Kultura

Drugačija stvarnost, ili bliska budućnost Jorgosa Lantimosa

Autor: Ivan Bazrđan

Jorgos Lantimos, Jastog (The Lobster)

Jorgos Lantimos je na velika vrata ušao na svetsku filmsku scenu sa svojim filmom Očnjak (2009). Nakon vrlo uspešne drame o izlovanoj porodici u kojoj samo otac sme da komunicira sa spoljnim svetom naredni film, Alpi, uprkos vrlo orignalnoj priči,nije nešto preterano proslavio Lantimosa. Njegov najnoviji film Jastog je prvi iskorak na englesko govorno područje, kao i prva saradnja sa holivudskim glumcima. Odmah treba napomenuti da, iako su u Jastogu većinom svetski poznata filmska imena, film nije i finansiran iz holivudskog budžeta. Kada se pogleda ko je sve finansirao Lantimosov projekat, to više liči na šifre sastojaka za  Koka-kolu, pa vam odmah bude jasno šta sve jedan reditelj, koji je čak i renomiran, treba da proživi da bi sakupio pare za snimanje. Takođe, nakon nekoliko kadrova vam biva i jasno zašto Holivud nikada ne bi uložio svoj novac u jedan ovakav projekat.

Ako bismo pokušali Lantimosu da pronađemo filmske pretke, onda sam prilično ubeđen da ih treba tražiti u Larsu fon Triru, Luisu Bunjuelu i Alehandru Hodorovskom. Snoliko naturalistično-realističan poput Trira, snažnije šokirajuće arogantan od Bunjela, ali daleko suptilniji i smireniji od Hodorovskog, Lantimosov filmski izraz je vrlo unikatan i nemoguć za kopiranje. Njegovo najnovije ostvarenje svojim ustrojstvom najviše podseća na antiutopističke vizije poznatih pisaca, ali samo podseća, jer scenario koji su napisali Lantimos i Eftimis Filipu (sarađivali na sva Lantimosova tri filma zajedno) sasvim lako bi mogao da se pretoči u jednu korektnu i jedinstvenu knjigu. Naime, grčki reditelj svoje delo zasniva na dva fronta i dve suprostavljene zajednice u kojima važe različita pravila, koja se, tipično za sva antiutopistička udruženja, dogmatski moraju poštovati, jer su kazne za njihovo kršenje izuzetno stroge i mogu dovesti čak i do smrti.

Sa jedne strane, imamo društvo situirano u Hotelu u kom ste u obavezi da nađete partnera u roku od 45 dana, inače, ukoliko to ne ispunite, pretvarate se u životinju po vašem izboru. Takođe, masturbacija je zabranjena s tim  da sluškinja redovno obilazi goste hotela sa kojima ima seksualni odnos, koji nikada ne sme da dođe do vrhunca. Priznaćete, jedno prilično nezgodno društvo za provođenje vremena, a još je čudnije što Dejvid (Kolin Farel) mora odmah nakon što ga je žena napustila da dođe u jedan takav Hotel. Sa sobom dovodi i svog psa Boba, koji je zapravo njegov brat, koji se usled neuspeha u pronalaženju srodne duše pretvorio u najboljeg čovekovog prijatelja. Iako zna bratovljevu sudbinu, Dejvid ipak dolazi u Hotel, te vidimo da je Lantimos majstor paradoksa, a ostaje i vrlo tajanstven, jer mi kao gledaoci ne znamo ko te ljude primorava, ili da li su uopšte primorani na takav postupak, pa tako kreirana atmosfera najviše podseća na Kafkin nedovršeni roman Zamak, u kom su, takođe, organi vlasti vešto skriveni i mnogostruko simbolični. Takođe, tipično kafkijanski, film dobija na univerzalnosti, pošto se nijedno mesto ne imenuje, već biva označeno opštim pojmom: Hotel, Grad, Šuma.

Gosti Hotela će sve uraditi kako bi pronašli partnera/partnerku i time odgodili svoju nesretnu metamorfozu. Lantimos partnere u filmu slaže po obrascu da sličan sličnog privlači, pa su vrlo tragikomične scene u kojima muškarac samopovređuje sebe kako bi mu stalno curela krv iz nosa, kako bi oduševio devojku kojoj prirodno često curi krv iz nosa. Ljubav u hotelskoj zadruzi nije istinska i prava, već je prisilna i obavezna, a Dejvid će čak pokušati da emotivno osakati sebe kako bi odložio svoju transformaciju u jastoga.

