Memento

Drame preuranjenih petlova

Autor: Dragana Bukumirović

Maga Magazinović (1882-1968)

Po očevoj liniji poreklom iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, u Beogradu je filosofiju završila kod Branislava Petronijevića. Bila je prva žena novinar u tek osnovanoj „Politici”. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila donela je u Srbiju. U Beograd i pravoslavlje dovela je i znamenitog Gerharda Gezemana (1888-1948), sa kojim je dobila sina Rajka i kćerku Rajnu. Toliko toga što je činilo njen život bilo je prerano, sve dok nije postalo prekasno. Ali njen neizbrisivi trag u srpskoj kulturi i našem sećanju je ostao.

Zamislite ženu neobično vitku, dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice. Njene oči nisu ni crne ni plave, već oči žene koja se nikada nije pomirila ni predala, oči lutalice, sanjara, oči nemirne, radoznale. Oči devojčice, majke, umetnice, ljubavnice. To je ona, Maga Magazinović, žena koja je donela moderan ples u Srbiju, prva žena novinar početkom prošlog veka u tek osnovanom dnevnom listu Politika, nemački đak, učenica Maksa Rajnharta. Žena evropskog obrazovanja i širine, zanimljiva ličnost. Zadužila je srpsku kulturu mnogostruko, ali nije umakla sudbini onih koji idu neutabanom stazom. Na takvu stazu stupila je rano i ostala neshvaćena. Prve godine XX veka Srbija, još okrenuta završavanju nekih prečih poslova, nije spremna da prihvati Magin avangardni duh. Uspavana pozorišna publika polako izlazi iz opanaka i pogospođuje se, pokušava da uhvati korak sa svetom. Za moderan balet i bosonoge plesačice, izgleda, još nema razumevanja. Rano je. 

Maga će, tako, svet napustiti u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za moderan balet posebno. A sada? Lako je diviti se. Sve je u životu ove žene zarađeno pošteno i sa pokrićem.  Od prezimena. Pre nego što su poneli prezime Magazinović bili su Smiljanići, starinom iz okoline Metkovića. Tamo se, jednom, neki rođak, dečačić, potukao sa Italijančetom i dobro ga izudarao. Iz jarosti i osvete, pretučeni je povikao: „Maznu me magazin!” Tako Smiljanići postadoše Magazinovići, a Maga, mada krštena kao Marija, dobi lep i kratak nadimak. Od dalekog pretka nasledila je prezime, nadimak i borbeni duh. Magina majka Stana, rođena Isailović, bila je iz Dervente. Valjda je tako u Maginu krv kanula i kap poželjne bosanske usporenosti, osećaj za to kada treba „stati, ne jurišati”. Istina, u njenom životu to behu retki dani. Jer, gotovo da je sve bilo juriš i borba. Istorija porodice Magazinović je istorija seoba na ovim prostorima. Selili se iz Metkovića u Trebinje, iz Trebinja u Mostar, iz Mostara u Užice, gde se u Cetini Maga rodila 1. oktobra 1882. i tu završila četiri razreda realke. Poslednja stanica je Beograd. U toj varoši raspakovali prtljag i zauvek ostali.

Pogled sa treće galerije

Pravi život, onaj koji je Magu rođenjem odabrao, počeo je kada otac Risto dobio posao u Narodnom pozorištu. To je uvodi u svet umetnosti. Njemu posao terzije i plata, a njoj besplatna karta. Nedeljom je u pozorištu, na trećoj galeriji, ostalih šest dana marljivo uči, i igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu „Obilić”. Po povratku sa prvog gostovanja, u Jagodini, oduševljena zapisuje svoje utiske u dnevnik (koji je vodila tokom celog života): „Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama, ukrašenu belim vezom. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila kod Isaka Demaja u radnji ,Kod dve lepe devojke’, u Vasinoj ulici, za četiri dinara. A kakvo je tek uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u ,Šarenoj kafani’! U zagrljaju partnera, igrala sam kao da letim... ” Ta čarolija igranja nikada je neće napustiti.

Mladost devojke, iako ispunjena nemaštinom, uzbudljiva je i puna očekivanja. I rezultata. U junu 1904. ona diplomira kod Brane Petronijevića na Filosofskom fakultetu. Ubrzo po osnivanju lista Politika, u vreme kada je u Srbiji najveći ženski uspeh dobra udaja, krči put ženama kroz novinarstvo: pola godine uređujePolitikinu rubriku „Ženski svet”. Primećen je njen uvodnik Obrazovanje ženskinja u Srbiji. Vlasnik lista gospodin Vlada Ribnikar prima je za stalnog saradnika, sa dva zlatnika akontacije. Maga piše rame uz rame sa kolegama. S ironijom slika domaće navike provodadžisanja, balskog pirlitanja, pokondirenosti mladih devojaka i njihove udaje za „dobre partije”. Ona traži za njih, ali i za sebe, više slobode i prava u odlučivanju i u izboru životnog puta. 

