Memento

Momčilo Nastasijević, pesnik i mislilac

Aleksandra Bojović, Avant Art Magazin

O specifičnom položaju Momčila Nastasijevića u okviru srpske međuratne književnosti mnogo je govoreno i pisano. Razloge neuklapanja, odnosno odstupanja od poetike avangarde jedni su videli u njegovoj anahronoj i zastareloj okrenutosti  srednjovekovnoj književnosti, religiji i folkloru, drugi u naglašenoj senzibilnosti za ruralno, a treći u samoj pesnikovoj prirodi, mirnoj, tihoj i povučenoj. Bez obzira da li su razlozi poetičke specifičnosti književnog ili biografskog porekla, svi se slažu sa tim da je Nastasijević usamljena figura srpske avangarde, usamljena po smislu i nepripadanju nekoj od brojnih književnih škola između dva svetska rata. Pesničko delo Momčila Nastasijevića obuhvata svega sedam ciklusa pesama:Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Prvih pet ciklusa pesnik je organizovao u zbirkuPet lirskih krugova, koju je objavio 1932. godine. Magnovenja i Odjeci su ostali u rukopisu i posthumno su objavljeni u okviru Celokupnih dela. Analogno autorovom odabiru naslova za prvu, i za života jedinu objavljenu zbirku, a shodno koncepcijskoj, tematsko-motivskoj i stilskoj koherentnosti, u literaturi se najčešće govori o Sedam lirskih krugova Momčila Nastasijevića.

Za inicijalno nerazumevanje, neprihvatanje i sputavanje afirmacije Momčila Nastasijevića slobodno možemo reći, a da nijednog trenutka ne unizimo i ne osporimo značaj i kvalitet njegovog stvaralaštva, zaslužnija je priroda njegove poezije od svih savremenika koji su taj kvalitet osporavali. Čak i ona nekolicina odanih prijatelja i istinskih poznavalaca njegovog rada, među kojima svakako prednjače Stanislav Vinaver i Ksenija Atanasijević, nije se mogla suprotstaviti zvanično negativnom stavu, koji su formirali autoriteti poput Miloša Đurića, Iva Andrića, Aleksandra Belića, Marka Ristića, a kasnije i Radomira Konstantinovića. Zašto je Nastasijevićevo delo uzrok otežanog puta sopstvene recepcije, danas je prilično lako reći i spada u elementarna školska znanja o ovom pesniku. Hermetičnost njegove poezije svakako je otežavala recepciju kod šire čitalačke publike, ali za književne krugove nije smela niti mogla predstavljati prepreku, jer veliki deo avangardnih ostvarenja nosi upravo hermetičnost kao zaštitni znak. Međutim, hermetičnost Nastasijevićeve poezije posebnog je tipa. Za razliku od hermetičnosti koju njegovi savremenici postižu jezičkim anarhizmom i antitradiconalizmom, kroz neobične i neočekivane jezičke spojeve često po principu slučajnosti (automatsko pisanje), kroz urbanizaciju i neologizaciju leksike, hermetičnost poezije Momčila Nastasijevića posledica je predanog i pedantnog rada na jeziku. U pogledu leksike, sasvim suprotno svojim savremenicima, Nastasijević se okreće starijim stanjima u razvoju srpskog jezika – srednjovekovlju i jeziku folklora. Naravno, takva jezičkoumetnička hrabrost, ravna književnom samoubistvu, okarakterisana je kao smešna i besmislena. U tom kontekstu, Ivo Andrić je na okruglom stolu, koji je 1938. organizovao Stanislav Vinaver pred objavljivanje Nastasijevićevih Celokupnih dela, o njegovom delu rekao: „Kod Nastasijevića slučaj je tragičan. Opominje na kopanje u tunelu i vidi se da nema druge strane, nema izlaza.”[1]

