Memento

Teolog ljubavi

Dimitrije Bogdanović (1930-1986)

Nakon pada Odese u ruke „crvenih“ (1919), jedan deo ruskih emigranata našao je utočište u Kraljevini Jugoslaviji, u kojoj će već naredne godine doputovati veći broj budućih „Rusa bez Rusije“, tj. „Srpskih Rusa“ (izrazi S. Pirivatrića). Gostprimstvo koje im je pružio kralj Aleksandar I bilo je, kako će se pokazati, na obostrano zadovoljstvo. Rusi su dobili svoj novi dom, a Srbi jedan novi život. Neometanom integracijom ruskih emigranata u život prve Jugoslavije, svi aspekti društvenog života bili su uzdignuti na znatno viši nivo. Beogradski Univerzitet, na primer, bio je preplavljen ruskim profesorima i studentima, i to je ovdašnji akademski život učinilo daleko kvalitetnijim. Dovoljno je pomenuti da je samo Srpska akademija nauka i umetnosti u bližoj budućnosti dobila dvanaest akademika iz redova ruskih emigranata.

Plima nastala dolaskom Rusa, uticaće posredno i neposredno i na jednog od najznačajnijih intelektualaca moderne srpske istorije – akademika dr Dimitrija Bogdanovića. Ocene njegovog stvaralaštva sporadično se pojavljuju, ali ono, ipak, zaslužuje temeljnije i sistematičnije istraživanje. Mi ćemo se ovom prilikom, zbog ograničenog prostora, samo ukratko osvrnuti na život i akademska (posebno bogoslovska) interesovanja Dimitrija Bogdanovića, dok ćemo u nekim budućim tekstovima pokušati da što preciznije prikažemo njegov naučni profil.

Život, ipak, vredan življenja

Dimitrije D. Bogdanović rođen je 11. X 1930. u Beogradu. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a tadašnju gimnaziju napustio u šetom razredu kako bi se, po sopstvenim rečima, „posvetio bogoslovlju“; upisao je bogosloviju Sv. Save u Beogradu 1948., a ispit zrelosti položio 1952. godine. Iste godine upisuje Bogoslovski fakultet SPC (= BF) na kome je diplomirao 21. VI 1956. U toku studija teologije upisao je i Pravni fakultet (1954), koji je završio 1961. godine, i odmah upisao postdiplomske studije na grupi za Istoriju prava. Nakon završetka Pravnog fakulteta radio je kao suplent u bogosloviji Sv. Save, iz koje je izbačen 1962. zbog referata „O ljubavi kao merilu evanđelske ortodoksije“. Nakon toga radio je kao pravnik u preduzećima „Jugolek“ i „Jugoelektro“.

Odbranu doktorske disertacije nije uspeo da realizuje na svom matičnom Bogoslovskom fakultetu. Naime, 8. X 1958. Bogdanović je dekanu BF podneo molbu za odobrenje odbrane doktorata na temu „Život i asketsko učenje Sv. Jovana Lestvičnika“, na katedri za Opštu istoriju hrišćanske crkve sa Patrologijom. Na sednici Saveta fakulteta od 24. X 1958. ustanovljeno je da ispunjava sve uslove za odbranu doktorata, i tada mu je određena komisija u sledećem sastavu: dr Dimitrije Dimitrijević, dr Andrej Frušić i dr Stojan Gošević; na sednici Saveta od 22. I 1959. Frušić je imenovan za mentora (tzv. „člana-referenta“); treba dodati da je naslov teme neznatno korigovan, umesto „asketskog učenja“ u naslovu je ostavljeno samo „učenje“.