Magazinovićeva je više od blistavog studenta, dobrog novinara ili igračice u „Obiliću”. Ona je vizionar. Zagledana u Minhen i Berlin, koji vrve od umetnosti, žudi za svetom. Moderna, koliko joj dozvoljava vreme. Kontrolisano moderna, da je ne proglase ludom ili nastranom. Naučila da vodi dvostruki život. Pred svetom je potčinjena vremenu u kome se muškarci isturaju ispred. U potaji, da niko ne zna, korak po korak, osvaja svoje slobode. Svaki dan po jednu. Čita zabranjene knjige, postavlja pitanja koja niko neće da postavi, pomera granice zanimanja za „njih” i „njega”, žudi za većim dostojanstvom žene.

Jedan stari ljubavni račun

Profesor Brana Petronijević je hrabri da sa malom ušteđevinom produži školovanje u Nemačkoj, usavrši nemački i doktorira. Jednog sparnog jula Maga polazi na put, ima kartu za Evropu. Na put je vodi želja da savlada ritmiku i plastiku kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. Najzad, pohađa i glumu kod velikog Maksa Rajnharta. Ova nova umetnička saznanja tamo na izvoru, gde se rađaju nove scenske senzacije, svojevrsna su pobeda mlade žene na početku veka. Iako još usamljena i nesigurna u sopstvenim vizijama, Maga čini prvi korak. Vraća se iz Nemačke posle četiri godine, obogaćena saznanjima o modernom baletu, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike. Od prvog dana to je samonikla škola, bez smeštaja i potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu su časovi besplatni.

Ali, priča o Magi Magazinović ne bi bila potpuna bez začina kao što je ljubav. Čovek njenog života je Gerhard Gezeman, sa kojim se srela na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Sa najvećom čežnjom ona je čekala da se sretnu u rano popodne, pre časova, u berlinskoj Aveniji pod lipama. Dolazio joj je u susret, vitak i mlad, visoko uzdignutog čela, sa naramkom knjiga pod rukom. Ona se pojavljivala iz svojih visina, dugim korakom gazele, nekad blistala, a nekad bila mrgodna i neraspoložena. Uz glumu, Gerhard Gezeman je studirao slavistiku. Pored Mage Magazinović ovladao je srpskim jezikom, upoznao srpske pisce, posebno zavoleo Boru Stankovića. Voleo je Srbe, oduševljavao se narodom poezijom i marljivo je skupljao. Maga ga je nežno volela, a on, šest godina mlađi, uzvratio joj ljubav. Zbog te žene, po mnogo čemu fatalne, prešao je u pravoslavlje. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. Zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji, radio i kao lektor Univerziteta u Beogradu. Ona je unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije. Ubrzo, i njih dvoje će preživeti golgotu Prvog svetskog rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona sa stomakom do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. Sa sinom se sama vratila u Beograd. A njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom.

Maga nema sreće. Muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire sa nepunih godinu dana. Ubrzo, od nemačkih vlasti u Beogradu nesrećna žena saznaje da joj je muž bolestan i odlazi u Švajcarsku da ga obiđe. Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame. U sanatorijumu gde se leči, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen. Maga zna da je to kraj, neverstvo mu neće oprostiti. Jedino želi da još jednom budu bliski, da na svet ponovo donese njihovo dete. I kao u pravim melodramama, godinu dana kasnije u Lucernu rodiće ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd. Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun. Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968, u dubokoj starosti.

Proricanje

Redakcija Politike ostala je Magi Magazinović u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vlasnik lista Vlada Ribnikar često bi je pecnuo zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je: „Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve ,poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: ,Pile moje’, a potom pevušiti ,Rado ide Srbin u vojnike’.”

Odlasci 

Nakon razlaza sa Magom Magazinović, Gerhard Gezeman (1888–1948) oženio se svojom novom ljubavi, sa kojom je imao sina Volfa. Krajem 1939. osnovao je u Beogradu Nemački institut i naimenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Srbiju i Beograd, on se, razočaran i nervno rastrojen, povukao sa Instituta. Sa suprugom i sinom vratio se u Prag. Ali, tek završetak rata je za njega bio koban. Morao je da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga (na svakoj od njih stajala je vinjeta sa likom Filipa Višnjića). Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj. Umro je 1948. godine.

Izvor: Srbija, nacionalna revija