Kultura

Porasti do deteta- tri filma Madžida Madžidija

Gorica Radmilović, Novi Sad

,,Ne žalosti čoveka siromaštvo, već želja.“ - Epiket

Neosporno je da živimo u materijalnom svetu gde je osvrt na novčanu zaradu jedna od ključnih stavki i u većini današnjih filmskih visokobudžetnih projekata. Nemala količina filmova, naročito holivudske produkcije daje jasnu poruku svetu: novac je tu da raspolaže vama i vašim položajem u društvu. Miloš Crnjanski 1971. izdaje svoj poslednji roman, ,,Roman o Londonu“ gde kaže: ,,Novac ima, u vremenu u kome živimo, snagu sunca, snagu, koju suze više nemaju. Sreća ljudska je sad u novcu.“

Daleko od Crnjanskog, ali upravo u duhu kojeg Crnjanski opisuje, u Teheranu 17. aprila 1959. godine rađa se jedan od najznačajniih današnjih režisera, filmskih producenata i scenarista Madžid Madžidi. Odrastavši u porodici srednje klase, Madžidi je imao priliku da posmatra svet siromaštva, kao i da se podobnije upozna sa islamskom kulturom i kako ona utiče na različite klase. Kada završi srednju školu, ovaj iranski režiser se pod uticajem Iranske revolucije 1979. odlučuje za svoj budući zanat, počevši prvo kao glumac. Slika Madžidijevog života svakako je učestvovala u njegovom stvaralaštvu i donela mu slavu. Naime, 1998. godine izlazi njegov film Deca neba koji je bio prvi nominovani iranski film za Oskara.

Iako je na taj način dospeo u holivudski svet, filmovi Madžidi Madžidija i danas su široj publici nepoznati. Naša pažnja danas, nažalost, usmerena je upravo na holivudske filmove koji se „štancaju“ na stotine, koji su prazni, površni, bez poruke. U ovakvim filmovima neretko je slučaj da su glavni junaci super heroji, bića koja imaju natrpirodne moći i upravo i jedino tako uspevaju da savladaju životne prepreke. Običan čovek je zaboravio na moć snalažljivosti i izdržljivosti. Prepušten onome što mu se servira kao jedino rešenje, on postaje marioneta industrije koja već manipuliše životima glumaca, jasno im dajući do znanja kolika je njihova vrednost, u basnoslovnim zaradama.

Madžidi u velikoj većini svojih filmova postavlja decu kao glavne glumce. Glumci koji imaju uloge lica iz sveta odraslih se uglavnom ponavljaju, što i nije tako neobično s tim da je uzimanje istih glumaca praksa mnogih i evropskih režisera(Majkl Haneke, Klod Šabrol, Tomas Vinterberg...). Međutim, dečiji glumci se vide samo jednom. Madžidi na ovaj način kao da približava sliku različite iranske dece, sa različitim problemima, ali i da naglasi da smo jedino kao deca spremni da kažemo istinu, iskreno osećamo, najindividualnije delamo. Iako su deca jedina koja imaju sve ove kvalitete, u svakom filmu gde su baš ona glavni akteri, deca su prinuđena da šapću. Tihom komunikacijom oni beže od surovosti glasnog sveta odraslih, koji svojom vikom samo unose nemir. Deca slušaju, međusobno se tiho sporazumevaju, a jedini zvuk koji im prija jeste onaj iz prirode. Ovakve, pa i mnoge druge tipične situacije Madžidijevih filmova koje će kasnije biti podobnije objašnjene, izrazito su naglašene u njegova tri filma: Deca neba, Boja raja i Pesma vrabaca.

Koliko smo zaista spremni da postignemo onda kada mislimo da ništa ne možemo – ovo više retoričko pitanje koje nas može pustiti u duboko razmišljanje iz koga kao da nikad ne možemo izvući odgovor, Madžid Madžidi postavlja kao glavno i ujedino daje odgovor davši u tri navedena filma tri različite, jednako teške situacije.

Prvi film, Deca neba, govori o već teškom životu Alija, njegove sestre Zahre i njihove siromašne porodice. Deca se ovde po obavljanju fizičkih poslova ne distanciraju od odraslih. Tako Ali jednog dana odlazi u kupovinu i po cipele svoje sestre, koje su na popravci, dok ona čuva njihovu tek rođenu sestricu. Iako ne svojom krivicom, Ali cipele gubi, jer ih je odneo čovek koji skuplja stare stvari/smeće, prepravlja i preprodaje. Ali i Zahra je prinuđena da dele Alijeve stare patike, jer svako od njih ima samo jedan par obuće za školu.

