Memento

Nadežda Petrović, između nerazumevanja i slave

Suzana Spasić, Avant Art magazin

Beogradska kuća Petrovića u nekadašnjoj Ratarskoj 32 (Kasnije Ulica 27. marta) bila je stecište kulturne i umetničke elite. Dom čuvenog skupljača istorijskih dokumenata Dimitrija Mite Petrovića i njegove surpuge Mileve, rođene Zorić, bio je uvek otvoren za mnoge viđene intelektualce tog doba – od Meštrovića i Ive Vojnovića, pa do Jovana Skerlića, Koste Miličevića, Nušića i Disa… Tu su se okupljali i „mladobosanci” Gavrilo Princip, Gaćinović, Žerajić, koji će 1914. godine preokrenuti svetsku istoriju. U toj skladnoj porodici rođeno je čak trinaestoro dece, preživelo devetoro, a najpoznatije dvoje dece iz porodice Petrovića svakako su Nadežda i Rastko Petrović.

Slikarka Nadežda Petrović rodila se 1873. godine dok je porodica još živela u Čačku. Rastko je bio najmlađe dete Petrovića, rođen 1898. godine. Mita Petrović, koji je u mladosti i sam želeo da postane slikar, trudio se da svojoj deci omogući razvijanje talenata, tako da im je omogućio i da crtaju i da uče muziku i da pišu. Posle završetka Više ženske škole 1891. godine, Nadežda Petrović polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja. Dublje slikarsko školovanje započela je u Prvoj srpskoj crtačkoj školi Kirila Kutlika u kojoj je predavao i njen ujak Svetozar Zorić i kod porodičnog prijatelja Đorđa Krstića, ali već 1898. godine nastavlja da uči slikarstvo u Minhenu, u školi Antona Ažbea, a kasnije kod Julijusa Ekstera. Kod Ažbea se suočava sa drugačijim pristupom tehnikama slikanja, u kojima je on prenosio shvatanja da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rešavaju bojom. Uz to je negovan širok slobodan potez. U školi kod Ažbea Nadežda je doživela i prvo slikanje u prirodi. U isto vreme, u tom ateljeu borave i Vasilij Kandinski i Aleksej Javljenski, a veliki uticaj na Nadeždu ima i druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima. Ovako udruženi u Ažbeovom ateljeu, mladi srpski, hrvatski i slovenački slikari će i kasnije ostvariti prve zajedničke izložbe jugoslovenske orijentacije. Nadežda je u Minhenu nameravala da ostane godinu dana, a zadržala se četiri pune godine, za to vreme naučila i nemački, ruski i francuski jezik.

Prvu, nažalost i jedinu samostalnu izložbu, Nadežda Petrović organizuje u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900. godine. Iako joj je donekle priznala talenat, tadašnja kritika je bila nemilosrdna u pogledu njenih „novotarija”, ali i u pogledu uzora na impresionističke slike, koje je jedan kritičar čak nazvao „bolesnim i trulim mozgovima”. Posle boravka na Akademiji kod profesora Ekstera koga je smatrala genijalnim, Nadežda se u Beograd vraća u burno vreme srpske istorije, u osvit puča protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage.

Po jednom izvoru, upravo se i sama Nadežda vratila u to vreme kući da pomogne porodici, jer je njen otac Mita Petrović iznenada penzionisan ukazom kralja Aleksandra Obrenovića, koji je bio besan što je Mita, poznavalac srpske istorije, odbio da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi navodno dokazao njeno plemićko poreklo. U isto vreme, Nadežda je politički aktivna, ona reaguje na promene u društvu, na Ilindenski ustanak u Kruševu, ratoborno pozivajući da se ustanicima pošalje oružje iz Srbije. Pokušava da organizuje kulturnu javnost, a zatim uz pomoć Branislava Nušića osniva i Kolo srpskih sestara. Kao sekretar Društva, Nadežda kreće u vojnu misiju srpske vlade u posetu zgarištima na jugu, sve do Kičeva. Po povratku u Beograd, Nadežda se nizom rodoljubivih članaka zalaže za pomoć ljudima u ugroženim krajevima, ali bez većeg uspeha kod vlade i onih koji pomoć mogu da pruže.

U vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, Nadežda se angažuje u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, koju je otvorio Kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske, sa 458 radova. Najbolji radovi doneli su nagrade umetnicima a kralj je otkupio 41 rad. Na toj izložbi, gde su najveću pažnju privukle velike istorijske kompozicije Paje Jovanovića, žiri je odbio Nadeždine seoske pejzaže a prihvatio samo jednu sliku – Žetvu, za koju je kritika rekla „da se bez nje i moglo i da nije od neke vrednosti”. U tim pripremama za izložbu stvorila se i ideja o osnivanju Prve jugoslovenske kolonije i Saveza umetničkih udruženja Lada sa sekcijama u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sofiji. Vodili su se dugi razgovori o zbližavanju jugosovenskih naroda. Iako je likovna kritika nije štedela, Nadežda Petrović je u to vreme veoma zapažena i poznata po svom kulturnom i političkom radu. Borila se za svoje ideje i ideale, sarađivala stručnim likovnim kritikama, ali i napisima iz prosvetne oblasti ili na političke, nacionalne i socijalne teme, objavljivala tekstove u Politici, Odjeku, Novoj iskri, Bosanskoj vili i drugim časopisima.

Da bi svuda stigla, ta krupna, stamena žena bila je uvek spremna da krene na put, na konju, u vozu, peške, ona je neprestano putovala, kao neki umetnički misionar, propovednik i borac. Do 1910. godine Nadežda izlaže svoje nove slike, seoske pejzaže, beogradske prizore, portrete na više kolektivnih izložbi, ali kritika ostaje nemilosrdno negativna. I dok Ivan Cankar tvrdi kako „gospođica nema ukusa” Nadeždu brani kritičar Bogdan Popović, tvrdeći da „nije bez dara” i da su njene težnje „uvek umetničke”. Tek 1907. godine na izložbi Prve jugoslovenske kolonije poneka lepa reč našla se i za Nadeždino delo. Antun Gustav Matoš piše: „Te su slike nervozne, apokaliptične, crvena bija tu gospodari kao krv i crvena vatra, što sagorijeva život bilja i mesa…”

Burna 1908. godina donosi velike demonstracije u Beogradu, koje predvodi Branislav Nušić. Nadežda prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se ubrzo pojavila na balkonu Narodnog pozorišta pozdravljena je ovacijama mase. Tih dana dobija nadimak „Jugoslovenska Nada”, stalno pozva na borbu protiv tiranije austrijskog cara, za slobodu, osniva Ligu za nacionalna prava potlačenih žena, Odbor Srpkinja. Posle burnog perioda društvenog angažmana, 1910. godine odlazu u Pariz, gde boravi u ateljeu Ivana Meštrovića. To je period upoznavanja sa avangardnim umetničkim tokovima, sa umetnicima poput Matisa i Pikasa. Nadežda upoznaje i Rodena, a slavni vajar u njenom ateljeu odabira radove koje će predstaviti na Jesenjem salonu. Pod utiskom svega viđenog i njeno slikarstvo se menja, a njena dela pokazuju punu slikarsku zrelost. Nadeždin boravak u Parizu prekinut je aprila 1911. godine telegramom koji je obavestio da je otac na samrti. Nešto posle očeve smrti, Petrovići gube i majku za koju je Nadežda posebno bila vezana.

Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima, kada nije htela da ostane u sanitetu, već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu. I u trenucima dok su kuršumi fijukali oko glave, dok je gledala smrti u oči i neumorno previjala ranjenike, uspevala je Nadežda da pomalo i slika. Kada se završio Drugi balkanski rat, nadežda je na kratko sa sestrom otišla u Veneciju da se „nagleda lepote”. Čim je buknuo Veliki rat,Nadežda je ponovo na sopstveni zahtev regrutovana za bolničarku. Nije pristala na predlog Vrhovne komande da bude član Crvenog krsta u Švajcarskoj, nego se odmah javila na dužnost u poljskoj bolnici Dunavske divizije. U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana a  umrla 3. aprila 1915. godine. Potresna biografija ove umetnice i njeno bogato slikarsko delo govore nam mnogo o njoj. Posle godina negiranja i zaborava, retrospektivna izložba njenih dela u paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu 1938. vratila je Nadeždi ono posebno mesto u samom vrhu srpskog slikarskog panteona, koje joj je pripadalo isto onoliko kao i slavno mesto u srpskoj herojskoj istoriji.

Izvor: Avant Art magazin