Neočekivano nerazumevanje Nastasijevićeve poezije, koje dolazi od strane jednog od najznačajnijih stvaralaca na srpskom jeziku, a koje u isto vreme predstavlja i mišljenje većine, posledica je nedovoljnog poznavanja njegove poetike i specifičnog stvaralačkog postupka. Tek uvidom u autopoetičke tekstove, eseje i kritike, uvidom u rukopisnu građu koja svojim obimom višestruko prevazilazi konačne i objavljene tekstove, Nastasijevićeva hermetičnost dobija obrazloženje i razjašnjenje. Naime, otkrivanjem bogate zaostavštine, njenim objavljivanjem i tumačenjem, pre svega od strane Novice Petkovića, postaje jasno da Nastasijevićeva poezija nije hermetična kako bi bila nadmeno nedostupna i tajnovita, što je u avangardi često bio cilj sam za sebe, već je posledica stvaralaštva kroz varijante. Naime, svaki poetski tekst prošao je put autoredakture od prve, koja je uobičajeno komunikativna i regularne sintakse, preko više varijanata do konačne koja je svedenog izraza, koncizna, redukovane sintakse, što za posledicu ima visok stepen hermetičnosti. Međutim, upravo je otkrivanje takvog stvaralačkog postupka omogućilo razumevanje Nastasijevićeve poezije i adekvatan način njenog tumačenja.

Otvaranje vrata Nastasijevićeve pesničke radionice ne samo da je preokrenulo recepciju ovog pesnika, probudilo interesovanje za njegov rad i dovelo do ispravljanja jedne istorijske nepravde, već je i omogućilo ozbiljno bavljenje ovim pesnikom, koje je otkrilo da je u pitanju stvaralac sa jasno definisanom poetikom, koje se dosledno pridržavao. Za razliku od avangardne mode pisanja manifesta čija bi se konkretna realizacija često rasplinula u književnim ostvarenjima, Nastasijević nije insistirao na eksplicitnoj poetici, ali svako njegovo delo, kako književno, tako i teorijsko, predstavlja deo jedinstvenog i nedeljivog sistema. Njegovi eseji Nekoliko refleksija iz umetnosti, Nekoliko refleksija o umetnosti i umetničkom stilu, Beleške za apsolutnu poeziju,Beleške za stvarnu misao (I i II), Beleške za stvarnu reč i svakako najpoznatiji Nastasijevićev esej – Za maternju melodiju, dragocena su pomoć za tumačenje njegove poezije, jer predstavljaju njenu autopoetičku bazu. Osnovne postavke Nastasijevićevog shvatanja umetnosti, poezije i jezika čine nam se u isto vreme kao jedan antitradicionalan, anticivilizacijski i antisavremeni (u značenju protivljenja pomodnosti i protivljenja aktuelnom, vladajućem ukusu) stav. Ma koliko paradoksalno izgledalo, takav stav se protivi automatizaciji u umetnosti, nesvesnom ili polusvesnom prihvatanju civilizacijskog toka, jer takvo kretanje i njegovo prihvatanje vode udaljavanju od suštine. A suština, jezička, ontološka, estetska, aksiološka, deo je nepromenjive i večne istine. Ovakvo stanovište blisko je hrišćansko-panteističkom učenju jedinstva raznolikosti svih manifestacija postojanja u Bogu. Nastasijević, kako u teorijskom tako i u umetničkom obliku, zaista ishodište često pronalazi u Bogu, ali religijski aspekt nikada nije polazište u promišljanju o suštini, već posledica tog promišljanja. „Ovaj pisac bio je potpuno jasno svestan toga da u duhu, i samo u duhu, postoji i može postojati umetničko ovaploćenje i otkrovenje, ali da, isto tako, poslednja svrha svakog umetničkog proizvođenja mora biti utapanje u jednu vanvremenu i vanprostornu oblast, u kojoj se može naći konačno razrešenje.”[2] Bog u takvom kontekstu postaje ime čiste duhovnosti.

