Memento

Ispravljanje istorijske nepravde

Rehabilitacija Anatolija Ivanovića

Apelacioni sud u Beogradu nedavno je odbio žalbu Višeg javnog tužilaštva na rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je rehabilitovan Anatolij Ivanović, čime je postala pravosnažna odluka o rehabilitaciji jednog od najvećih, kao i najznačajnijih ovdašnjih izdavača između dva svetska rata, koji je dao nemerljiv doprinos srpskoj duhovnosti i kulturi.

Anatolij je u Srbiju stigao kao emigrant iz Rusije, zajedno sa hiljadama onih koji su otadžbinu napustili posle Oktobarske revolucije. Sin je Ivana, koji je u Rostovu bio ugledan industrijalac, izdavač i štampar. Boljševici su ga likvidirali tako što su mu glavu potopili u rastopljeno štamparsko olovo, a surovo je ubijena i Anatolijeva rođena sestra. Javno negodovanje i pobuna stanovnika Rostova doprineli su da boljševici poštede živote Anatoliju i njegovom starijem bratu, univerzitetskom profesoru, poznatom matematičaru i fizičaru.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Anatolij se najpre naselio u Novom Sadu, gde je sa još nekoliko migranata radio na izdavanju ruskih „Literarnih knjiga”. Tu se upoznao sa Krunoslavom Šešević, činovnicom u novosadskoj Gradskoj kapetaniji. Između Anatolija i lepe Krunoslave, iz bogate i ugledne familije koja je bila u bliskom srodstvu sa porodicom Gavrila Principa, rodila se ljubav, koja je 1922. krunisana venčanjem. Prema porodičnom predanju, Krunoslava je pristala da se venča tek kada je Anatolij Ivanovič Pricker promenio prezime u srpsko Ivanović. Kralj Aleksandar Karađorđević je posebnom uredbom Anatoliju Ivanoviću dodelio državljanstvo.

Anatolij i Krunoslava se 1923. doseljavaju u Beograd. Zahvaljujući bogatom mirazu i uticajnim vezama porodice Šešević, do punog izražaja dolazi Anatolijeva agilnost i preduzetnički duh. Osniva izdavačko preduzeće „Narodnu prosvetu”, a potom pokreće časopise „Panoramu”(ilustrovani nedeljnik) i „Hroniku” (nedeljne informativne novine).Uz pomoć dvojice ruskih profesora, započinje sa prevođenjem i izdavanjem ruskih klasika. „Narodna prosveta”, izdala je idela Tomasa Mana, Balzaka, Dostojevskog (prevodila ga je Desanka Maksimović), Čehova, Turgenjeva, bio jedan od prvih izdavača Andrića, Dučića, Šantića, i sabranih dela pedesetak srpskih pisaca. Dela srpskih književnih velikana štampao je i na nemačkom jeziku. Biblioteka „Savremeni srpski pisci” u izdanju „Narodne prosvete” smatra se jednim od najznačajnijih kulturnih poduhvata u prošlom veku.

Uspeh ove izdavačke kuće počivao je i na izuzetnom prevodilačkom i uredničkom kadru – Desanka Maksimović je književnu karijeru tu započela kao prevodilac dela Dostojevskog, a u „Narodnoj prosveti” je radio i prof. dr Jovan Maksimović, po kojem se danas i naziva nagrada Udruženja prevodilaca Srbije. Zahvaljujući radu u „Narodnoj prosveti”, gde je bila urednik, Isidora Sekulić je postala prva žena u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Inače, Anatolij je posredno pomogao da čak jedanaest ruskih emigranata u Beogradu postanu članovi SANU. Ivanović se nije zadržao samo na izdavaštvu – osnovao je Fabriku papira, kartona i lepenke na Umci i preduzeće „Drvoprodukt”. Sagradio je na Obilićevom vencu i najsavremeniju štampariju u Evropi u to doba (danas je u toj zgradi republički Zavod za izdavanje udžbenika). Važio je za jednog od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Evropi.Po okupaciji 1941. godine, u korist Trećeg rajha oduzeta je sva imovina porodice Ivanović, uključujući i bankovne račune. Preduzećima i fabrikama upravljaju folskdojčeri, koji su u njima radili pre rata.

"Da ga ne bi zadesila sudbina Gece Kona, takođe onovremenog velikog izdavača koji je streljan, Anatolij godine okupacije provodi u skrivanju pod lažnim identitetom, a neko vreme je proveo u Mađarskoj", kaže advokat Predrag Savić, punomoćnik naslednika Anatolija Ivanovića, podnosilaca zahteva za rehabilitaciju. Anatolijeva supruga Krunoslava je tokom rata bila po logorima, a jedan od dvojice sinova, Aleksandar, pridružuje se pokretu Draže Mihailovića. Po završetku okupacije, komunistička vlast Ivanovića proglašava ratnim profiterom, a njegovu celokupnu imovinu konfiskuje.

Anatolijeva porodica napušta Jugoslaviju 1946. i stiže u Južnu Ameriku. Tamo je, pod nikad razjašnjenim okolnostima, 1950. nestao sin Nikola. Skrhan tom porodičnom tragedijom i mučnim emigrantskim godinama, Anatolij je  preminuo u Venecueli, a sin Aleksandar, ugledni lekar, umro je 2006. U toj zemlji i danas žive potomci njegove porodice, koji i iniciraju postupak rehabilitacije Anatolija Ivanovića, uspešno okončan odlukom Apelacionog suda, koji je potvrdio zaključak Višeg suda da je „Anatoliju Ivanoviću konfiskovana sva imovina, suprotno načelima pravne države i protivno opšteprihvaćenim standardima ljudskih sloboda i prava”. Pošto je rešenje o rehabilitaciji pravosnažno pravni zastupnici naslednika najavljuju da će od Agencije za restituciju zatražiti da sprovodi postupak za vraćanje oduzete imovine. A nevladina organizacija Kuća pravde Strazbur, sa još nekoliko NVO, obnoviće inicijativu da se jedna od ulica u Beogradu nazove i po Anatoliju Ivanoviću.

Izvor: Politika