Kultura

Marlon Brando i dalje živi

Autor: Ivan Bazrđan

Stevan Rajli, Slušaj me, Marlon (Listen to me Marlon)

Na ovogodišnjem festivalu Novog britanskog filma Fish and chips, koji se drugu godinu zaredom održava u našoj zemlji, najviše pažnje zasigurno je privukao, pored vesterna Zemlja bez zakona sa Majklom Fasbenderom u naslovnoj ulozi, dokumentarac o delu i liku Marlona Branda. Reditelj filma preslušao je stotine sati do sada neobjavljenih Brandovih arhivskih audio snimaka, koje je ukombinovao sa njegovim intervjuima i intervjuima o njemu, kao i sa insertima iz filmova, što je kao završni rezultat dalo film sačinjen od samog Branda.

Narator u ovom filmu ne postoji, reditelj ga je eliminisao, a umesto vodiča koji bi nam objašnjavao razne faze glumčevog života, film je svojom brižnom i preciznom kompozicijom dovoljan samom sebi – prisustvo nekog trećeg lica sasvim je nepotrebno i suvišno. Zato ovaj film ima formu Brandove intimne ispovesti, koja uspostavlja vrlo blisku vezu sa gledaocem, te sam tokom gledanja imao utisak da se film postepeno pretvara u moj misaoni dijalog sa poznatim glumcem koji za cilj ima razmenu životnog iskustva. Kreiranju ovakve nesvakidašnje impresije najviše je doprinela digitalna sajber konstrukcija Brandove glave koja čini da i ovako besmrtni glumac bude još prisutniji i čulnije opipljiv. Takođe, oštri rezovi koje reditelj pravi učinili su da se glumčeve misli kao i snimci ne nižu hronološki linearno, pa film dobija formu identičnu toku svesti, a gledaočev refleksivni dijalog sa umetnikom ponekad menja mesto sa ulogom psihoanalitičara, koja vam se neizbežno nameće, jer, slušajući njegove najintimnije strahove, grehe, razmišljanja, zaista je nemoguće odupreti se nagonu i misli kako da mu pomognete nekim svojim utešnim komentarom, razmišljanjem, iako, duboko u svojoj svesti, vi znate da je svaki vaš napor uzaludan, jer je glumac davno napustio ovaj svet.

Film lepo i zanimljivo prati razvoj Brandove glumačke karijere koja se nakon uloge na Brodveju u predstavi Tenesija Vilijamsa Tramvaj zvani želja i istoimenog filma, koji je režirao Elija Kazan, vinula u neslućene visine. Reditelj pametno ne stavlja akcenat na Brandove mnogobrojne glumačke nagrade koje su nesumnjivo zasluženo dobijene, već najveću pažnju posvećuje njegovom reformatorskom metodu i načinu glume. Učen na glumačkoj akademiji Stele Adler, koja je svoje viđenje glumačkog zanata preuzela od čuvenog moskovskog pozorišnog reditelja Konstantina Stanislavskog, i učinila da do tada monotona i uvek ista izdanja kicoški nastrojenih holivudskih superstarova budu zamenjena pažljivo pripremanim i vrlo psihološki zahtevnim ulogama. Tu se možda i krije glavni razlog zašto je Marlon Brando napustio pozorište i slavnu ulogu Stenlija Kovalskog, jer, ako uzmemo glavni postulat Stanislavskog koji kaže da glumac treba da prizove neku svoju emociju iz prošlosti i da je iskoristi kako bi uloga bila što uspešnija, onda treba da nam je jasno da Brandu nikako nije bilo lako da glumi nasilnu osobu koja ga je najviše podsećala na figuru svog oca alkoholičara.

Nije na odmet ni napomenuti da je Stanislavski brzo odustao od ove metode pošto je primetio da glumci vrlo često upadaju u stanje histerije, a nije ni tajna da je i sam Brando često zapadao u takva raspoloženja tokom igranja Vilijamsove predstave na Brodveju. On je čak i prezirao ovu ulogu najviše zbog činjenice što ga ljudi na ulici uopšte više nisu doživljavali kao zasebnu ljudsku individuu, nego su ga poistovećivali sa ulogom koju je igrao. Marlon Brando nije voleo teret slave koji mu je nametnuo kult jedne od najvećih pop ikona dvadesetog veka, a najviše ga je nerviralo što se pred mnogobrojnom, najčešće histerično nastrojenom, publikom osećao poput životinje u zoološkom vrtu u koju su svi došli da bulje. Jedina pozitivna strana slave bila je mogućnost da lako udovolji svom ogromnom seksualnom apetitu, što je rezultiralo, kako on sam kaže, da je uspeo da raseje svoje seme širom Zemljine kugle.

