Kultura

Fatih Akin o turskom genocidu nad Jermenima

Velika tema i slab film

Autor: Ivan Bazrđan

Fatih Akin, Rez (The Cut)

Nakon fenomenalnih filmova sa početka dvehiljaditih, poput U julu (2000), Solino (2002), Glavom kroz zid (2004), koji su, po mom mišljenju, uz nešto kasniji Na ivici raja (2008), verovatno neka od najboljih ostvarenja savremene nemačke kinematografije, Akinov najnoviji film Rez je potpuni promašaj. Prvi deo prethodne rečenice može biti diskutabilan, jer je zaista nemoguće odrediti da li Akinovi filmovi pripadaju samo nemačkoj kinematografiji ili su deo i turskog filmskog nasleđa, ali je drugi zato, bez ikakve dileme, nesumnjivo tačan.

Uvek kada pišem o nekom filmu trudim se da prvo istaknem njegove pozitivne vrednosti, a pozitivne vrednosti Reza su retke, ali su ipak prisutne. Prvo, odabir glavne teme za film je dobar. Naime, on progovora o dugo prećutkivanom genocidu Turaka nad Jermenima, koji je svoj zenit imao tokom Prvog svetskog rata, kada je skoro svih 60000 hiljada mobilisanih Jermena smatrano petom kolonom i poslato u logore na prinudan rad, a potom i ubijeno. Takođe, mnogi pripadnici jermenske etničke zajednice izgubili su svoje živote tokom nasilne deportacije koja je podrazumevala da se krene na put sa kog nema povratka. Svakako treba ceniti hrabar rediteljev istup da progovori o tragediji o kojoj se čitav vek kukavički ćuti, a nije na odmet i da se setimo satanizacije Orhana Pamuka, koji je jedan od retkih turskih intelektualaca koji je javno izrekao istinu o počinjenom genocidu.

Fatih Akin je kao pravi umetnik zanemario svoju udobnost i rešio se da napravi provokativan film,  ali šta vredi što je tema filma originalna i smela, ako nije obrađena na pravi način. Čak mi se najpre čini da je Fatih Akin podmuklo iskoristio ovu vrlo opipljivu temu s namerom da napravi film koji će zbog intrigantnosti priče biti bioskopski blokbaster, a njegovo renomirano ime doprinelo je da se takmiči i za venecijanskog Zlatnog lava, što u mnogome govori kako se ponekad filmovi biraju za festivale. U skladu sa svojom primarnom namerom da napravi popularan film o jermenskoj tragediji, Fatih Akin je, za razliku od prethodnih projekata, koje je odlikovala ludačka emotivna energija, svoj najnoviji konstruisao vrlo plitko i nemotivisano, a povišena sentimentalnost, koja je bila suptilno izražena u njegovim prethodnim ostvarenjima, pretvorila se u neukusnu patetiku.

Ono što prvenstveno para oči jeste Akinova neumešnost u prikazivanju jermenske zajednice. Najveća glupost koju je napravio zasigurno je ta da Jermeni pričaju na engleskom jeziku. Čak i holivudski akcioni superstar Mel Gibson, kada je snimao svoje filmove Stradanje Isusovo i Apokalipto, potrudio se da pronađe glumce koji su u stanju da govore na autentičnim jezicima zajednica koje se u filmu prikazuju. Takođe, Akin kao da pati od želje da na svakom mestu u filmu naglasi da su Jermeni hrišćani, pa se stoga glavni junak u filmu zove Nazaret, a reditelj nikada neće propustiti priliku da gde god je to moguće ubaci još po neki krst, ne iz razloga što takva simbolička konotacija doprinosi kvalitetu filma, nego iz čiste kurtoazije. Mesto koje je trebalo da bude jedan od najsnažnijih momenata u filmu, a to je raskid glavnog junaka sa Bogom, pretvorilo se u skaradno i otrcano bacanje kamenica u vazduh. Kad smo već kod glavnog junaka, moram priznati da me je gluma Tahara Rahima, čoveka koji je prosto briljirao u zatvorskom klasiku Žaka Odijara Prorok (2009), ponajviše razočarala. Izuzetno neubedljiva gluma i nesnalaženje u ulozi oca zamalo preklanog od strane Turaka koji traga za svojim kćerkama učinile su da ovaj ionako slab film bude još gori. Takođe, potraga glavnog junaka za svojim kćerkama, koja se odvija kroz mnoge države (Turska, Sirija, Liban, Kuba), a završava u SAD-u, jako je slabo i infantilno organizovana najviše zbog neupečatljivog prikazivanja čudnovate sudbine Jermenina Nazareta.

Da stvari budu još gore po Fatiha Akina pre samo nekoliko dana odgledao sam jako dobar film Pobedićemo (2009) Marka Belokija u kom je glavni prostor dat Musolinijevoj ljubavnici i njenom detetu koje italijanski diktator nije hteo da prizna, a koji spominjem iz razloga što i Belokio prikazuje ljudsko biće od kog je nasilno otrgnuto njegovo dete, a kao motivišući pokretač za ponovno sretanje služi projekcija Čaplinovog filma Mališan (1921). Ne mora da znači da je Fatih Akin gledao Belokijev film, ali samim tim što se i on koristi Čaplinovim filmom Mališan  u iste svrhe kao i italijanski režiser čini da njegova ideja bude manje originalna i ispošćena.

Jedino što zaista valja u Akinovom filmu jeste muzika, ali čak i nju je reditelj uspeo da učini manje interesantnom i zavodljivom, jer ju je, sigurno zanesen željom da ostvari što snažniji auditivni uticaj na gledaoca, koristio i gde treba i gde ne treba. Takođe, upečatljivo je prikazan i logor prepun izmučenih izbeglica koje su, nakon višednevnog nasilnog marša, nemilosrdno ostavljene da umru.

Gigantski projekat epopejskih razmera kakav je trebalo da bude film Rez dokazao je da Fatih Akin nije reditelj vičan snimanju istorijskog spektakla. Loše organizovan, prenatrpan nebitnim i patetičnim  scenama, prepun praznog hoda i želje za nezasluženom slavom, ovaj film je pokazao da Fatih Akin treba da se drži onoga u čemu je vanserijski majstor, a to je snimanje filmova o savremenom životu ljudi koji žive  na relaciji Nemačka – Turska.