Memento

Ekscentrični samuraj

Autor: Valentina Bulatović

Jukio Mišima (1925-1970)

Život najprevođenijeg japanskog pisca Jukija Mišime, ispunjen brojnim kontroverzama, i dan-danas predstavlja zagonetku za njegove biografe. Pored sjajnih književnih dela, štampanih u milionskim tiražima širom planete, uz njegovo ime vezuje se i mnoštvo avantura, ekscentričnih sklonosti i skandala.

Literarni talenat iskazao je još kao školarac, a za života je stekao reputaciju književnog klasika. U svojim četrdesetim godinama već je nekoliko puta bio kandidovan za Nobelovu nagradu za književnost. Kritičari su njegova dela hvalili, a čitaoci su ih obožavali. Pisao je romane, pripovetke, kratke priče, poeziju, putopise, eseje i drame, a oprobao se i u pozorišnoj i filmskoj glumi i režiji. Iako je pisao prevashodno o japanskoj kulturi i tradiciji, pokazavši se kao izvrstan tumač japanskog mentaliteta i načina života, bio je popularan ne samo u svojoj domovini nego i u Evropi i Americi. Čitaoce sa Zapada privukao je svojom spisateljskom veštinom, univerzalnim zanimanjem za čoveka i darom da pronikne u tajne ljudske psihe. Inspiraciju je crpeo iz sopstvenog života, iz aktuelne politike, istorije, mitologije, putujući po svetu i čitajući dela japanskih i evropskih književnih klasika.

Opsednut kultom tela, u svojim tridesetim godinama počeo je intenzivno da se bavi fizičkim vežbanjem, bodibildingom i kendom, pozirao je fotografima i glumio u filmovima, ponašajući se kao zvezda. Kao reditelj potpisao je kratki igrani film „Patriotizam“, koji je snimio prema svojoj istoimenoj pripoveci. Iako je bio oženjen i imao dvoje dece, veruje se da je zapravo bio naklonjen sopstvenom polu. Nakon četrdesetog rođendana postao je fanatični nacionalista i desničar, i formirao je sopstvenu paravojnu jedinicu s idejom da sruši aktuelnu vlast i da Japanu vrati cara.

Ceo njegov život bio je spektakl, pa se tako i završio – spektakularnim ritualnim samoubistvom, koje je izveo nakon neuspešnog pokušaja vojnog puča. Niko od članova njegove porodice nije ni slutio šta planira, a vest o tome da se ubio čuli su preko radija. Ni do danas nisu razjašnjeni pravi razlozi zbog kojih se Jukio Mišima ubio. Da li je reč o viteškom činu i odbrani samurajske časti, o razočaranosti u život i sopstveno književno delo ili o psihopatološkoj opsesiji smrću? Na to pitanje do sada niko nije uspeo pouzdano da odgovori.

Neurotično detinjstvo

Ekscentrični japanski književnik rođen je u Tokiju početkom 1925. godine kao Kimitake Hiraoka, a pseudonim Jukio Mišima počeo je da koristi kao tinejdžer pišući za školski časopis. Otac mu je bio ugledni vladin zvaničnik, a majka kći direktora jedne tokijske škole. Dečak, međutim, nije odrastao uz roditelje, već pored stroge i neurotične bake Nacu, koja ga je preuzela još dok je bio beba. Autoritativna i tradicijom opsednuta Nacu vrlo je snažno uticala na ličnost budućeg pisca. Dečaku je usadila aristokratske manire i ljubav prema književnosti i pozorištu, ali i mnoštvo frustracija i trauma, koje su se kasnije odrazile i na njegov život i na njegovo pisanje. Kimitake je u detinjstvu bio bolešljiv, zbog čega mu je baka zabranjivala da izlazi napolje i da se druži s vršnjacima. Čak je i s majkom mogao da se vidi jedino uz bakinu dozvolu. Vreme je provodio kod kuće igrajući se sam i čitajući knjige. Jedino društvo bile su mu bakine prijateljice i rođake.

Roditeljima se vratio tek kada je napunio dvanaest godina. Tada je brigu o njegovom vaspitanju preuzeo otac, takođe veoma strog, i naklonjen vojničkoj disciplini. Dečak je često bio u prilici da iskusi surove metode vaspitanja, tako da je književnost postala njegovo utočište. Već u tom uzrastu počeo je da piše poeziju i priče. Voleo je da čita dela japanskih klasičnih pisaca, ali i evropskih književnika i pesnika, poput Oskara Vajlda i Rajnera Marije Rilkea. Kasnije je zavoleo književnost Tomasa Mana i filozofiju Fridriha Ničea.