Iako je izgledalo da će sve proći kao i obično kada su u pitanju izrade doktorskih disertacija, priča Dimitrija Bogdanovića je pred samu odbranu počela da dobija dramske elemente. Iz njegovog dopisa dekanu BF od 31. I 1964. saznajemo da je odbrana teze neizvesna jer je prof. Frušić, pošto je hirotonisan za episkopa (19. VI 1959), otišao sa fakulteta, a nakon toga Bogdanoviću nije određen novi mentor. U međuvremenu je umro i prof. Vikentije Fradinski s kojim je, nakon odlaska Frušića, počeo konsultacije oko izrade rada. O Bogdanovićevom dopisu se raspravljalo na sednici Saveta od 13. maja, ali nam odluke sa te sednice nisu poznate. Ono što nam je poznato jeste dopis Dimitrija Bogdanovića dekanu BF od 23. maja u kojem ga obaveštava da želi da odustane od odbrane.

Između ostalog, u dopisu stoji: „Postoji očigledna namera da mi se, s te strane (misli na Arhijerejski Sinod – B.P.), onemogući sticanje stepena doktora teologije, i to navodno zbog moje ’moralne nepodobnosti’. Pri tome se misli kako na moje predavanje O ljubavi kao merilu evanđelske ortodoksije od 10. V 1962, zbog koga sam otpušten iz crkvene službe a da mi nije data prilika da se na odgovarajući način branim, tako i na moj zakoniti brak, koji i pored moje ponovljene molbe Sinodu nije dobio crkveni blagoslov. I jedna i druga okolnost ne stoje ni u kakvoj vezi sa sticanjem jednog naučnog stepena kakav bi trebao da bude stepen doktora teologije, gde bi jedina relevantna činjenica mogla da bude /a formalno i jeste/ isključivo naučna vrednost predložene disertacije. Pošto na ovaj način postoji realna mogućnost da Sinod zloupotrebi svoja administrativno-upravna prava u odnosu na Bogoslovski fakultet... odlučio sam da odustanem od polaganja doktorata na Bogoslovskom fakultetu.“ Na kraju, Bogdanović je dodao da ne želi da dovede u nepriliku kolegijum fakulteta i, što je još važnije, citiramo: „ne mogu da dozvolim da se moj naučni rad i sticanje jednog akademskog stepena uslovljavaju okolnostima moga privatnog života, okolnostima koje su, ma koliko ne bile u volji ovoj ili onoj ’preosvećenoj’ ličnosti, dovoljno časne i poštene da bih uopšte smeo izlagati ih takvom ponižavajućem ’ocenjivanju’.“ Bilo kakav komentar bio bi suvišan.

Kao što je poznato, doktorski rad – Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i srednjovekovnoj srpskoj književnosti – odbranjen je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 29. X 1965. godine; neznatno izmenjen i sa rezimeom na francuskom jeziku štampan je tri godine kasnije od strane Vizantološkog instituta SANU, i u našoj i svetskoj naučnoj javnosti dobio najviše ocene (gotovo da nema značajnijeg doktorata u svetu koji za temu ima stvaralaštvo Jovana Lestvičnika a da ne navodi ovaj rad; između ostalih, i jedan od najznamenitijih pravoslavnih teologa modernog doba – Hristo Janaras – u svom doktoratu Metafizika tela citira Bogdanovića). Dodajmo da je još u toku izrade doktorata (tačnije 1961.) Bogdanović sa starogrčkog preveo Lestvicu, a uz prevod priložio i kratak predgovor i rečnik osnovnih pojmova, kao i komentare; u celini gledano, to je zasigurno najuspeliji prevod nekog otačkog spisa ikada urađen kod nas.

Od 1965. godine Bogdanović je radio kao bibliotekar-tekstolog u Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke Srbije, a od 1968. do 1974. bio je i načelnik tog odeljenja. Iste godine (’74.) prelazi na beogradski Filozofski fakultet, gde je na Odeljenju za istoriju predavao Staroslovenski jezik sa ćirilskom paleografijom. Dopisni član SANU-a postao je 1978. godine, a redovni 1985. Naredne godine, 14. juna (na praznik Sv. Justina Filosofa), akademik dr Dimitrije Bogdanović se upokojio.