Ako se osvrnemo na iransku kulturu, izuvanje cipela ima veliki značaj, jer na taj način se poštuje kuća ili ustanova u koju se ulazi. Deca kao da su ovako prikazana još čistija, iako su u svojoj svesti osuđeni na još veći teret. Zahra školu pohađa pre podne, njen brat Ali posle podne što im omogućava razmenu obuće. Tu se srećemo sa nemogućnošću kontrolisanja prirode. Patike, nakon što su oprane, nisu suve do jutra kad Zahra kreće u školu, međutim, ona ih ipak obuva i trpi neprijatnost. Sledeći problem nastaje kada Zahra, trčeći u školu, ispusti preveliku joj patiku u kanalizaciju. Ali takođe trpi neprijatnost. A zašto? Oboma je veoma važna škola, oboje su veoma dobri u njoj. Dva puta kada želi da se izvini svojoj sestri, jer kroz ceo film oseća grižu savesti, Ali joj poklanja olovku. Madžidi će i u ostalim svojim filmovima obrazovanje deteta staviti kao veoma važan faktor, poznajući prirodu svoje zemlje i slabost obrazovanja zbog finansijski teške situacije.

Za ovog režisera, imenovanje filmova takođe igra značajnu ulogu.  Deca neba jasno će nam ispričati kako je to kada ne može da se tako lagodno hoda po zemlji, što zbog nemaštine, što zbog prinuđenosti da se nosi ono što nas sramoti jer izgleda baš tako kao što izgleda. Da bi se zemlja sjedinila sa nebom, Alijeve patike postaju jedino rešenje da Zahra takođe ne bude bosa, jer trčanjem na školskom maratonu može osvojiti patike za svoju sestru. Videćemo i dečiju čistu prvrženost da se uradi sve što je u mogućnosti da bi se došlo do cilja, njihovo neodustajanje koje je prožeto kroz svaki i ceo film. Odustajanjem ništa nije postignuto.

Bojom raja Madžidi će nam predstaviti svet malog dečaka Muhameda koji može sve svim čulima, samo ne vidom. Njegova čula će mu omogućiti, iako na prvi pogled nemoguće da savlada prepreke samo istančanim sluhom i taktilnošću. Svet se stavlja u podnožije želje za životom. Sebičnost oca koji misli samo na sebe i svoju budućnost, što i u nekoliko scena naglašava, biće potisnuta duhom ovog dečaka, ali i kažnjena i opomenuta od strane prirode. Naposletku, Muhamedova invalidnost izvlači iz njega ono najbolje, njegove ruke su njegovo sredstvo za uspeh.

Iako poslednji u ovoj ,,trilogiji“, Pesma vrabaca je možda i najveće umetničko dostignuće ovog iranskog režisera. Naime, glavni „junak“ ovog filma nije devojčica kojoj je oštećen sluh, već njen otac koji je čuvar i uzgajivač na farmi nojeva. Noj je predstavljen u kontrastu s vrapcem - ptica koja ne ume da peva i ptica koja se jedino melodičnim cvrkutom oglašava. Takođe, jaje noja dovoljno je da prehrani porodicu, a perje ove ptice se i danas koristi u najvišoj modi, dok vrabac nema nijednu od ovih mogućnosti.

U kontrastu, možda čak i istom, možemo posmatrati gluvu devojčicu Haneju i njenog oca Karima. Karim je vredan čovek, ali opsednut stvarima. Haneja i njena braća i sestre jedino „materijalno“ vide u prirodi – oni žele da ožive staro jezero koje je zagađeno, a da bi zaradili novac, prodaju cveće. Karim skuplja stare stvari i njima se doslovce zatrpava. On ne zna šta će sa njima, nema korist od njih, već samo želju da poseduje. Kad Karim izgubi posao na farmi nojeva, privremeno finansijsko rešenje nalazi kada postaje ilegalni taksista, što mu omogućava da posećuje različita mesta i nabavlja još nepotrebnih stvari. Na kraju, Karim strada tako što će pasti sa svoje bespotrebne gomile. Tek ozbiljno povređen ima priliku da bolje osmotri i posluša svoju decu koja, kao što je već navedeno, rade poslove nezavisno od svog uzrasta.

Da li je potrebna tragedija da bismo napokon primetili svet oko nas – još jedno retoričko pitanje koje nam Madžidi jasno postavlja u svojim filmovima. Nemogućnost da se život osmotri kao da počinje onog momenta kada sa godinama postanemo odrasli. Potrebno je ponovo odrasti do adekvatne i sveobuhvatne emotivnosti i mogućnosti slušanja, a to jedino možemo smeštanjem u perspektivu deteta.