Kultura

(Bivši zvuk – eho)

Trenutak pred gubitak svesti

Dušan Zaharijević, Leposavić

Eho je poslednji trag zvuka, često polovičan i nejasan, kada zvuk lagano iščezava i pretvara se u tišinu. Slično je i sa životom. Poslednji trenuci života koji se gasi jesu eho, poslednja opomena da je život postojao i da nestaje. Opasno postaje kada čitav svet dospe u takvo stanje, kada život postane samo odjek bivšeg života. Iz ove tačke može početi priča o Block out-u, bendu koji je upravo o takvom stanju pevao.

Bend nastaje krajem 1990. godine pod nazivom Ad hoc. Međutim, u Makedoniji je u to vreme već postojao bend sa tim nazivom, tako da menjaju naziv u Block out. Naziv je preuzet iz engleskog jezika i u slengu znači „poslednji trenutak pred gubitak svesti“. Ovaj naziv savršeno odgovara bendu, s obzirom na muziku koju su stvarali i ono o čemu su pevali. Govorim u prošlom vremenu jer bend od 2013. godine ne postoji.

Može se reći da je muzika Block out-a eho svesti. Čest komentar je da u njihovim pesmama preovladava mračna atmosfera, što i nije netačno. Ono o čemu pevaju i način na koji pevaju jeste težak. Ne radi se o onoj infantilnoj težini koju smo imali kod Kralja Čačka, već o jednoj drugačijoj težini koja naliči na predsmrtnu agoniju. Kada kažem da su pesme eho svesti mislim upravo na trenutak pred gubitak svesti, trenutak gašenja i iščezavanja. Svet je doveden u stanje odumiranja, ljudi odavno ne raspoznaju život po sreći i ljubavi, već po bolu. Svesti nema u takvom svetu, samo odjek koji se razbija u ništa. Sve je truljenje i raspadanje i iz svega izbija smrad, jedino još disanje podseća na život:

Ne jedem, ne pijem,

smrdim, trulim,

raspadam se, dišem.

Dakle, živ sam.

(Blentostamin)

To više i nije život, već eho života. Shodno tome, ljudi ne umiru nego odumiru. Međutim, problem je to što se ne radi o samoj smrti već o životu bez života, o životu koji miriše na smrt. Kao da je svet mrtav i pre smrti i lagano odumire i iščezava. Ne možemo reći da je takav svet ispražnjen, on je ispunjen bolom, jer jedino to ostaje da održava svest o životu:

Bol, bol živi, ne prestaje.

Pretvara očaj u bes,

on produžava život

dok gledaš u zid,

on ti ne da da sebi

ulepšavaš snove.

(Bedem)

 

Kod Goribora se nada još uvek nazirala kao bleda senka, a u svetu o kome Block out peva i nada je mrtva:

Čitav život živeo za jedan dan

koji nikad nije došao,

a nada poslednja strada i umrla je

šta ćemo sada.

(Dan koji nikad nije došao)

Čitava ova atmosfera karakteristična je za grad, pa se grad doživljava kao „dno slobode“ (Bunar želja ne postoji). Onaj smrad grada o kojem peva Goribor uvukao se u ljude, pa sada i oni smrde:

I svima je jasno

put završava jamom.

Duboko u nju tonemo,

al' smrdimo do neba,

ni on neće  da nas izvadi

(Najduži je poslednji sat)

 

i mirišu na skoru smrt (Čarobni akord). Od ovakvog grada plodnije je prigradsko đubrište, jedino još ono predstavlja nekakvo izvorište novih ideja:

Prijatan dan na prigradskom đubrištu,

kiseli miris privlači ptice.

Ovo je raj za ozbiljne razgovore,

ovo je hektar novih ideja.

(Deponija)

Čovek je već odavno mrtav samo što to ne primećuje (Trenje). Jer ako nema života, teško je odrediti šta je smrt. Teško je naslutiti smrt u mrtvilu i ništavilu. Nema verovanja u smisao života, u neki viši smisao, pa samim tim nema ni života. Jer tamo gde je sve izjednačeno sve se i poništava. Nema više mesta za boga niti za išta što je bilo ili postojalo. Kao da se ništa nije dogodilo pre nas, osim nas (Tehno... logija). Ako nema života, nema ni osećaja, ni sećanja, ni znanja. Ako nema boga, nema ni kazni ni greha:

Bog je umro, tačno znam

više ne kažnjava.

