Kultura

Kako smo stigli ovde gde jesmo

Autor: Nebojša Vuković

Janis Varufakis, Ovaj svet može da bude bolji: moji razgovori sa ćerkom o ekonomiji

Doskorašnji grčki ministar finansija Janus Varufakis, napisao je ovu knjigu sa ciljem da mladim ljudima koji nemaju stručna predznanja, na jednostavan način objasni neke kompleksne ekonomske pojave i tendenije. Za razliku od većine svojih poznatih kolega, Varufakisu je strana svaka mistifikacija ekonomske nauke, i stoga je mogao da se prihvati zadatka da opiše i objasni određene fenomene iz privrede i društva, a da se pri tome, između ostalog, posluži likovima i situacijama iz književnih dela poput ,,Fausta“ ili ,,Doktora Frankeštajna“, ili iz filmova kao što je ,,Matriks“.

Moglo bi se postaviti pitanje – u kakvoj su vezi pojave iz savremene ekonomije i spomenuta umetnička dela? Za Varufakisa, u više dimenzija – simboličkoj, sadržinskoj i narativnoj. U priči o Faustu, glavni junak, za dvadeset godina užitaka, pristaje da nakon isteka tog perioda, preda svoju dušu Mefistofelu da čini sa njom što mu je volja. Drugim rečima, Faust se zadužuje. I dok u prvoj verziji ovog dela, iz pera Kristofera Marloa, Faust biva izručen u pakao, u novijem, Geteovom izvođenju, Faust se na kraju spašava od pakla. Prema Varufakisovom tumačenju, različit Faustov kraj kod Marloa i Getea, govori nam o tome, kako su se za dva veka, od 1604. do 1808. godine, promenili vrednosni orijentiri i ekonomske prilike u Evropi. Zaduživanje uz kamatu u Marloovo vreme bio je greh (pa publika nije imala milosti za Fausta), dok su u Geteovo doba, pogledi na život i društvo bili radikalno drugačiji, a kamata prihvaćena kao uobičajena cena za novčanu pozajmicu. Varufakis je kroz ovaj primer pokušao da istorijski prikaže kako je dug postao, kako on kaže, gorivo ili parna mašina industrijske revolucije (str. 56).

Tvorac duga je bankar, u Varufakisovoj naraciji ,,zli čarobnjak“ koji ne ulaže novac od depozita štediša, već ga ,,kreira“ ex nihilo, jednostavno upisujući određene sume na papir ili prebacujući nepostojeći novac na elektronske račune onih koji uzimaju pozajmicu, i koji su dužni da budu uspešni u svojim poslovnim poduhvatima, kako bi isplatili ne samo glavnicu, već i njeno ,,veličanstvo“ kamatu. U ovom alhemijskom postupku, koji podmiruje i potrebu preduzetnika za svežim novcem, i bankara za profitom, najveći je gubitnik budućnost – pravi izvor bankarovog novca – od koje se otkidaju sve veće vrednosti, polazeći od pretpostavke da će oni koji pozajmljuju stvoriti više novca od onog koji im je poveren. Ali, kako to često biva u kapitalizmu, dolazi se do trenutka, kad mnogobrojni preduzetnici ne mogu da isplate zajmove bankarima, a bankari ne mogu da isplate... budućnost (str. 63).

Film ,,Matriks“ govori nam o budućnosti u kojoj su ljudi postali potčinjeni pametnim mašinama, pošto su pretvoreni u električne generatore čija je svest povezana sa mrežom Matriksa. Varufakis ukazuje, da se u savremenom društvu, i zaposleni i poslodavci, nalaze pred perspektivom da dospeju u položaj ljudi iz filma ,,Matriks“. Razlika je u tome, što danas oni (još uvek) ne opslužuju sistem dominacije mašina, već tržišno društvo u kojem su razmenske vrednosti trijumfovale nad životnim (nematerijalnim) vrednostima. A u takvom društvu, ako nemaš nešto da ponudiš kao robu, niko si i ništa. Varufakis još zapaža, kako je vojska zaposlenih androida san svakog poslodavca (str. 88). Međutim, što više mašine zamenjuju ljude, vrednost njihovih proizvoda više teži ka nuli, odnosno smanjuje se poslodavčeva dobit. Varufakis ovaj paradoks objašnjava kao posledicu protivrečnosti savremenog kapitalističkog društva u kojem stabilnost rađa nestabilnost, ravnoteža neravnotežu, a razvoj krah i obratno.

Nasuprot savremenim ekonomskim mitovima da je privatni dug nešto loše, da banke pozajmljuju novac od depozita i da je država parazit, Varufakis ističe, da je u savremenom kapitalizmu privatni dug neophodna sirovina privatne dobiti, da banke proizvode kredite ni iz čega, i da su one parazitske tvorevine a ne država, koja u stvari igra ulogu stabilizatora u vremenima krize. U Varufakisovim analizama vidljiv je ,,koncepcijski trag“ pa i metodološki pristup Karla Marksa i drugih klasika političke ekonomije. Ali, ne samo njihov. Njegovo tumačenje ekspanzije Evrope kroz istoriju, i njenog pokoravanja Afrike (presudni su klima i oblik ovih kontinenata), sasvim je geodeterminističko, i sa njim bi se verovatno saglasio svaki geopolitičar. Ovo zapažanje svedoči, da se Varufakis svestrano (samo)obrazovao, za razliku od mnoštva tzv. etabliranih ekonomista koji su bili i ostali tek fah idioti.

Ono što čitaoca može da razočara jeste to što u njegovoj knjizi nema ne vizije, već ni skice nekog boljeg i pravednijeg sveta. Svakom je valjda jasno da ovaj svet može da bude bolji. Ali, postavlja se pitanje – kako? Varufakis je, slikovito rečeno, na praznom papiru nacrtao odredište, ali ne i put do njega. Njegovi neistomišljenici, možda bi primetili, da takav put ne postoji, i da je ovaj svet, što reče Lajbnic, najbolji od svih mogućih svetova. Jesmo li već u Matriksu?

Janis Varufakis, Ovaj svet može da bude bolji: moji razgovori sa ćerkom o ekonomiji, Kreativni centar, Beograd, 2015