Kultura

Pad

Autor: Gorica Radmilović

The Fall, Alan Kubit

U moru današnje nemilosrdne(s razlogom koristim ovaj epitet) proizvodnje kako filmova, a tako i serija, pravo je osveženje naći nešto što će naterati čoveka da podobnije razmisli o egzistencijalizmu i, usudila bih se reći, feminizmu.

Velika većina današnjih feminističkih studija ima za tendenciju da negira, ili makar potčinjava ulogu muškarca, kako u braku, tako i u porodici, pa i u opštoj slici društva. Iako i sama često stajem na stranu žene, mislim da su neka preterivanja nepotrebna. Međutim, složiću se sa stavovima poput onih Andree Dvorkin[1] da čin silovanja nije akt zadovoljavanja seksualne potrebe, delo jedne strasti, već želja da određena muška individua oseti nadmoć nad ženom.

2013. godine Alan Kubit stvara seriju Pad (The Fall). Stvara, u pravom smislu te reči jer Kubitu se pripisuje scenario, režija i produkcija. Ova serija je umetničko delo. Delo jednog učenog reditelja koji je poslušao savete kolega(u nekoliko epzioda, ulogu pomoćnog reditelja preuzima Džejkob Verbrugen), ali i lične spremnosti da se suoči sa stvaranjem ovakve serije.

Zašto baš Pad? U sinopsisu serije stoji da imamo ubicu koji bira određenu grupu žena(uspešne brinete u ranim tridesetim godinama), koji je takođe „svakodnevni“ čovek, čovek koji ima porodicu. Takođe, imamo i hladnu, moćnu, visoko inteligentnu inspektorku koja dolazi iz drugog grada da bi dotičnom ubici stala na put. U toku serije saznajemo da je i sam ubica veoma obrazovan, vrsni poznavatelj umetnosti(muzika, slikarstvo, fotogorafija), kao i filosofije i psihologije. Dolazi do sudara dve alfa-individue. Samo takve, u mogućnosti su da stanu jedna drugoj na kraj. Jedino jedna jaka, inteligentna ličnost može prepoznati slabosti sebi ravnoj.

O samom ubici već u prvoj epizodi saznajemo dosta: porodični čovek, Pol Spektor, živi sa dvoje dece, dečakom i devojčicom (naglašavam, jer je bitno) i sa svojom ženom. On je savetnik ožalošćenim porodicama, što nam odmah daje sliku u njegovo poznavanje psihologije lika. Takođe, svojevremeno je radio kao pomoćnik ljudima u kriznim situacijama, naročito onima koji su spremni da izvrše samoubistvo. Spektorova majka je tako skončala svoj život. Simbolično, taj posao je samo maska za voajerizam koji on vrši tokom noći. Džo Baldesari u svojoj studiji „Zatvaranje klape: slike voajerizma“ navodi tipične razloge ovog delovanja:

„Fotografija je, za mene, predstavljala oslikavanje individue. Takođe, približavanjem individui na ovaj način stvarao se seksualni potencijal. Fotografija je bila tu kao večna zaostavština, nešto što bi podsećalo na sam akt voajerizma, što bi pridonelo mom ličnom osećaju moći i posedovanja“[2]

Istu želju nalazimo i kod Spektora. Ova serija je umetničko delo, jer je dosledna svojoj ideji: imamo ubicu koji upoznaje svoj objekat. Upravo tako – vrši se objektivizacija ličnosti. Žrtva se pretvara čak u neku vrstu igre, ali i umetnosti. Ubica joj posvećuje vreme: pre samog čina ubistva, ubica upoznaje predmet svoje žudnje, ulazi joj u dom, oduzima delove donjeg veša(automatska najprisnija telesna veza), ali i ostavlja trag za sobom(oguljena kora pomorandže, vibrator na krevetu prekriven vešom, pomeranje čaša). Nakon samog čina, ubica se oslanja na Baldesarijev „metod“: fotografiše žrtvu, stvara umetnost, svoju ličnu pornografiju. Ne postoje seksualni činovi sa mrtvom žrtvom. Seksualno zadovoljstvo dolazi posmatranjem ličnog uspeha.

Kada ubica počinje da greši? Kada svoj život dovede u vezu sa drugim, tajnim životom. U konstantnom momentu udvajanja, dolazi do greške, kada naše alfa prelazi u beta, nesmisleno, bezazlenim poklanjanjem ogrlice žrtve sopstvenoj kćeri.

S druge strane imamo inspektorku Gibson, alfa-ženu, obrazovanu, hladnu. O njenom životu ne znamo ništa. Očigledan je njen uticaj jer iz Londona dolazi na sever Irske, Belfast. O njoj se zna jer se o njoj priča. Inspektorka Stela Gibson je za nas enigma koju otkrivamo samo ako posmatramo. U nizu malih, ali značajnih postupaka, Stela Gibson razotkriva svoj identitet, koji Kubit povezuje sa identitetom ubice. Naime, Gibsonova zapisuje svoje snove i to ne na bilo koji način. Ona se obraća ocu. Ona je kćer, željna pažnje, prisustva oca. To je njena slabost koju će Spektor metodom voajerizma otkriti.

Gibsonova neće zapkalati nad samim aktom smrti, ali će biti duboko potrešena činjenicom da žena pati, samo jer je slabije biće od muškarca. Njena slabost je želja za bezosećajnim seksualnim činom, koju Alan Kubit tačno postavlja u momente kada Spektor vrši svoja ubistva. Ništa u ovoj seriji nije slučajno, ništa ne sme da se previdi.

Alan Kubit je u intervjuu za Gardijan dao razlog stvaranja baš ovakve serije gde će navesti sve češće slučajeve potčinjavanja žena, silovanja i ubistava. Takođe, navodi mnoge serije u kojima zaista jesu postavljene žene kao glavni akteri, ali sa veoma poznatom istorijom sopstvenih života[3].

Šta se dešava kad je pred nama enigma? Da li je moguće stati na kraj nekome čije su slabosti isto naglašene koliko i naše? Naposletku, imamo li naslednika u svojim zlodelima? Ova serija je ono što danas nazivamo „masterpis“, vredna pažnje, jer daje sliku stvarnosti, vredna gledanja jer  zahteva veće znanje, kako psihologije ličnosti, tako i filosofskih dilema, ali i socioloških aspekata.

[1] Andrea Dworkin, Intercourse, Basic Books, New York: 2006.

[2] Scopophilia : the love of looking / edited and with an afterword by Gerard Malanga ; foreword by Robert Creeley, New York : Alfred Van Der Marck Editions, 1985, (prev. G.R.)