Kultura

O kapitalu i kapitalistima bez okolišanja

Autor: dr Nebojša Vuković

Toma Piketi, Kapital u XXI veku

Malo je knjiga iz ekonomije poslednjih godina podstaklo toliko diskusija, hvaljenja i osporavanja, kao što je to slučaj sa delom ,,Kapital u XXI veku“ Tome Piketija (1971), francuskog ekonomiste srednje generacije. Mimo glavnih preokupacija većine ekonomista danas, Piketi se u ovoj knjizi pozabavio jednim od klasičnih problema političke ekonomije –raspodelom bogatstva, kao i odnosom stope prinosa na kapital i stope rasta proizvodnje i dohotka. Ono što Piketija izdvaja od mnogih njegovih kolega jeste uvid u ogroman faktički materijal – u dokumentaciju koja se tiče poreza, poreskih prijava, ugovora o nasleđivanju i poklanjanju, iz više zapadnoevropskih zemalja, pre svega Francuske – na osnovu kojeg je kao vrstan matematičar izveo više važnih zaključaka. Pored toga, on se često poziva i na literarna dela – posebno na ona od Balzaka i Džejn Ostin – čiji junaci sa svojim prihodnim i rashodnim stranama pružaju dragocene podatke o tome kako je nekad bogatstvo bilo raspodeljeno, i ko se uopšte mogao smatrati bogatim čovekom.

Piketi nam u svojoj knjizi koja se bavi fenomenom raspodele bogatstva od XVIII veka do danas, pokazuje da je stopa prinosa na kapital konstantno veća od stope rasta proizvodnje i dohotka, i da je ta činjenica glavna sila destabilizacije u društvima tokom raznih epoha. Pojednostavljeno rečeno, ukoliko nema ratova i inflacije, može se očekivati da će potomci bogatih biti još bogatiji, dok će potomci siromašnijih u najboljem slučaju stagnirati u smislu imovinskog stanja. Pored toga, Piketi nam ukazuje, da je nakon ,,zlatnih“ decenija socijalne države, od 1980-tih godina, privatno bogatstvo sve veće i da ono danas iznosi između četiri i sedam nacionalnih dohodaka razvijenih zapadnih društava, dok je početkom 1970-tih ono bilo između dva i tri i po nacionalna dohotka. S druge strane, javno bogatstvo ili bogatstvo koje nije u posedu privatnih pojedinaca je sve manje, i kada bi se zapadne zemlje odlučile da svoju imovinu prodaju u celosti zarad isplaćivanja vlastitih dugova, od nje ne bi ostalo skoro ništa.

Drugi važan element u Piketijevoj knjizi tiče se raspodele privatnog bogatstva. Kada je reč o modernom dobu, vrhunac nejednake raspodele bogatstva prisutan je pred Prvi svetski rat, kada otprilike 10% najbogatijih raspolaže ,,kolačom“ koji iznosi i do 90% ukupnog bogatstva (kao u slučaju Velike Britanije, mada ni druge zapadne zemlje ne zaostaju značajnije). Potom, nakon dva svetska rata, taj udeo opada (usled ratnih razaranja, nacionalizacije, većih poreza, inflacije), da bi u prvim decenijama XXI veka, on opet porastao na oko 70%. Drugim rečima, po parametru nejednake raspodele bogatstava, Piketi nam sugeriše, da čovečanstvo ne napreduje ka većoj jednakosti, već se naprotiv, vraća unazad, u BelleEpoque. Taj proširujući jaz između 10% najbogatijih (kao i 1% superbogatih) i ostatka – fluidne ,,srednje klase“ i onih 50% manje imućnih preti, po mišljenju Piketija, funkcionisanju zapadnih društava i opstanku demokratskog uređenja. Piketi ne deli Marksova apokaliptična predviđanja o neograničenoj koncentraciji kapitala na jednoj i bede na drugoj strani društva, ali svakako ne spada ni u apologete savremene neoliberalne teorije i prakse koji uporno tvrde da živimo u meritokratskom društvu jednakih šansi za sve.

Kako bi se suzbile ove tendencije produbljujuće nejednakosti, Piketi predlaže, da se kroz progresivni godišnji porez na globalno bogatstvo, po principu najveći porez na najveće bogatstvo, izbegne kako kaže ,,beskrajna spirala nejednakosti“, očuva demokratski poredak, a onima koji su u najnepovoljnijem položaju omogući, pre svega kroz obrazovanje, da poboljšaju vlastiti socijalni položaj. Osim ovog predloga, Piketijeva knjiga je zanimljiva i zbog više drugih zaključaka. Nasuprot kod nas uobičajenom mišljenju, da ratovi bogate pojedince čine još bogatijim, Piketi pokazuje, da se baš nakon ratova nivo privatnog bogatstva (kapitala) najviše smanjivao, što usled razaranja, što zbog jačeg oporezivanja ili čak nacionalizacije pojedinih sektora privrede. S druge strane, takođe mimo uobičajenih predstava, Piketi ne smatra da je inflacija apsolutno zlo – pomoću nje zapadne države su često svodile svoju zaduženost na podnošljiv nivo, i istovremeno ,,redimenzionirale“ privatni kapital.

I pored mnoštva grafikona i stručnih izraza, Piketijevu knjigu mogu da čitaju ne samo školovani ekonomisti, već i laici. Svojim uvidima, opservacijama i komentarima, Piketi nas često iznenadi, ali i poduči i podstakne na razmišljanje. Iako možda u nekim segmentima preopširna, i sa previše faktografije, njegova knjiga ipak predstavlja značajno štivo iz političke ekonomije, koje svakako treba pročitati. Sa prevodom ove knjige na srpski jezik, ekonomska literatura na našem jeziku je značajno obogaćena.

Konačno, valja pohvaliti izdavača – Akademsku knjigu iz Novog Sada – koji se latio objavljivanja ove izuzetne knjige. Tvrd povez, solidan papir i dobra štampa svedoče da se nije štedelo u opremi knjige. U svakom slučaju, reč je značajnom poduhvatu, koji ovu novosadsku kuću lansira u sam vrh srpskog izdavaštva.

Toma Piketi, Kapital u HHI veku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2015