Pohađao je elitnu japansku školu Gakušjuin, koja je bila rezervisana samo za decu iz carske kuće i za pripadnike aristokratije. Za školski časopis napisao je kratku priču „Šuma u cvatu“, koja se toliko dopala njegovim učiteljima da su ga odmah preporučili prestižnom časopisu „Književna kultura“. Kimitake je tada, slušajući savet učitelja, uzeo pseudonim, kako se ne bi isticao među svojim školskim drugovima. U školi je bio odlikaš, ali je s vršnjacima imao dosta problema. Njegova povučenost iritirala je dečake koji su mu se stalno podsmevali i priređivali mu razne neslane šale. U svojim pričama „Cigareta“ (1946) i „Dečak koji piše poeziju“ (1954) kasnije je opisao neprijatnosti koje je doživeo u kontaktu sa školskim drugovima i svoje traume zbog podrugivanja i zlostavljanja.

Književna zvezda

Mišima se nije borio u Drugom svetskom ratu jer je, uz lekarski nalaz da ima početak tuberkuloze, izbegao regrutaciju. Po završetku srednje škole upisao je, u skladu s očevom željom, pravni fakultet na Carskom univerzitetu u Tokiju. Uprkos očevoj zabrani, nastavio je i da se bavi književnim radom. U tome ga je podržavala majka koja je uvek prva čitala sve što je napisao i bodrila ga da istraje u tome. U vreme studija živeo je veoma iscrpljujućim tempom. Preko dana odlazio je na predavanja, a noću je pisao.

Nakon diplomiranja zaposlio se u Ministarstvu finansija, ali ga činovnička karijera nije zanimala. Poput Franca Kafke nije imao snage da istovremeno radi i piše. Nakon nekog vremena uspeo je da izdejstvuje sebi penziju i da se potpuno posveti književnosti. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata otišao je na književno hodočašće u Kamakuru, kod jednog od najuglednijih japanskih pisaca Jasunarija Kavabate, kome je odneo svoje pripovetke „Cigareta“ i „Srednji vek“. Proslavljeni pisac je priču „Cigareta“ preporučio redakciji novog književnog časopisa „Čovečanstvo“, u kojem je objavljena 1946. Mišima je kasnije napisao niz eseja o Kavabati i njegovom književnom delu.

Posleratni period bio je vrlo težak za mladog pisca. Nekoliko meseci nakon kapitulacije Japana, od tifusa je umrla piščeva mlađa sestra Micuko, a ubrzo potom Mišima se rastao od svoje prve ljubavi Kuniko Mitani. Kuniko i njen brat Makoto, piščev bliski prijatelj, inspirisali su ga za kreiranje likova u autobiografskom romanu „Ispovest maske“ (1949). To delo, u kojem se pozabavio temom homoseksualnosti, bilo je prava senzacija u japanskim kulturnim krugovima. Roman je stekao veliku popularnost kod čitalaca, a svog autora, koji je tada imao svega 24 godine, uveo u krug vodećih japanskih pisaca. Krajem 1951. godine Mišima je, uz očevo posredovanje, krenuo na put oko sveta kao specijalni dopisnik jednih japanskih dnevnih novina. Među destinacijama koje je posetio bila je i Grčka, zemlja koja ga je odmalena fascinirala. Utisci s tog putovanja pojavili su se u romanu „Huk talasa“ (1954), inspirisanom romantičnim mitom o Dafnisu i Kloe. U Japan se vratio tek u avgustu naredne godine, prepun raznovrsnih utisaka prikupljenih u raznim delovima sveta. Susret s novim kulturama veoma je uticao na njegov dalji književni rad.

Majstor skandala

Čitajući dela japanskih klasika, a posebno Morija Ogaja, Mišima je počeo da menja i svoj književni stil. Na tragu Ogajeve književnosti, kao i dela Tomasa Mana, nastao je roman „Zlatni paviljon“ (1956), u čijem je središtu istiniti događaj, požar koji se 1950. godine dogodio u jednom hramu u Kjotu. Mišima se 1958. oženio Joko Sugijamom, s kojom je imao dvoje dece. Joko je bila kći poznatog japanskog majstora klasičnog slikarstva Jasušija Sugijame. Pisac je u tom periodu počeo intenzivno da vežba baveći se bodibildingom i trenirajući kendo, japansko mačevanje. Njegovo telo, kojim je postao opsednut, ubrzo se potpuno preobrazilo. Početkom šezdesetih Mišima je počeo od sebe da stvara pop-ikonu, gradeći u medijima kult oko svoje ličnosti. Nastupio je kao glavni glumac u nekoliko filmova i pozirao poznatom fotografu Eiku Hošoeu za provokativni album pod nazivom „Oblik ruže“. U pozorištu je postavljao svoje drame, nastupajući u njima i kao glumac. Njegova popularnost sve više je rasla kako u Japanu, tako i u Evropi i Americi. Čitaoci su željno iščekivali svaki novi Mišimin roman, a sve što bi napisao i objavio oduševljeno su prihvatali.