Pored toga što je majstor paradoksa, grčki reditelj je i majstor crnog humora, koji će često biti glavno stilsko sredstvo u filmu, a Lantimos se neće libiti da crnohumorne scene učini još brutalnije naturalističnijim pretvarajući ih u mračne krvave pirove. Skaradnijem izgledu filma doprinose i groteksni muzički performansi upravnika i upravnice hotela, kao i glupave lekcije o tome kako  da pronađete partnera i kako da se ponašate prema njemu. Ali, iako se možda na prvi pogled čini da je jedno ovakvo bivstvovanje samo šarada ili ružan san, on to nije, a svaka greška u ovom naizgled klovnovsko-gospodsko dobronamerno nastrojenom društvu se skupo plaća. Takođe, nemoguće je osporiti vezu filma sa našom realnošću, jer je savremeni čovek istovetno junacima filma prinuđen da se ponaša u skladu sa vrlo strogim i ustaljenim kodeksima ponašanja, čije kršenje možda neće dovesti do oslepljivanja kao u Jastogu, ali će zasigurno imati velike posledice po naš društveni  život i status.

Dejvidov beg u Šumu predstavlja svojevrstan rez u filmu i reditelj nam pruža šansu da upoznamo zajednicu Samaca, koje gosti Hotela čak i love, jer svaki uhvaćeni Samac obezbeđuje jedan dan više u Hotelu. Surove  i višestruko simbolične su scene lova u kojima čovek nemilosrdno proganja drugog čoveka, a prividno uznapredovana ljudska egzistencija se svodi na nivo davno prevaziđene plemenske zajednice.

Komedijant slučaj načiniće da sada u društvu u kom nipošto ne sme da ima partnera Dejvid odmah pronalazi svoju srodnu dušu, čime Lantimos upečatljivo ističe apusrdnost i nesreću ljudske egzistencije. Da je ovo film apsurda potvrđuje i način na koji glumci igraju svoju uloge, a koji odlikuje potpuna nenaglašenost facijalne i gestikularne ekspresivnosti, što je jedna od najvažnijih odlika teatra apsurda. Dejvidova nova devojka, koju u filmu znamo kao Kratkovidu (Rejčel Vajz), najviše će voleti da jede zečetinu, a Dejvid, iako zna da su životinje u ovom filmu nekad bile ljudi, neće oklevati da prateći svoj bazični instinkt odere po nekoliko komada i donese ih svojoj novoj izabranici. Grčki autor, kao i u svojim prethodnim ostvarenjima, zauzima poziciju psihološkog promatrača koji pretežno ispituje ponašanje ljudi u izolovanim ljudskim udruženjima, koja njihovu psihu stavljaju u jedan ekstrem koji može prouzrokovati svakakve reakcije. Dobar primer ljudskog neizdrža i praćenja osnovnih nagona jeste ponašanje Dejvida i Kratkovide u Gradu, u kom oni tokom upoznavanja sa roditeljima poglavarke Samaca počinju silovito da se ljube što će imati duboke posledice.

Iako se reditelju može zameriti što je ponekad znao da nesvesno ubaci u ler i zađe u ćorsokak, ovaj film je naposletku briljantno izrežiran. Odlikuje ga i odličan odabir muzike koju čini kombinacija oštrih i reskih kompozicija Šostakoviča, Betovena i Stravinskog sa grčkim evergrin hitovima, kao i vrhunska glumačka veština Kolina Farela, koji preti da izraste u najveću i najbolju glumačku zvezdu Holivuda. Svi ovi elementi, bez kojih nijedan dobar film ne može, učinili su da ovo ostvarenje vrlo lepo funkcioniše kao jedna kompaktna celina. Za kraj ostaje samo da kažem da je Jastog zasigurno najambiciozniji filmski poduhvat godine za nama, a originalnost i beskompromisnost glavne ideje uslovila je da ovaj film meni, za sada, ujedno bude i najbolji i najdraži film iz prethodne godine.