Kultura

Večna aktuelnost albuma "The Wall" Pink Flojda

Autor: Ivan Bazrđan

Šon Evans, Rodžer Voters: Rodžer Voters, Zid

I trideset i sedam godina nakon objavljivanja jedan od najboljih rok albuma svih vremena, ne samo da ima kultni status u alternativnim krugovima poštovalaca nešto tvrđeg zvuka, nego se manifestovao kao jedan izuzetno vredan i opšteprihvaćen muzički fenomen, čije preslušavanje nije više stvar pripadanja određenoj skupini ljudi, nego je zapravo poznavanje The Wall-a stvar opšte kulture. Kao opšteprihvaćena umetnička činjenica The Wall se prvenstveno nametnuo svojim univerzalnim vrednostima, koje nisu sezonskog karaktera, već decenijama opstaju kao jedna od uticajnih smernica koje oblikuju mišljenje pop kulture. Ali, uprkos ogromnoj planetarnoj popularnosti ovog studijskog albuma, mislim da smo ipak svedoci vremena u kom se The Wall-u više poklanja pažnja zato što je, hipsterski rečeno, slušati ovaj album cool, nego što se neko ozbiljnije upušta u analizu onoga što on zapravo predstavlja.

Idejni tvorac projekta Rodžer Vaters upravo filmom naslovljenim isto kao i album pokušava da nam ponovo skrene pažnju na ovu, sada već slobodno mogu profetski reći, šekspirovski trajnu univerzalnu muziču poruku, koja je nakon briljantne animirano-igrane ekranizacije Alana Parkera iz 1982. godine ponovo dobila formu pokretnih slika. Svi mi koji smo bili na Votersovom koncertu u Areni pre, sada već skoro, četiri godine, moći ćemo ponovo da uživamo u izuzetnom audio-vizuelnom performansu, koji najviše podseća na rok operu, koja je ujedno i jedna od najrevolucionarnijih muzičkih pojava 20. veka. Stoga ovaj film ima u neku ruku formu, usled ekspanzivne internet sveprisutnosti i svedostupnosti, davno zapostavljenog žanra koncertnog DVD-ija, ali, pored čitavog koncerta, film sadrži i brojne Votersove intimne ispovesti koje su vrlo brižljivo montirane između pesama. Takođe, film će omogućiti svim onim lenjivcima, koji su konformistički uživali samo u kvalitetnoj Pink Flojd muzici, da napokon obrate malo pažnju i na tekstove Votersovih pesama kojih se ne bi postideo ni neki vrhunski svetski pesnik.

Zanimljivo je svakako bilo čitati tekstove na internetu posvećene ovom albumu i filmu, ali ono što najviše bode oči jeste da svi svoju analizu zasnivaju samo na jednom od mnogobrojnih polazišta za tumačenje ovog kompleksnog albuma. Naime, iako nije potrebno da uložite neki veliki umni napor da biste se probili kroz konotativna značenja albuma, jer su tekstovi pesama vrlo eksplicitni i lako prohodni, svi kao da namerno previđaju neke lajtmotivske elemente, kako filma, tako i albuma. Većinom klonski učestalo sve analize počinju i završavaju se pričom o traumatskim iskustvima glavnog junaka Pinka, koji se postepeno zatvara u sebe gradeći neprobojni zid prema spoljnom svetu, što će kulminirati u šizofrena cepanja i udvajanje identiteta sa izmišljenim neonaci diktatorom. Naravno, nesumnjivo je da su ovo vrlo bitni delovi The Wall priče, ali ono što mene više zanima od psihičkog rastrojstva glavnog junaka ove rok opere, jeste šta je primarni uzrok njegove traume.

Ako bismo pristupili ovom umetničkom delu, sada već zasterelom, ali ponekad vrlo korisnom psihoanalitičkom metodom, ono što bi  prvenstveno bio naš zadatak jeste da otkrijemo glavne traumatične okidače, koji su prouzrokovali da glavni junak bude psihički labilan. Prvo bismo, naravno, pošli od nesrećnog detinjstva glavnog junaka, pa bismo preko traumatičnih iskustava iz škole stigli do odraslog Pinka i njegove nesrećne ljubavi i na kraju bi usledio, u analizama često izostavljan, njegov sudar sa surovim vrlim novim svetom. Ali, da li taj sudar nastupa na kraju, ili je on još od samog početka prisutan kao susret, u detinjim očima, sa nekom nevidljivom i nemerljivom silom (kasnije će se ta sila iskristalisati kao važeći svetski poredak), koja je glavnom junaku otrgla oca već u samom začetku osudivši ga na propast? Nastavljajući da pratimo Votersov koncept pred nama na zidu, koji predstavlja urbano-moderni prostor izražavanja, postepeno izranja oštra kritika surovog savremenog sveta i njegovog totalitarnog ustrojstva, koju najlakše možemo uporediti sa Orvelovom antiutopijom. Voters neće propustiti da prikaže licemerje vladajućih slojeva koji nastoje od nas da naprave samo poslušne utvare, koje će sve slepo i po naređenju izvršavati da bi na kraju svog životnog veka bili bačeni na otpad i zamenjeni novom linijom nepreispitujućih beskičmenjaka.

