Kultura

Niže nego ljudski

Dušan Zaharijević, Leposavić

Kada se pomene andergraund, prva asocijacija je bunt, revolt, kritika postojećeg stanja i nezadovoljstvo. To je opozit onome „iznad površine“. Ali to nije sve što ga karakteriše. On podrazumeva i nekonvencionalnost, rušenje modela, iskakanje iz kalupa i umetnost za manjinu. Ako govorimo o muzici, to bi bile muke oko izdavanja albuma i sporadične, gotovo slučajne svirke – svirke incidenti. Ali to ipak znači da ih ima. Jedan od takvih bendova koji je poneo titulu nejnekomercijalnijeg beogradskog benda je Supernaut.

Bend je osnovan 1992. godine, a osnivači su Srđan Marković Đile i Miodrag Stojanović. Kasnije se bendu priključuje Saša Radić, a Stojanović napušta bend. Pored toga što se bavi muzikom, Marković je i priznati slikar. Pesme Supernaut-a karakteristične su kako zbog Markovićevih tekstova tako i zbog muzike. Korišćenje ritam mašine, pored raznih efekata i gitare, pesmama daje posebnu boju. Naime, bend je i počeo samo sa dve ritam mašine, ali kako se razvijala tehno muzika i DJ kultura stekla se potreba da se stvari u bendu menjaju, pa su uveli i gitare kako bi se odvojili od novodolazeće kulture i ostali subverzivni. Bili su jedna „plastična antirok skupina“ – kako je Marković u jednom intervjuu opisao bend. Kako se logično može zaključiti, takva antirok skupina jedino može graditi  antikarijeru koja dolazi kao rezultat opredeljenja za andergraund i autentičnost.

Supernaut je “subverzija kolektivne predstave o standardu” – da se poslužim rečima Srđana Markovića. A svako podrivanje standarda baca nas na ivicu egzistencije. U slučaju Supernaut-a to ide čak dotle da je poslednji album Pobuna mašina samizdat. Nije lako biti andergraund i imati površinu nad glavom, a u isto vreme izdržati težinu autentičnosti. Autentičnost je zastrašujuća. Tako je sa svim onim što se ne može smestiti u poznate i već postojeće okvire - strah od nepoznatog. Kao što kaže pesma Jedini:

Ja neću da budem kao svi

Ja nisam kao svi ostali

Ja sam jedini

[...]

Original, ostali su falš.

Razbili su kalup po kome su me pravili

Autentičnost je i nepristajanje na konvencije i jednakosti u smislu da je jednakost kakva nam se nameće, zapravo, uniformizacija. Pogrešno shvaćena jednakost proizvela je jednoličnost:

Svi ljudi su jednaki

Baš mi žao što sam jedini

(L.S.D.B.)

U takvom sistemu jednakosti svi dobijaju isto – ništa:

Zemlja, zemlja sve je isto

Svima isto, svima isto

Svima isto, svima ništa

Svima ništa, svima ništa.

(Tiranija)

Pluralitet ideja i svega ostalog je samo privid, kao i raznolikost koju pluralitet podrazumeva. Sve što je izvan standarda je otpad. A upravo taj otpad ukazuje na jednoliku raznolikost kakva danas postoji. Dolazi se do toga da je sve samo privid, odnosno laž. Svet je koncipiran na lažima i obmanama:

Činjenice i laži, i sve laži, hrpa laži

Svet u ambalaži od laži.

(Radio Mitomanija)

Konzumiramo lepo upakovane laži, postali smo ujedno i najveći proizvođači i najveći potrošači laži. Zbog toga ljubav nikad nije ni bila ljubav, već samo laž:

Ljubav živi od laži,

Ljubav ne vidi ništa.

(Eli)

U ovoj pesmi Eli treba obratiti pažnju na jedan stih koji bi mogao da posluži kao opis današnjeg standarda lepote, što opet aludira na položaj ljubavi u savremenom društvu,  a to je stih:

Karmin i puder i oreol od muva.

Na osnovu ovog stiha možemo naslov pesme shvatiti kao žensko ime i čitavu pesmu smestiti u kontekst odnosa prema ženi, ali, s druge strane, značenje se proširuje uvođenjem stiha s kraja pesme koji glasi:

Eli, Eli, lama savaktani.

Ovi stihovi aludiraju na Hristove reči kada se, razapet na krstu, obratio ocu i u prevodu znače: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Na taj način pesma dobija dvostruki smisao. Aludira na odsustvo boga, ali i na odsustvo ljubavi izražene kroz ženu. Zapravo, i bog i žena upućuju na ljubav, a kako je ljubav laž, ni ovo dvoje ne mogu biti drugačiji:

Svi bogovi lažu, svi bogovi umiru

[...]

