Memento

Bolero za večnost

Duška Sifnios (1934-2016)

Brisel je bio u šoku. Niko to nikada nije video. "Melodijom na stolu (Mélodie sur la table)" u Ravelom Boleru 3. januara 1961. dovela je publiku do ekstaze.

Dušanka Duška Sifnios, balerina i koreograf, solista baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je briljirala na mnogim scenama nekadašnje Jugoslavije, ali i u Baletskoj trupi XX veka (Le Ballet du XXe siècle) Morisa Bežara (Maurice Béjart, 1928-2007), kao i na mnogim scenama u svetu, u Veneciji, Edinburgu, Visbadenu, Firenci, Rimu, Cirihu, Beču, Berlinu, Parizu a i u Boljšoj teatru, preminula je u Briselu 15. oktobra 2016. u 81. godini života, javlja novinska agencija Belga, koja prenosi reči njenog sina Patrika da je Duška umrla nakon četvoromosečne teže bolesti.

Rođena u Skoplju, 1934. godine, učila je balet u srednjoj školi u Beogradu. Započela karijeru 1951. u operi u Narodnom pozorištu u Beogradu 1951. u kome je igrala dok je još bila student plesa. Brzo je postala solista. Nastavila je školovanje u Sovjetskom Savezu. Njen ples su karakterisali brzi skok, izražajan snaga i gracioznost. U knjizi „Prvih deset godina baleta u Jugoslaviji od 1945. do 1955" važno mesto zauzimaju njeni nastupi sa „Čudesnim mandarinom", „Žizelom", „Romeom i Julijom", „Orfejem", „Kopelijom", „Kraljicom ostrva"…

Prvu priliku na početku karijere dala joj je Nina Kirsanova. Po dolasku ruskog koreografa Leonida Lavrovskog koji je bio angažovan na obnavljanju baleta "Žizela", dobija naslovnu ulogu koja je obeležila njenu karijeru klasične balerine, a koju je odigrala 177 puta. Leonid Lavrovski, značajni ruski koreograf, svoju verziju Žizele postavio je u Boljšoj teatru u Moskvi 1944. godine, a potom i u više značajnih pozorišta Evrope. Beogradska premijera Žizele u njegovoj koreografiji u kojoj je ulozi Žizele nastupila je Duška Sifnios, bila je 14. aprila 1957. Druga uloga koja je obeležila njenu karijeru je uloga devojke u baletu "Čudesni mandarin"na muziku Bele Bartoka a u koreografiji Dimitrija Parlića. Angažovana je u predstavama koje su postavljali Asaf Meserer, Leonid Mjasin, Pino Mlakar, Milko Šparemblek, Ugo Delar i Vera Kostić…

(Emisija Ad Libitum, prilog sa Duškom Sifnios od 10,55 minuta) 

U emisiji TV RTS "Ad Libitum" 29. februara 2016. ispričala je kako je upoznala Morisa Bežara i kako je nastala čuvena "Melodija na stolu" ("Mélodie sur la table") na temu Ravelovog "Bolera". Bila je na festivalu u Italiji na koji su bili pozvani igrače iz raznih gradova Evrope: "Tu sam upoznala Bežara. A gde sam ga upoznala? Kupala sam se u moru. Izlazila sam iz mora, mokra sva, a on mi je rekao: ‘Što bi bilo dobro da napravimo balet, da igrate tako s mokrom kosom...’" Sutradan, na probi, Bežar joj je rekao da osniva trupu i pitao je da li bi došla kod njega. Odgovorila je je da je angažovana u Narodnom pozorištu i da mora da pita Beograd. „Zvala sam Danona (Oskar Danon, 1913-2009, kompozitor i dirigent, prvi direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu posle Drugog svjetskog rata) i on mi je rekao: ‚Može, ali moraš da igraš na svim predstavama u Beogradu na svim našim gostovanjima’"... Bežar je prihvatio taj uslov... „Onda su počela putovanja, tamo, ovamo, avioni, život umetnika..."

U Bežarovoj trupi, postavili su Bolera, po koreografiji koja nema ime. „Zajedno smo tražili kako da bude predstava, a da ne bude balet. U toj postavi nema ni jedne baletske pozicije, nema dizanja ruku, nema ništa što je balet…" Jednom, kad sam se vratila iz Lonodna, gde sam bila na usavršavanju, Bežar mi je rekao: „Skini patike! Pusti kosu! Stani tamo! Zaboravi sve što je balet! Zaboravi piruete! Ne igraš balet… Šta da radim, ako ne igram balet!? I tako smo tražili pokrete, svaki dan, ovo ono, i napravili smo Bolera… Na generalnoj probi, tek je onda na scenu došao onaj magični sto. Mislila sam da igran na ravnom… Rekao mi je da se popnem na sto, da ne gledam ni ovamo ni onamo, nigde… "Najbolje je da gledaš samo u dirigenta, tako da nemaš druge kontakte…" „Gledala sam samo u dirigenta... Dirigent je posle postao moj muž. Mu smo se toga dana zaljubili jedno u drugo… I onda smo postali muž i žena..."

Bilo je to 10. januara 1961. U šesnaest opsesivnih sekvenci Duška Sifnios je dovela publiku do ekstaze. Brisel je bio je u šoku. Niko to nikada nije video. Posle Duške Sifnios Ravelov Bolero je bio izazov za mnoge slavne baletske umetnici: 1970: Claude Bessy; 1974. Maïa Plissetskaïa, 1979. Jorge Donn, 1986. Patrick Dupont, 1986. Marie-Claude Pietragalla, 1998. Sylvie Guillem, 2005. Marie-Agnès Gillot, 2006. Nicolas Le Riche, pisao je pariski L' expres 3. marta 2012. pod naslovom "Ples zvani želja"  Le Boléro, une danse nommée désir)). Dušanku Sifnios su zvali "bosonoga balerina".

Kad je Žil Pero je za beogradski Balet 1972.godine postavio Bežarovu koreografiju "Bolera" u njoj je nastupila Duška Sifnios koju su kolege nazivale naša i Bežarova primabalerina. Pred nama se, na trenutak, otvorila istorijska pozornica, kojom su, u raskoši svojih talenata, defilovale najistaknutije stvaralačke ličnosti toga doba, poput Ivet Šovire, Margot Fontejn, Karle Frači, Rolana Petia, Žana Koktoa, Žana Babilea, Morisa Bežara i mnogih, mnogih drugih. Deleći sa njima ovaj jedinstveni ambijent i nalazeći se na poprištu jednog od najblistavijih umetničkih uzleta 20.veka, inostrani uspeh ovih naših umetnika nije mogao izostati, budući da je slučaj tako udesio, da postanu "deca svoga doba", zahvaćena duhom svoga vremena… ( U susretu sa zvezdanim dobom Magazin Orhesta 56/58)

Duška Sifnios je prestala da igra u svojoj 47. godini. Nastavila je da se bavi koreografijom. Dušanka Sifnios i Vladimir Logunov su, na primer, 2002. godine, na kamernoj sceni "Madlenijanuma" postavili lirsko baletsko veče "Liberabend" na muziku Gustava Malera.

Izvor: Vreme