Naučna delatnost

Dimitrije Bogdanović je bio izuzetno marljiv i posvećen naučni radnik. O tome najrečitije govori podatak da je u svemu onome u čemu je postigao najznačajnije rezultate bio apsolutni autodidakt; mada je dovoljan i jednostavan uvid u njegovu ergografiju da bi se shvatilo da se radi o nesvakidašnjem akademskom delatniku. Po raznovrsnosti znanja koja je posedovao, on je u potpunosti bio renesansni lik. Pored teologije i prava koje je studirao, bavio se i vizantijskom i srpskom istorijom, arheografijom, tekstologijom, kodikologijom, ćirilskom paleografijom, istorijom i teorijom književnosti, bibliotekarstvom, leksikografijom...

Izuzetne rezultate postigao je u domenu srpske medievistike, unutar koje je i mnoge oblasti metodološki utemeljio ili revidirao. Kao i njegovi slavni ruski učitelji i sabesednici (D. Lihačov, V. Mošin, G. Ostrogorski, S. Averincev i dr.), Dimitrije Bogdanović je imao sposobnost koja krasi samo velikane naučne misli, a to je moć da tomove knjiga sintetiše i iskaže sa izuzetnim literarnim darom u samo nekoliko rečenica (dovoljno je pogledati njegov predgovor knjizi H. G. Beka Putevi vizantijske književnosti). Bogdanović, što treba posebno podvući, nije bio samo vanredni erudita, on je posedovao i osobenu intuiciju (kao što znamo, upravo spojem erudicije i intuicije znalac postaje mudrac). Takođe, bio je i u ličnom i u naučnom smislu čovek od integriteta, čovek i naučnik kome je istina (odn. Istina) jedini cilj i smisao svega.

Sada se nećemo baviti konkretnim rezultatima istraživanja Dimitrija Bogdanovića, to ostavljamo za drugu priliku. Ovde bismo želeli da se ukratko osvrnemo samo na njegovu bogoslovsku misao.

Teologija ljubavi

Kada se govori o Bogdanovićevom naučnom radu obično se previđa jedan značajan deo njegovog stvaralaštva; reč je o bogoslovskim radovima. Njegove patrološke studije i članci poznati su i naučnoj i široj javnosti, ali tekstovi u kojima je obrađen veći broj drugih bogoslovskih tema je gotovo zaboravljen. Prostor nam ne dozvoljava da pojedinačno navodimo teme kojima se bavio i zaključke do kojih je dolazio, te ćemo se ovom prilikom koncentrisati na njegovu fundamentalnu bogoslovsku ideju – ljubav.

Dimitrije Bogdanović je smatrao da merilo evanđelske ortodoksnosti, tj. „primarni kriterijum raspoznavanja Hristove istine od antihristovih laži“, jeste ljubav. Po njegovom uverenju, „evanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek, samo ljubav osveštana i osmišljena svojim otkrivenjem u Hristu, saznanjem svoga porekla (božanskog), svoje suštine (božanske), svoje budućnosti i večne perspektive (takođe božanske, besmrtne). Vera koja spasava jeste upravo vera u to otkrivenje ljubavi, vera u ljubav, u smisao, opravdanje, svemoć ljubavi. U tome i jeste otkrivenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan, pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije. Otkriva se ne nešto nepostojeće, već samo nešto nepoznato u nama. To je otkrivenje ljubavi.“

Bogdanović piše da je učenje o ljubavi toliko očigledno i jasno u Sv. Pismu da nije neophodno neko naročito teološko znanje, već je dovoljno i trezvenoumno iščitavanje. U nekoliko poteza on skicira svetopisamsko učenje o ljubavi: pre svega, ljubav je „suština bića Božijeg (1Jn. 4, 8). Otuda i egzistencija sveta: ljubav, tj. čežnja da se u apsolutnu sreću uvede i neko ko nije moje Ja, jeste jedini motiv stvaranja sveta a posebno čoveka. Ljubav je i osnovni smer božanske brige o svetu, kao i osnovni razlog za grandioznu dramu ovaploćenja i spasenja (Jn. 3, 16). Ta ljubav se potvrdila kroz svu delatnost Isusovu na zemlji, a ne samo u završnom aktu golgotske smrti. Kriterijum Njegovog mesijanstva jeste zapravo čudo istinske i svemoćne ljubavi prema čoveku (v. Mt. 11, 3).“ Bogdanović dalje navodi da se „božanska ljubav, ukazana ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista, pretvara u zakon međuljudskih odnosa, u ljubav čoveka prema čoveku, u čovečnost.“ On posebno podvlači da „Evanđenje ne daje neko apstraktno merilo, u vidu nekog logičkog postulata ili formalnog uslova, nego daje ljubav, pa i nju – ne kao emociju, kao subjektvni doživljaj, već kao religiozno htenje, kao objektivnu delatnost.“