Roman „Posle banketa“, objavljen 1960. godine, u kojima su opisani događaji koji se tiču političara Hačira Arite, tada aktuelnog kandidata za gradonačelnika Tokija, izazvao je burnu reakciju glavnog protagoniste. Arita je Mišimu optužio za narušavanje privatnosti. Usledili su sudski proces i javni skandal, a roman je bio zabranjen sve do Aritine smrti 1965. Skandal je pratio i novelu „Neobični san“, u kojoj je pisac opisao scenu ubistva japanskog prestolonaslednika. To je uvredilo desničare, koji su mu u više navrata pretili fizičkim obračunom. Nakon toga tokom nekoliko meseci rezidencija Mišime bila je pod stalnim nadzorom policije. „Prolećni sneg“, prvi deo tetralogije „More izobilja“, Mišima je objavljivao od 1965. do 1967. u jednom časopisu. Iako je tek prešao četrdesetu, japanski pisac je nekoliko puta bio kandidovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Društvo štita

Krajem 1966. upoznao je urednika jednog nacionalističkog časopisa i zbližio se s grupom aktivista okupljenim oko njega. U kontaktu s njima došao je na ideju o formiranju sopstvene paravojne jedinice. Prvi korak u ostvarivanju te zamisli bilo je piščevo stupanje u sastav japanskih snaga samoodbrane. U to vreme objavio je i mnoštvo politički angažovanih dela, kao što su „Sunce i čelik“ ili „U zaštitu kulture“.

Krajem buntovne 1968. Mišima je formirao paravojnu jedinicu pod nazivom „Društvo štita“. Sa četiri kadeta posetio je 25. novembra 1970. komandanta japanske armije. Dolazak popularnog pisca i njegovih kadeta nikome nije delovao sumnjivo. Nesmetano su ušli u komandantovu kancelariju, nakon čega su ga vezali. Mišima je izašao na balkon i pozvao vojnike da se okupe u dvorištu kasarne i da saslušaju njegov govor. Piščev apel vojnicima, da zajedno s njim ustanu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo dušu, nije prihvaćen onako kako je zamislio. Zbog zvižduka i podrugljivih povika okupljenih vojnika bio je prinuđen da skrati svoj govor i da se povuče. Ceo događaj pratili su i brojni novinari i fotoreporteri. Neki od njih dojurili su na vest o pokušaju državnog udara, a mnogi su došli na poziv samog Mišime, koji je bio upućen tokom prethodnog dana. Povukavši se u komandantovu kancelariju Mišima je zamišljeno rekao: „Mislim da me nisu ni čuli“, i počeo da raskopčava okovratnik. Potom je klekao u japanskom stilu, uzeo kratki mač i zario ga sebi u stomak. Piščevo telo je ubrzo klonulo, nakon čega je kadet Morita, za koga mnogi tvrde da je bio Mišimin ljubavnik, pokušao da mu ritualno odrubi glavu. Pošto nije uspeo, predao je mač drugom kadetu, koji je sigurnom rukom obezglavio svoga vođu.

Jutro pred odlazak u svoj vojni pohod Mišima je uredniku poslao tekst romana „Pad anđela“, poslednji tom tetralogije „More izobilja“. Samoubistvo je planirao gotovo celu godinu, ali niko od članova njegove porodice ili bliskih prijatelja nije znao ništa o tome. Za smrt sina prvi je čuo njegov otac Azusa, preko radija. I njegova supruga Joko vest je čula preko radija, vozeći se taksijem. Nikome nije bilo jasno zbog čega se slavni pisac ubio. Njegov američki biograf Džon Nejten smatra da je Mišima bio opčinjen idejom o smrti, da je celog života strasno želeo da umre i da mu je „patriotizam“ poslužio kao izgovor za herojski odlazak sa scene. Proslavljeni pisac bio je veliki protivnik potrošačke kulture koja je u Japan stigla sa Zapada, smatrajući da je njegova zemlja uništena zato što je zaboravila svoje nacionalne prioritete. Zalagao se da se njegov narod vrati tradiciji i da povrati svoj ponos, pokušavajući da oživi uspavani duh samuraja. U sećanje na Jukija Mišimu 25. novembra svake godine u Japanu se okupljaju nacionalisti koji slave njegove ideje.

Objavljeno u časopisu "Akter", mart 2013, izvor: Naslovi