Poezija Momčila Nastasijevića pokazuje svega nekoliko tematsko-motivskih interesovanja: priroda, telesnost, smrt, poezija i Bog. Dakle, u pitanju su tipične teme pesništva, najopštije i prisutne u poeziji svih epoha. Karakteristično za Nastasijevićevu poeziju je svođenje ovih tema i motiva na parove suprotnosti: materijalno–duhovno i prolazno–neprolazno. Svih sedam ciklusa sa manjim odstupanjima pokazuje ovu pravilnost.

Prvi ciklus pesama zbirke Pet lirskih krugova – Jutarnje – u literaturi okarakterisan kao poezija folklornih motiva narodne lirske poezije, opravdava takav opis samo posredstvom tipičnog pastoralnog ambijenta i ograničenog repertoara pesničkog izražavanja. Najveći broj pesama ovog ciklusa u vezu dovodi prirodu i ženu po principu međusobnog poređenja: Plameno mi se izvijaš u cvet./ Po kosi rojem ti pale zvezde,/ il’ zraku sunca u vitice oplele. (San u podne) Ili: S golubicom bi da zaguče./ Usnama pupolj u cvetanje mami,/ nedrima trešnje u zrenje./ Stani ne mini.(Zora) U pesmi Jasike po istom principu, ali u recipročnoj vrednosti, prirodi, odnosno jasikama bivaju pripisane karakteristike žene: Zašto su glave nagle,/ i kose smešale blage,/ i dršću nage? (Jasike) Međutim, iako su pesme ovog ciklusa bliske folkloru i u prvi plan stavljaju tipična, depresonalizovana osećanja i misli narodne lirske poezije, brojnim nagoveštajima melanholičnih stanja lirskog subjekta i širenjem opsega njegove refleksivnosti predstavljaju uvod u sledeće cikluse. Upečatljiv primer takvog proširenja osnove preuzete iz narodne lirike daje nam pesma Grozd, kojom se uvodi za Nastasijevićevu poeziju bitan motiv ulaska u svet čiste duhovnosti poništavanjem ili neostvarivanjem telesnosti: Da l’ napiti se vina?/ Ili od zračna nedira// u zlatnu maglu da presahnemo/ za nove zlatne oblake? (Grozd) Pitanje iz citiranih stihova pretpostavlja dve egzistencijalne mogućnosti: s jedne strane, uživanje u telesnosti i, s druge strane, uzdržavanje od nje čime se ulazi u viši nivo postojanja. Osnovna zapitanost o dve egzistencijalne mogućnosti predstavlja samo uvod u Nastasijevićevu tematiku života i smrti. Dok je život čista telesnost i stalno umiranje, smrt je vrhunac života, konačno oslobađanje energije i takoreći novo rođenje. U poslednjoj pesmi ovog ciklusa upravo se poentira gradativni razvoj mislu svih prethodnih pesama da je smrt novo rođenje: Kad neljubljeno mre,/ tmolo je vazduhom/ na smrt.// U mahu povenućem/ to bukne pupolj precvetanju,/ smrt neljubljeno razbudi. (Dafina)

„Večernje su nastavak ovih jutarnjih prizora koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi, kao u pravo veče kada se prohtevi dana smiruju i nade gase, kada se sluti da iza svega viđenog ima još nešto, ili se slutiti može.”[3] Ciklus Večernje, čiji naziv predstavlja večernju službu u crkvi, sav se sastoji od prikaza večernjih pejzaža, kraja dana, sutona, i u vezi s njima doživljaja opadanja, nestajanja, smrti. Prateći započetu misao iz prethodnog ciklusa, smrt je i ovde prikazana kao sila koja nema rušilačku, već životvornu i stvaralačku moć: Nastajem čudno/ iz ovog nestajanja,/ snom te dublje me sve budi. (Ljiljani) Ili: Zlatom kao vi/ na pohodu zajesenim,/ raskoši prolijem svih umiranja. (Biljkama) Dakle, smrt umesto da poništi celokupan život i njegovu energiju, ona ga daje u koncentrisanom vidu.