Izbegavajući opasnost subjektivizma, Bogdanović umesno dodaje da akt delatne ljubavi, po hrišćanskom shvatanju, nije akt usamljenog pojedinca, niti može da postoji izolovano, nego „prava i puna ljubav na neki način uvek vodi u doživljaj Crkve. Jer evanđelska Crkva, koju gradi evanđelska ljubav, jeste duhovni organizam svih koji istu veru u ljubav ispovedaju...“ On skreće pažnju na to da se u Sv. Pismu ukazuje na Crkvu kao merilo ortodoksije, ali da ona ima dublji smisao koji se opet svodi na ljubav; radi se o Crkvi koja je „jedinstvo vere u ljubav, hristovsku ljubav što se ovaploćuje u drugog čoveka iz čežnje da ga spase, otimajući ga od smrti, bola, od svakog zla. To je, dakle, jedinstvo u Hristovoj ljubavi, koja aktom ovaploćenja i spasenja uspostavlja ono što je grehom rastureno: integritet, celovitost, harmoničnost ljudske prirode.“
Na kraju, Dimitrije Bogdanović zaključuje da „ako Crkva nije to jedinstvo u duhu Hristove delatne ljubavi, ako Crkva nije organizam (ali i organizacija) čovekoljublja, shvaćenog kao delatno bogoljublje, onda Crkve i nema, onda je to organizam i organizacija obmane a ne istine. Ako doktrina Crkve nije doktrina ljubavi, onda je to učenje laži. Ako Crkva ne propoveda ljubav već mržnju, ne jedinstvo u Hristu već razdvajanje u ime običaja, nauke i zapovesti ljudskih, ne pravi mir već nemir i rat, ne milost već ubistvo, onda ona ne propoveda Hrista već antihrista. Tu nema dvoumljenja.“

Knjige akademika dr Dimitrija Bogdanovića

Bibliografija Dimitrija Bogdanovića broji oko dve stotine jedinica, i u njoj nalazimo gotovo sve vrste naučnog teksta. Najpotpuniju bibliografiju njegovih radova sastavila je Tatijana Subotin-Golubović: „Bibliografija radova akademika Dimitrija Bogdanovića“, Arheografski prilozi, br. 18 (1996), 9–26. Ovom prilikom podsećamo samo na neke od knjiga koje je Bogdanović napisao, priredio ili preveo, kako one koje je samo objavio tako i one koje su izašle posthumno: Sv. Jovan lestvičnik, Lestvica (1961), Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti (1968), Stare srpske biografije (1968), Srbljak I–III (1970), Likovi svetitelja (1972), Zakonik cara Stefana Dušana (knjiga I), Struški i Atonski rukopis (1975), Hilandar, (1978), Katalog ćirilskih rukopisa manastira Hilandara I–II (1978), Despot Stefan Lazarević, Slova i natpisi (1979), Istorija stare srpske književnosti (1980), Najstarija služba svetom Savi (1980), Matičin apostol (1981), Zakonik cara Stefana Dušana (knjiga II), Studenički, Hilandarski, Hodoški i Bistrički rukopis (1981), Inventar ćirilskih rukopisa u Jugoslaviji (1982), Teodosije, Žitije sv. Save (1984), Knjiga o Kosovu (1985), Šest pisaca XIV veka (1986), Karejski tipik (1986), Razgovori o Kosovu (1986), Sveti oci i učitelji Crkve (1989), Hilandarski tipik (1995), Studije iz srpske srednjovekovne književnosti (1997).

Izvor: spc.rs

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)