Sve bogove pre mene zbrisalo je vreme

Ja sam poslednji bog, poslednji bog

Uhvaćen u zamci večnosti

Sve što sam stvorio uništiću sada

Ne postoji ljubav, ne postoji nada

Za slepu veru nagrada je bol

(Jubelo)

Na sličnom principu udvajanja smisla funkcioniše i pesma Majko u kojoj na jednom nivou značenja imamo obraćanje majci, a na drugom Bogorodici, majci milosti. Muzika u ovoj pesmi podseća na opelo, na pogreb, sa elementima crkvenog pevanja koje se provlači kroz melodiju.

U večnoj tami, o, majko

Tvoja dobrota moja jedina svetlost

Na moru beskrajne ljubavi talasi se dižu

Neka prime moje telo, ovo grešno trošno telo

Oh, majko.

Kroz zatvorene oči ja vidim, vidim život

I vidim ljubav, i vidim radost obećane meni

Obećane samo meni,

O, majko,

Primi me nazad u sebe.

Poslednji stih je naročito efektan i ne napušta princip udvajanja smisla. Spas od naopakog sveta je u povratku u utrobu majke, u vreme pre rođenja, ali i u povratku majci (Bogorodici) kao duhovnom utočištu. Pesme, dakle, ne funkcionišu samo na jednom nivou i u jednom kontekstu.

Nema ničega u izokrenutom svetu koji, budući da je i sam prazan, prazni i nas. Niko ne voli, niko ne želi i nikoga nije briga (Kašika). Život je skok u bezdan. Čovek je izgubljen u gradovima, u rečima, izgubljen u samom sebi (Nervni sistem). Tako izgleda kolektivna predstava standarda sagledana sa strane, iz „podzemlja“. Čovek se sakrio duboko, nisko – niže nego ljudski (Niže nego) i praznim očima gleda ispražnjeni svet. Kao da je potrebno čudo da se preživi, ali ni njega nema ni u jednoj ulici, ni u čijem srcu. Ljudi ne mogu dalje od svoje pale prirode, otuda Marković ironično peva:

Isus naša sudbina

Svi na krst, svi pod krst

Istinu nemoj neko da je rekao.

(Majka milosti)

Istina se ne može sagledati na površini, unutar konvencija. Treba napustiti utvrđene okvire kako bi se došlo do nje. Tek tada možemo prepoznati laž, ali to po cenu prilepljivanja etikete otpadnika, izbrisanog građanina. Jer u svetu jednakosti nema podjednakih šansi. Savršen svet se otkriva kao nesavršen, ispunjen plastičnim osmesima, plastičnim cvećem, u kome se ništa ne menja. Ljudi na vlasti su zveri gori od zveri, proždiru sve. Evolucija ide u pogrešnom smeru (Zveri). Čoveku je ugušena moć spoznaje i sveden je na puko nesvesno bitisanje - mali čovek u maloj zemlji:

To je bila mala, vrlo mala zemlja

Vrlo malo vremena za gubljenje

Zato su zidali niske plafone

Da im ne bi porasli suviše veliki ljudi

Toliko bi mesta za male ljude

Oduzeo jedan stvarno veliki čovek.

(Mala zemlja)

Tako život postaje Ništa, kretanje „pravo napred u nigde“ (Šifra).

Ovakvo viđenje stanja Supernaut nam donosi sa ivice sa koje posmatra i ispisuje dnevnik kraja sveta (Tron agonije). Laži i prevare su utemeljene na strahu naroda. Istina se drži ispod blata, a narod u snu - o čemu govori pesma E pluribus unum. Ova rečenica: „E pluribus unum“nekada se nalazila na američkom pečatu i kasnije na novcu, a znači: „Jedan iz mnoštva.“ Aludira se na Ameriku koja je nastala spajanjem svojih trinaest kolonija. Zanimljivo, i ova rečenica ima trinaest slova i služila je kao nacionalni moto. Kasnije je zamenjen novim: „U boga mi verujemo“, koji se danas nalazi na novčanicama. Na ovom primeru se prikazuje licemerje i pardoks savremenog društva koje se čvrsto drži nacionalnog mota: „U boga mi verujemo“, ispisanog na dolaru dok „pendrek po kičmi prži“. Ali jedini bog je, zapravo, dolar i zbog njega su svi spremni da započnu rat. Od izobilja i jednakosti ne dobijamo ništa:

I niko neće dobiti ništa

U zemlji izobilja i neznaboštva

Jer e pluribus unum i znači

Sve jednome iz mnoštva.

Supernaut i posle toliko godina ostaje duboki andergraund, reakcija na standard koja će postojati sve dok postoji i društvo utemeljeno na prevari. Ne radi se o podrivanju normi radi podrivanja, već o artikulaciji stava kao refleksije vremena – kako bi rekao Srđan Marković.

 

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)