Kultura

Turska pod lupom

Autor: Nebojša Vuković

Darko Tanasković, Veliki povratak Turske?

Kada je 2010. godine, naš orijentalista Darko Tanasković (1948) objavio studiju o savremenoj Turskoj i njenim geopolitičkom pretenzijama – ,,Neoosmanizam: doktrina i spoljnopolitička praksa“, verovatno da ni sâm nije očekivao da će njegova knjiga da doživi čak tri izdanja za pet godina, i to u vrlo respektabilnim tiražima, neuobičajenim za njen sadržaj i veličinu srpskog tržišta (prvo izdanje – 10 hiljada primeraka, treće izdanje – 15 hiljada). Po obrazovanju orijentalni filolog (predavač turskog i arapskog jezika), Tanasković se već duži niz godina u našoj sredini prepoznaje po knjigama posvećenim fenomenu islama u njegovim različitim dimenzijama – kulturnoj, političkoj i civilizacijskoj. U našoj zemlji, s obzirom na Tanaskovićevo znanje turskog jezika, i njegov ambasadorski staž u Turskoj u periodu punom izazova (1995-1999), sigurno nema kompetentnijeg stručnjaka za tu zemlju i njenu politiku.

Treće izdanje ,,Neoosmanizma“ pod naslovom ,, Veliki povratak Turske?: Neoosmanizam ili Islamizam“, prošireno je poglavljem ,,Turska jesen arapskog proleća“ u kojem Tanasković ispituje kako su se neoosmanistička spoljnopolitička teorija i praksa pokazale u suočavanju sa nizom prevrata, potresa i revolucija na Bliskom istoku, poznatijim pod imenom,,arapsko proleće“. Tanasković pod neoosmanizmom podrazumeva tursku spoljnopolitičku platformu koju čini više slojeva, ali i (geo)političkih vektora. Kako ističe, neoosmanizam je ,,ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma“ (str. 28).

Pored pojmovnog određenja neoosmanizma, Tanasković u svojoj knjizi pruža i njegovu genezu, uočavajući sposobnost njegovih nosilaca (Ozala, Erbakana, Gula, Erdogana) da se prilagode uslovima, sačekaju povoljniji trenutak, prikriju svoje prave namere, i u pravo vreme sprovedu svoje zamisli. Osvrćući se na istoriju turske republike, Tanasković je zapazio, da je svako od potonjih Ataturkovih naslednika, namerno ili ne, doprineo urušavanju laičkog nasleđa osnivača savremene Turske, čak i oni lideri, poput generala Evrena, kojima je kemalizam bio i ostao neupitni ideološki obrazac. Zasićenost laicizmom starog kova, opipljiv ekonomski napredak, reafirmacija tradicionalnih islamskih vrednosti, ne samo u Turskoj, već u muslimanskom svetu uopšte, doprineli su političkoj  dominaciji islamista već više od jedne decenije.

Svakako, najveću pažnju, Tanasković posvećuje delovanju neoosmanske paradigme u međunarodnim odnosima. U poglavlju pod nazivom ,,Globalne koordinate neoosmanizma“, Tanasković analizira odnose Turske sa četiri globalna aktera na svetskoj sceni – SAD, EU, Rusijom i Kinom. On opisuje i analizira turski spoljnopolitički nastup proteklih desetak godina, sva njegova lica, meandriranja i kontradiktornosti. Takođe, Tanasković ukazuje i na doktrinarni oslonac turske spoljne politike – obimnu (oko 500 strana) geopolitičku studiju turskog ministra spoljnih poslova i premijera Ahmeta Davutoglua ,,Strategijska dubina“ u kojoj su detaljno razrađene sve bitnije pretpostavke novog turskog delovanja na međunarodnoj sceni. U tom kontekstu, Tanasković skreće pažnju čitalaca i na opipljivo političko, ekonomsko, diplomatsko i obaveštajno delovanje Turske na Balkanu, i na njenu skoro bezrezervnu podršku lokalnim muslimanskim zajednicama (tzv. Bošnjacima i Albancima) u realizaciji njihovih teritorijalnih i državotvornih ambicija.

Konačno, u poglavlju kojim je Tanasković proširio ovo treće izdanje svoje knjige, analiziraju se dometi neoosmanske koncepcije u okolnostima velikih previranja na Bliskom istoku. Autor primećuje, da je posle početnog oduševljenja u nekim arapskim zajednicama, popularnost Turske ubrzo počela da se topi nakon što je spoznata nedoslednost njene politike, i na kraju krajeva, njena drugostepena uloga u poređenju sa uticajem SAD, pojedinih zapadnoevropskih država ili bogatih sunitskih zalivskih monarhija. Tanasković dobro primećuje kada kaže, kako se na početku svake krize Turska protivi stranim intervencijama, da bi se docnije, iz straha da izgubi ulogu aktivnog učesnika, ipak priključivala vojnim dejstvima na strani saveznika iz NATO-a, i njihovih partnera iz regiona  (Saudijska Arabija, Katar) (str. 185). Prema njegovoj proceni, turski prestiž je naročito stradao usled neprincipijelnog svrstavanja uz sunitsku opoziciju u Siriji, čime je Turska protiv sebe okrenula lokalne šiite i Iran. Sveukupno, u dešavanjima tzv. arapskog proleća, Turska se, i pored nekih taktičkih uspeha, nije dobro snašla, a svoje šanse da zaista postane regionalni muslimanski lider, svela je na minimum.

Tanasković piše razumljivo, argumentovano i sa pozivanjem na relevantne izvore (na turskom, engleskom, franuskom, italijanskom i ruskom jeziku). Njegov pristup je analitičan i oprezan, tako da je njegova knjiga lišena senzacionalizma, apokaliptičkih tonova i ,,velikih otkrića“. I izdavač Službeni glasnik zaslužuje pohvale jer prepoznaje autentično politikološko štivo, koje potom objavljuje u znatnim tiražima, pristojno oprema i distribuira do svakog zainteresovanog čitaoca.

Darko Tanasković, Veliki povratak Turske?: Neoosmanizam ili Islamizam, Službeni glasnik, Beograd, 2015