Sledeći ciklus Bdenja uvodi motiv stvaralaštva, a sam lirski subjekt se određuje kao pesnik. U autopoetičkoj pesmi Gospi poezija, poput smrti koja donosi saznanje, predstavlja privilegiju pesnika kojom mu biva dato, ako ne saznanje onostranog, a onda njegovo naslućivanje:Miloglasan je negde na zvezdi spas,/ što bolni pevač promucah ovde dole. (Gospi) Poezija ne samo da ima saznajnu funkciju, već je i način samoostvarenja u reči: Tiho i tiše,/ umin iz rana/ ovaploti me u reč. (Mirovanje drveća) Na ovaj način Nastasijević stvara paralelu između smrti i stvaralaštva, jer i jedna i druga pojava u odnosu na život donose viši stepen postojanja.

Sledeći ciklus zbirke Pet lirskih krugova – Gluhote – donosi više kompozicijskih i formalnih novina u odnosu na prethodne cikluse. Prvo što se primećuje je neimenovanje pesama. One su jednostavno numerisane, ali veza između deset pesama ovog ciklusa je mnogo jača nego u drugim ciklusima. Naime, Nastasijević primenjuje postupak povezivanja pesama ponaljanjem stihova jedne pesme u onoj koja joj sledi ili upotrebom istih ili sličnih, gotovo u vidu formule, stihova na početku pesama. Pored toga, ovaj ciklus u odnosu na druge je hermetičniji, stihovi kraći, ali bogatiji značenjem. U njima kao da je došlo do semantičke kompresije, pa ovim stihovima Nastasijević „više nagoveštava, nego što kazuje određene sadržaje, […]”[4]. U tom smislu, stihovi predstvljaju potpuno opravdanje naslova koji sugeriše odsustvo zvuka. Na tematskom planu dominiraju stari motivi života, smrti i stvaralaštva. Rođenje i smrt, od svakodnevno shvaćenih kontrastnih motiva, kod Nastasijevića postaju motivi međusobne sadržanosti: rođenje u sebi nosi klicu smrti, a sama smrt predstavlja novo rođenje. Poezija je kao i u prethodnim ciklusima veza sa onostranim, pokušaj da se prevede neizrečje ovo u reč (II pesma).

Tendencija stvaranja nerazgovetnih stihova koji u sebe sažimaju mnoštvo znčenja nastavlja se i u sledećem ciklusu – Reči u kamenu, čiji naslov simbolično predstavlja taj proces kao okamenjivanje reči. Zanimljiva novina u ovom ciklusu realizuje se na polju tematike. Naime, dominantno je prisustvo religijskih motiva koji se idejno nadovezuju na tematizovanje života, odnosno rođenja i smrti kao međusobno povezanih pojava. Takav koncept opravdava biblijsko shvatanje Isusovog stradanja, koje je samim rođenjem bilo predodređeno i time opravdalo svrhu njegovog postojanja: Sina ne raspeste vi,/ raspeo se sam. (X pesma) Na osnovu svega ovoga lako je zaključiti da je Nastasijevićeva zbirka Pet lirskih krugovatvorevina stabilne strukture, kako na mikro tako i na makroplanu. Po pitanju hermetičnosti čitava zbirka se kreće uzlaznom putanjom, od pesma iz ciklusa Jutarnje, koje u velikoj meri imaju regularnu sintaksi, ka pesmam poslednjeg ciklusa Reči u kamenu, koje donose okamenjene stihove poput reči magijskih formula čije se značenje samo naslućuje.