Snimak koncerta pažljivo prikazuje čitav proces upropašćivanja i planskog potiskivanja ljudske individualnosti, koje započinje lošim kućnim vaspitanjem, a koje se sistemski nastavlja u školama, koje nisu više ustanove znanja, već su se pretvorile u fabrike za ekspresnu proizvodnju pokornih slugu. Zato je vrlo važan onaj čuveni poklič „We don’t need no education, we don’t need no thought control“, u kom se prvi deo može prevesti i kao „Nama ne treba odgoj“, što bi, u svetlu teorija genetskog inženjeringa možda bilo i ispravnije, jer vrlo su retke obrazovne ustanove koje se danas nisu pretvorile u odgajivačnice misaono podobnih elemenata.

 Film ilustrativno upečatljivo prenosi i vrlo angažovanu antiratnu i antikorporacijsku poruku koja je Votersov zaštitni znak. Naravno, ovo će mudri, ili bolje reći lukavi, tumači gotovo po pravilu prećutati i nikad se neće zapitati zašto moraju i dalje da beže u skloništa kada se obećanje vrlog novog sveta uzdiglo pod oblacima (Good bye blue sky), jer, ako već Voters o tome trubi čitavih 40 godina, zašto bi oni svoje hipokritski čistunske tekstove prljali kritikom zapadnog načina života i tako sebe stavljali u neugodnu situaciju. Mnogo je lakše zažmuriti i namerno prevideti da iz bombardera na Zidu zapravo ne ispadaju bombe, već da je Voters metaforički pronicljivo stavio da iz utrobe leteće nemani ispadaju simboli (dolar, mercedes, Šel ojl, religijski znaci, ideološki znaci...), koji su zapravo pravi razlozi što se čitava planeta i dalje guši u krvi.

Pored snimka čitavog koncerta, film sadrži i jedno potresno intimno Votersovo putovanje na grob oca kog nije upoznao, jer je poginuo u Drugom svetskom ratu. Pričajući o svom udesu, ali i o udesu njegovog oca koji nije upoznao svog oca, jer je poginuo u Prvom svetskom ratu, Voters, kroz sliku porodice u kojoj generacijski deca odrastaju bez očeva zbog tuđeg računa i tuđih interesa, ponovo šalje jednu snažnu antiratnu poruku. Takođe, pored pisma obaveštenja o očevoj pogibiji koje je njegovo majka dobila, Voters sa sobom kroz čitav film vuče i jednu knjigu. U pitanju je roman Strah Gabrijela Ševalijea, u kom se radnja odvija u Prvom svetskom ratu, a koji iznosi zanimljiviu i tačnu teoriju da se čitavo ljudsko postojanje oblikuje i usmerava održavanjem neprestanog osećanja straha. Kako to funkcioniše u realnosti možda najbolje oslikava sada već dokumentarni klasik Majkla Mura Farenhajt 9/11.

Ovaj film biće prava poslastica za sve ljubitelje Pink Flojda, iako nažalost više ne nastupaju zajedno, i Rodžera Votersa, a pored autorovih snažnih poruka, film obiluje i odličnim snimcima koncerta, kao i ekstatičnim prikazima lica zagriženih fanova Flojda, koja možda i najbolje svedoče o pravoj vrednosti ove muzike. Takođe, ovo je i odlična prilika za sve oni koji se do sada nisu upoznali sa Pink Flojdom da to urade preko ovog, kompozicijski vrlo jednostavnog, filma, jer, kako smo već rekli, preslušavanje ovog albuma ne treba da bude iskazivanje pripadnosti nekoj disidentskoj grupi ljudi, već treba da bude stvar opšte kulture i dobrog vaspitanja, jer ako ništa drugo, ovaj album vas uči jednoj vrlo važnoj stvari, a to je da treba da mislite svojom glavom.