(Život) 

Čitav „moderan svet je izvan kontrole“ (Sekira), bez ikakve ideje i smisla, bez snage i želje za pokretom. Samo teško bolestan sebe vidi kao čoveka (Ako imaš s kim i gde). Bezidejnost i besmisao čoveku oduzimaju moć da dela, pa tako umrtvljen i obesmišljen ne može ni da se preda jer se nije ni borio (Sve što mogu reći). Kao što se da naslutiti, u takvom svetu nema mesta ni za ljubav. Ona nije strah od samoće kao kod Goribora, već je samo magla, nešto što je postojalo, ali je sada nemoguće i neuhvatljivo jer ne može se voleti kad se nema čime:

Ljubav – magla iznad površine.

Voliš kako kada nemaš čime.

(Prokletije)

Jedno potpuno distorzično stanje, razvodnjenost i razlivenost svega. Vreme kada čak i mizantrop ćuti jer nema šta da kaže, vreme koje je ubilo satiru. Prošlo je vreme za smeh jer ništa nije smešno. Smeju se još jedino deca jer „ne znaju da treba da porastu i da drugi izbor nemaju“ (U krtogu). Smeh jedino još dolazi iz neznanja i odsustva svesti. Optimizam ne ide bez ironije:

Žene su trudne,

biće svežih vojnika.

(Zvezdane staze)

Ironija razbija svaku sigurnost jer unosi dvosmislenost, a ako nismo sigurni, ne možemo da reagujemo i da se odredimo prema svetu. Sve je „težak slučaj pakla“, kao što kaže istoimena pesma. Nemoguće je odrediti jasnu granicu i sve je kao trčanje u krug bez cilja.

Muzika Block out-a je definisana kao gotik rok, dum metal, alternativni rok. Kao i uvek, nema preciznog određenja. Postoji razlika između ranijih i starijih pesama, oseća se i u zvuku, i u melodiji pevanja, i u tekstu. To je očigledno ako uzmemo, na primer, pesmu Sanjaj me sa prvog studijskog albuma Crno, belo i srebrno i pesmu Težak slučaj pakla sa poslednjeg albuma Ako imaš s kim i gde. U njihovim pesmama postoji raspon od distorzije do akustike, od brzine i agresivnosti do pasivne težine i melanholije. Karakteristični su i efekti poput reverba i dileja koji pesmama daju upravo ono što se želi postići - osećaj težine i nejasnosti, dočaravaju trenutak pred gubitak svesti kada sve postaje razliveno, gubi se, bledi i gasi se kao efekat fade out. Pesme Block out-a su, zapravo, fade out svesti.

Prazne su reči, njima se ništa ne može reći sve i da se hoće. Čovek nema snage da izbaci poslednji dah i da izgovori rečenicu:

Evo ti reči ti sklopi rečenicu,

ja nemam snage da izbacim dah.

Ljubav, sloboda, i osmeh, i sreća,

i suza, i mržnja, i tuga, i strah.

(SDSS)

Glas bez glasa i reč bez reči. Pred naletom ništavila glas se povlači u manastir:

Crteži i humoreske menjaju mi stil,

moj glas danas odlazi u manastir.

(Manastir)

Stalno se kreće ispočetka i stiže na isto mesto, večito gladan i sam čovek stoji kao putokaz za glad (Bedem). Ali nije samo čovek umoran, umorio se i bog spašavajući večno palog čoveka:

Oči velike, on njima vidi sve,

al' on je tako star, on nema nerava.

Osramoćen i sed, u očima mu led,

ista uloga dve hiljade i kusur godina.

I nikad neće stići,

nikad, na vreme.

(Nikad (Dve hiljade i kusur godina))   

Ljubav i smrt podjednako bole, a život je razapet između dva bola (Rođendanska pesma). To zna samo onaj ko je voleo. Ljubav i smrt povezuje osećanje bola, a to je ono što ispunjava i život, pa samim tim i on boli. Tako je sve izjednačeno – ljubav, život i smrt. Da bi se svet ovako sagledao potrebna je distanca, promena perspektive gledanja. Treba na trenutak promeniti ugao, odupreti se sveopštem ništavilu i dovesti sebe u stanje svesti:

Vertikalno gledano

sve je totalno drugačije.

Sinonimi gube smisao,

Sinonimi gube smisao.

 

Vertikalno gledano

ja sam prokleti ateista.

Bog mio je svedok to je istina,

bog mi je svedok to je istina.

(Vertikalno gledano)