Memento

Nekrolog Božidaru Kneževiću

Jovan Skerlić

Na dan 19. februara ove [1905] godine, sniska i tamna Markova crkva u Beogradu bila je puna đaka, profesora i književnika. Pogled je lutao od groba jednoga kralja i kraljice do četiri deteta koja su u prostom crnom odelu stajala kraj jednog mrtvačkog sanduka. Vetar je napolju silno duvao, drvena vrata su se tresla, u porti je drveće škripalo i ječalo a popovi su promuklo i neskladno čitali opelo nad mrtvim telom Božidara Kneževića.
 
Smrt njegova probudila je pozne simpatije kod šire publike, kao što to inače obično, kao što to kod nas redovno biva. Onaj simpatični beogradski svet koji živi od skandala i koji se duhovno hrani i oblagorođava čestitim "večernjim listovima" zainteresovao se za čoveka za koga se veli da je pisao debele knjige, o čijem osobenjačkom životu kruže anegdote, i koji je u pravoj liniji bio unuk kneza Iva od Semberije, proslavljenog, kao što je poznato, dramatom Branislava Nušića. Ali je samo uski krug ljudi koji još sebi dopušta raskoš unutrašnjega života, znao kakav je gubitak pretrpela srpska književnost smrću ovoga plemenitoga ideologa.
 
To je bio čovek sa običnim životom. Božidar Knežević, sin Stevana Kneževića, trgovca, rođen je na Ubu, 7. marta 1862. Svršivši gimnaziju i istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu, postavljen je 1884. za predavača u Užicu. 1885. učestvovao je kao četni komesar u žalosnom srpsko-bugarskom ratu. 1889. položio je profesorski ispit, sa temom Uticaj Istoka na civšizaciju evropskih naroda. Iste godine bio je predavač u Nišu. 1893. premešten je kao profesor u Čačak, 1894. u Kragujevac, i opet u Čačak; 1899. u Šabac, gde ga je 1900. ondašnji ministar prosvete, Pavle Marinković, osudio znatnom novčanom kaznom što ga nije na ulici pozdravio! Tek 1902. došao je sa službom u Beograd, gde je najzad umro, 18. februara 1905. I to je sve.
 
Knežević je bio čovek sa znatnim duhovnim sposobnostima. Skoro dvadeset godina proveo je u čamotinji zapuštene unutrašnjosti, boreći se kao đavo sa dugovima, sa menicama, obustavama, zabranama i zelenašima, neobično neprilagodljiv životu prema kojem je ostao sasvim tuđ, pa ipak uspeo da radi i stvara dela od trajne vrednosti. Od njega je ostao srpski prevod Beklove Istorije civilizacije u Engleskoj i Karlajlove knjige O Herojima. Od dve poveće knjige Principi istorije, jedna nosi naslov Red u istoriji, druga Proporcija u istoriji. Kao izvod iz te knjige izašao je u Srpskom književnom glasniku Red u istoriji, i odštampan lanjske godine u zasebnu knjigu. Od njegovih Misli jedan deo štampan je prvo u Srpskom književnom glasniku, a cela knjiga izišla je iste godine u Beogradu.
 
Što je mogao dati jedan čovek u unutrašnjosti Srbije pri kraju XIX veka, sa malo knjiga, bez duhovne sredine, ostavljen potpuno samome sebi, u teškim materijalnim prilikama, to je Knežević dao u svojim Principima istorije. On je tu išao za stopama Spensera, Bekla i Drepera, u krugu evolucionističkih ideja našega doba. Stručna kritika ima da kaže svoj sud o nezavisnoj vrednosti tog opsežnog dela, kod kojega je van svakoga spora veliko znanje i jak duh.
 
Ono što je obratilo pažnju šire publike na Kneževića, to su bile njegove Misli. Veliki broj ljudi, kada su ih počeli čitati u Srpskom književnom glasniku, zapitali su se: ko je taj Božidar Knežević ?; kada su Misli izišle, književno ime njihovoga pisca bilo je stvoreno. Knežević je njima dao najbolje delo svoje vrste u srpskoj književnosti. U njegovim Mislima ne treba tražiti one lako fabrikovane aforizme, rađene po receptu ili kalupu, duhovite paradokse, vešto poređane antiteze, živopisne definicije. To nisu bili ni saveti praktične moralne filozofije, trebnik za život, kakav su stari moralisti davali. Pored izvesnih metafizičkih spekulacija, pored tragova od suve i apstraktne naučne terminologije, on je tu uneo vrlo mnogo svoga, ličnoga, autobiografskoga, gotovo lirskoga. I ono što je najbolje i" najjače u Mislima, ono što ih čini tako od utiska, to je taj njihov duboko intiman ton.
 
Pisac ovih redova napisao je pre tri godine, na ovom mestu, opširan članak o Mislima, kome bi malo šta imao sada da doda. Ono što bi u ovaj mah imao da naglasi, pošto je bolje lično poznao vrlo umnog i vrlo nesrećnog čoveka koji ih je pisao, to je onu tužnu saglasnost koja postoji između njega i njegovog dela, neposrednost, iskrenost tih Misli, to je što to nisu reči no duboki uzdasi, kako je sam govorio, krici koji su polazili sa srca i išli pravce ka srcu. U Kneževića je bila stoička duša koja je podsećala na velikoga Marka Avrelija ili neznanoga piscaImitacije Isusu Hristu. Sav njegov život, gorčina, borba, razočaranja, rezignacija, zbivali su se u te snažne i tužne reči, koje su katkada kazivane u vrlo dobrom i impresivnom književnom obliku. Treba navesti samo nekoliko tih misli, pa videti koliko ima u njima bolne intimnosti, intelektualne egzaltacije i tragike celoga jednog života:

Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često hladno, a često i golom pesnicom...
 
Što god je zadovoljno sa životom, ono ne misli. Što je čovek nezadovoljniji sa životom, što ga život većma pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od života, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska života, nasilja, nepravde, mraka. . .

Nesreća je voleti istinu, a nemati snage suzbijati laž, ili biti tako pritisnut životom da je moramo trpeti ili odobravati.
 
Kad se na velikim dušama počne hvatati led, onda se hvata tako dubok i jak da ga nikoja ljudska toplota ne može više rastopiti. . .
 
Kao bara i okean što su podjednako tihi, tako ima ljudi koji ćute zato što nemaju ništa da kažu, kao što ih ima koji ćute zato što imaju mnogo da kažu . . .

Hodnik života tesan je i nizak, te mala i matora deca lako i veselo prolaze kroz njega. Veliki duhovi teško se provlače; te obično izrazbijani, krvavi i ranjavi dospu do groba da se u njemu odmore.
 

Takav i to je on bio! I kada se piše o njemu, čoveku pada na um reč Šilerova da su dva puta kojima se izlazi iz života: jedan vodi idealu, drugi smrti. Pošto je celoga života, ponosit i nesrećan, tražio utočišta u idealu, Božidar Knežević je sada otišao onim drugim putem sa kojega se niko više ne vraća.

1905.


Jovan Skerlić- Pisci i knjige IV | Prosveta, Beograd 1964