Važeći za jednu od najpovučenijih holivudskih zvezda, koja je, zarad što veće privatnosti i odmora od nepodnošljivog modernog sveta, odabrala da provede neko vreme osamljena sa najužom porodicom u rezidenciji na Tahitiju, Marlon Brando je najviše privlačio medijsku pažnju kad bi ga zadesila kakva velika nesreća. Mediji su se hranili njegovim glumačkim neuspesima nakon glamuroznog početka koji su prekinuti sa briljantnim ulogama u Kumu, Apokalipsi danas i Poslednjem tangu u Parizu, a najviše na tapetu novinara-lešinara bio je u trenutku kada je njegov sin ubio ćerkinog dečka, nakon čega je ona izvršila samoubistvo. To su verovatno i najteži momenti u Brandovom životu koje reditelj nije ispatetizovao, već ih je učinio vrlo ljudskim, a kao neizbrisivo svedočanstvo ostaju stravičnost i neizvesnost ljudske sudbine koja, uprkos ogromnoj slavi i novcu, sve ono što je Brando prezirao, ne može bezbrižno da se razvije.

Tokom gledanja filma nećemo biti uskraćeni ni za gomilu Brandovih kontradiktornosti koje ga još više približavaju običnom čoveku. Najinteresantniji su oni suprostavljeni stavovi koji se tiču glume u kojima on vrlo često čas zauzima antihičkokovsko viđenje glumca gde se on nameće ne samo kao sredstvo koje režiser koristi, već kao jedinstveni umetnik egoista koji je u stanju da prepravi scenario i da u filmu čita redove koje je sam napisao, do čistog plaćenika koji je ništa drugo do rediteljeva produžena ruka koja je došla tu samo da odradi šta mu se kaže i zgrne gomilu para. Upečatljivo su prikazani i konflikti sa pomalo licemernim rediteljima, poput Kopole i Bertolučija, koji se nisu libili da ga opljuju nakon završenog posla, iako su odlično poznavali njegov čudnovati svađalački mentalitet, i iako su njegove uloge bile te koje su proslavljale njihove filmove.

Pored očiglednosti da je Brando najviše birao da glumi ljude koji su bili u mogućnosti da pruže neki novi i potpuno drugačiji pogled na svet (Sajonara, Viva Zapata, Na dokovima Njujorka, Kum, Odmetnik, Jednooki Džek, Poslednji tango u Parizu) on, što je i najvažnije, ni u privatnom životu nije zanemario mogućnost da sebe, pametno koristeći status planetarno popularne osobe, stavi u službu humanosti i borbe za ljudska prava. Sada je već čuveno njegovo odbijanje da primi drugog Oskara za najbolju mušku ulogu u filmu Kum  i slanje Indijanke da primi ovu prestižnu nagradu, koja se sve manje povezuje sa pravom vrednosti filma, a sve više dovodi u vezu sa glamurom i feštom. Zaista je bila potrebna velika hrabrost da Americi, zadojenoj idejom američkog sna, koji se zasigurno raspršio sa kaubojem Reganom i dolaskom korporacijske Amerike, u brk srežete neke istine koje se i dan danas kukavički i licemerno guraju pod tepih. Takođe, u zemlji koja od svojih prvih dana pretvorno predstavlja sebe kao zemlju jednakih kao neizbrisivo sećanje će ostati snimci mase razjarenih rasistički opredeljenih ljudi, koji ganjaju Branda sa natpisom LjUBITELj CRNČUGA, samo iz razloga što je iskreno podržavao pacifističke ideje Martina Lutera Kinga.

Na kraju teksta o ovom zaista uzbudljivom i vrlo pametno organizovanom dokumentarcu izneo bih još jednu zanimljivu Brandovu teoriju. Naime, Brando tvrdi da u svakom čoveku leži glumac, jer gluma nije ništa drugo do umetnost laganja da ste neko drugi, a svaki običan čovek često je prinuđen da laže u najrazličitijim životnim situacijama. Ako dobro lažete, to jest, ako neko istinski poveruje u vaše laži, to znači da ste u Brandovim očima potencijalno uspešan glumac. Ako uzmemo ovu Brandovu teoriju kao istinitu, da li to znači da smo svi mi pomalo Marlon Brando?