ne asimiluje. Kako vidite srpski etnički prostor tokom srednjeg veka, a naročito njegove zapadne predele?
Kontinuitet se pouzdano može pratiti od Cetinske kulture. Kartiranjem arheoloških podataka vidimo da za njom na istom prostoru slede Iliri, zatim rimska provincija Dalmacija, onda srpska ranosrednjovekovna kultura i rasprostiranje takozvanih stećaka, od kojih su neki sa ćiriličnim natpisima – sve sa istim stanovništvom. Dakle, matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji, ali su tu izmešani sa drugim Slovenima. Na zapadu je bilo naseljenih drugih Slovena izgleda već u poznom VI stoleću, u primorju od Splita na severozapad, u Ravnim Kotarima i u Istri. Franci su potom naselili malobrojne Guduščane u Lici, Hrvate između Cetine i Rijeke i takođe malobrojne Licike u Neretvi, posle 800. godine. To stanje se manje-više održalo do naših dana, kada smo pretrpeli najveće gubitke.

U srednjovekovnu Hrvatsku bile su uključene neke zapadne srpske oblasti, u uobičajenim zbivanjima tog vremena, kao što je i Hrvatska bivala uključena u Srbiju. Posle mongolsko-tatarske najezde 1241−1242. godine, kopnena Hrvatska je zapustela, i Srbi su ponovo preovladali u oblasti Knina, kao pre doseljenja Hrvata. Iako nema odgovarajućih istraživanja, ipak arheološke činjenice izlaze na svetlo dana, uprkos falsifikatima. Nedavno je otkriven ćirilični natpis u Kijevcima kod Gradiške, datovan u 1301. godinu, dakle, svedočanstvo o pravoslavnoj crkvi iz doba kralja Dragutina. Time je otvorena mogućnost da se dokaže da su sva predanja o kralju Dragutinu kao ktitoru naših manastira u Bosni tačna. Na crkvi Krupe na Vrbasu vidi se da je iz XIII stoleća, pa su tačna i predanja o starini manastira Krupe, Krke i Dragovića u Dalmaciji, a ne zaboravimo ni Rmanj na Uni. Šta bi tek sve znali da neko iz Srbije, poreklom odande, finansira tamo arheološka istraživanja?! U istoriji i udžbeniku srednjovekovne istorije Hrvatske Nade Klaić, piše da je njihova granica bila do Une. Ne može biti sumnje da su Srbi od početka nastanjivali Pounje, a i neke zapadnije predele.

Ceo intervju možete pročitati na konras.rs

Kraj Novog Polisa?