Ciklusi Magnovenja  i  Odjeci su ostali u rukopisu i objavljeni su nakon piščeve smrti u okviruCelokupnih dela. Iako verovatno nisu prošle celovit put autorove redakture, nego su javnosti postale dostupne u obliku u kome su zatečene, pesme ova dva ciklusa čine skladnu poetičku celinu sa pesmama Pet lirskih krugova. Upečatljiva razlika u odnosu na prethodne pesme je u stepenu hermetičnosti. Naime, Magnovenja i Odjeci svojoj „napuštenosti” i „nedovršenosti” duguju veću razgovetnost, odnosno niži stepen hermetičnosti. Međutim, u pogledu tematike predstvljaju logičan nastavak prethodnih pet ciklusa. Svi motivi, prošireni nekolicinom novih, koji samo produbljuju dominantnu tematiku života i smrti, prisutni su i u Odjecima i Magnovenjima. Motivsko proširenje usmereno je pre svega na područje religije. Iako je Isus ključna figura pesama religijske tematike, ne može se govoriti o čisto pravoslavnoj, pa čak ni hrišćanskoj interpretaciji sveta. Pre je reč o hristijanizovanom panteizmu, o međusobnom prožimanju čoveka, prirode i Boga: I pupeć u svemu moje seme,/ smrtno radostan, i sam. (Pogled) Ili: Blažen u tebi da zanemim./ I od nema mene/ stena da prozbori gori,/ gora cveću. (Molitva) Reč je o beskrajnom kruženju energije od Boga, preko čoveka ka prirodi. U tim pesmama lirski subjekt zauzima neobičan položaj opšteprisutnosti u svemu, iako uvek osamljen. Kao što je u Pet lirskih krugova nagovešteno, smrt u ovim pesmama dobija opravdanje pozitivnih konotacija. Za razliku od hrišćanskog učenja o smrti kao ulasku u novi život beskrajne kazne ili beskrajne nagrade na osnovu zemaljskih zasluga, kod Nastasijevića smrt donosi saznanje i kompletiranje bića. Dok životom vlada rušilačka, smrt postaje konstitutivna i stvaralačka energija: Zloduh zlu, dobroti verni rob;/ rođaju žrtva, žetvi klas;/ pečali, – sebi, grob i spas. (Epitaf) Osećaj negativne energije života upravo je potvrda postojanja: Peče ta rana./ Njome, i samo njome,/ sve dublje živ. (Nagrada) U takvom kontekstu shvatanja života i smrti svoje mesto je pronašlo i stvaralaštvo kao večita težnja da se život prevaziđe, da se nasluti onostrano, koje smrt otkriva: […] mrem neizrečjem/ u reč. (Struna) Apsurdnost potrebe da se nizrecivo iskaže ublažava i bar na trenutke verbalizaciju čini mogućom, kako Nastasijević kaže,  nemušti jezik duše: Ali to, spontano pevati, taj nemušti jezik duše, ostaje kao teško prekidljiva veza tokom svih pokolenja.[5] Taj nemušti jezik duše nije ništa drugo nego maternja melodija, unutrašnje, prirodno svojstvo jezika, njegova tipična muzika koju treba iskoristiti, jer je sposobna da dotakne neizrecivo.

I tu se krug o Nastasijevićevoj poeziji zatvara: preko prirode, rođenja, života, smrti i Boga došlo se do stvaralaštva koje u sebi objedinjuje sve: u potpunosti elemente nižeg reda, dostupne čulima, a iskustvu nedostupne stvaralaštvo sadrži kao slutnje i skromne, ali vredne darove večitog stremljenja nesaznatljivom.

Izvor: Avant Art Magazin

[1] Ivo Andrić, navedeno prema: Vladimir Dimitrijević, Lavirinti književne recepcije, u: Tajne Nastasijevića, grupa autora, edicija Festival jednog pisca, knjiga 3, urednik Olivera Stošić Rakić, Kulturni centar, Beograd, Muzej rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, 2009, str. 42  

[2] Ksenija Atanasijević, Duhovno stvaranje Momčila Nastasijevića, Predgovor u : Momčilo Nastasijević, Poezija, Biblioteka „Braća Nastasijević”, Gornji Milanovac, 2006, str. 8

[3] Miodrag Pavlović, Eseji o srpskim pesnicima, Izabrana dela, knjiga 3, Vuk Karadžić, Beograd, 1981, str. 155

[4] Miodrag Pavlović, Isto, str. 157

[5] Momčilo Nastasijević, Za humanizaciju muzike, Eseji, beleške, misli, Sabrana dela Momčila Nastasijevića, priredio Novica Petković, Dečje novine, Gornji Milanovac, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991, str. 83