Kultura

Paolo Sorentino: uspešan Felinijev filmski potomak

Autor: Ivan Bazrđan

Paolo Sorentino, Mladost (La giovinezza)

Za razliku od prethodnog Sorentinovog filma, Velika lepota (2013), koji je plenio svojom visoko promišljenom urnebesnošću i dinamikom i bio svojevrstan omaž i nedopisano poglavlje Felinijevog Slatkog života (1960), novi Sorentinov film Mladost odlikuje daleko suptilniji i mirniji filmski izraz. Ako bismo pokušali da mu nađemo Felinijev ekvivalent najpre bi se pažnja trebala usmeriti na film Osam i po, prvenstveno zbog mesta odvijanja radnje. Naime, u oba filma radnja je smeštena u izolavana mesta (banja, alpsko odmaralište), a glavni junaci su intelektualci koje muči stvaralačka kriza koja izaziva da oni neprestano rovare po svojim sećanjima uporedo izvlačeći pred gledaoca neke od svojih najintimnijih pamćenja, kao i zaumne zaključke o smislu postojanja. Na ovom mestu treba pomenuti još neke od mogućih Sorentinovih inspiracija, a to su Tomas Man i njegov roman Čarobni breg, kao i snoliki filmski klasik Alana Renea Prošle godine u Marijenbadu (1961), u kom odmaralište funkcioniše kao prostor ponovljenih situacija i duhovne hibernacije.

Još  jedna od sličnosti između Felinija i Sorentina jesu večernje umetničke tačke tokom kojih glavni junaci filma vode vrlo bitne dijaloge, a najprepoznatljivija i tipično felinijevska scena je ona u kojoj Mis Univerzuma u razgovoru sa poznatim glumcem izneverava stereotipno mišljenje da su manekenke plitkoumne osobe. Razlika između Felinijevog i Sorentinovog filma leži u tempu odvijanja filmske radnje, ali s obzirom da je glavne role dodelio ljudima koji su duboko zašli u osmu deceniju života onda je sasvim jasno zašto je ritam Sorentinovog filma znatno sporiji. Kada smo već kod uloga, Sorentino je napravio sjajan odabir, jer, odlučivši se za uvek stoički uzdržane i nordijski nastrojene glumce poput Majkla Kejna (Fred Balindžer) i Harvija Kajtela (Mik Bojl), reditelj je izbegao da mu se film pretvori u patetičnu kuknjavu o prolaznosti života. Od Majkla Kejna smo očekivali da će lako ispuniti svoj zadatak, ali lepo je videti Harvija Kajtela, glumca za kojeg ponajviše važi pravilo da su mu uloge od sjaja do očaja, da se vraća na stare staze slave i da mu ova uloga stoji u rangu sa onim koje je ostvario kod Martina Skorsezea, Teodorosa Angelopulosa, Džejn Kampion, Ejbela Ferare i Kventina Tarantina.

Zbog topline kojom zrači i izuzetno velike i poučne razmene životnog iskustva ovaj film možemo dovesti u vezu sa još makar dva Felinijeva filma, Amarkordom (1973) i Ulicom (1954), a još neki od neizbežnih linkova sa Felinijem jesu scena iz Mladosti u kojoj se reditelju Miku na livadi priviđaju sve žene iz njegovih filmova, kao i felinijevski začudna priča o paru koji ništa ne govori dok jede u restoranu. Naizgled, može nam se učiniti da je Sorentino ništa drugo do Felinijev imitator, ali ako dobro razumemo postmodernistička načela i filmsku citatnost onda Sorentina najpre možemo okarakterisati, kako bi to rekao Džim Džarmuš, kao autentičnog lopova.

Sorentinov film je već od samog početka intrigantan, jer nosi naslov Mladost, a svakom bi se na prvi pogled učinilo da bi možda pre trebalo da se zove Starost. Ali, ako imamo u vidu da je ostarelo ljudsko biće po svojim prohtevima najsličnije detetu, kao i činjenicu da najveći deo filma čine reminiscencije iz mladosti dva ostarela umetnika, onda je naslov Mladost sasvim prigodan. Konstantno prisutni kontrapunkt starost - mladost usloviće da italijanski autor neće uspeti da odoli da na mnogo mesta u filmu pribegne svom prepoznatljivom cinično tragi-komičnom filmskom izrazu. Kao jedan od boljih primera izdvaja se scena u kojoj pored dva ostarela matorca, najsličnija Čolanovićevom Nebojši Tutušu iz romana Zebnja na rasklapanje, u toku razgovora o tome koliko su i da li su uopšte uspeli da uriniraju i prisećanja jednog od njih na prvu vožnju biciklom, projuri mladić vozeći bicikl na zadnjem točku – nešto što oni više nikada neće moći da urade i čega mogu samo da se prisećaju sa setom. Još jedan odličan primer surove životne lekcije jeste scena sa nekada najboljim fudbalerom sveta, a sada zadriglim Maradonom, koga fudbalski instinkt naprosto mami da šutira makar i tenisku lopticu, čije padanje na tlo posle nekoliko udaraca simbolički samo može da znači da je Maradonu pregazilo vreme.

Bolne životne lekcije proživljava i mladi glumac Džimi Tri (Pol Deno) koga većina prepoznaje kao robota Mister Kjua iz velikog bioskopskog blokbastera, a ne kao perspektivnog glumca u art haus filmovima. Jedan od bitnijih elemenata filma, koji se vrlo lepo može pratiti kroz lik Džimija Trija jesu katarzična pročišćenja. Džimi Tri će tokom filma tri puta doživeti katarzično pročišćenje, prvi put će ostati zatečen kada ga jedna devojčica prepozna ne kao robota, već kao glumca iz jedne odlične drame. Drugi put će doživeti rubljovsko preobraćenje, jer slično ruskom ikonopiscu, koji nije želeo da naslika Strašni sud, jer bi tako svojim umetničkim činom plašio ljude, i mladi glumac odbija da igra Adolfa Hitlera iz sličnih pobuda. Treće pročišćenje Džimi doživljava tokom Fredovog dirigovanja u Rojal Albert Holu.

Ova scena je višestruko značajna i kompleksna, jer uporedo sa mladim glumcem i čitava publika doživljava emotivno pročišćenje kao i sam dirigent koji nije dugo izvodio ovu kompoziciju, ali zbog snažnog vizuelnog udara i izuzetne kompozicije Dejvida Langa ni gledaoci nisu izuzeti iz ovog emotivnog trougla, koji možda najviše podseća na nešto što je uspeo da kreira Marsel Karne u svom filmu Deca raja (1945). Umetnost i lepota su uvek visoko kotirani u Sorentinovim filmovima, pa tako ostareli filmski reditelj koga otrežnjuju surove, ali istinite reči oronule filmske dive (vrlo zapažena uloga Džejn Fonde) sa kojom je snimio jedanaest filmova, izvršiće samoubistvo kada bude shvatio da više neće moći da stvara. Zato se možda i Fred Balindžer ponovo vraća dirigovanju, jer to je verovatno jedini način da se ostane u životu (jedan od retkih momenata u filmu kada je Fred zaista srećan jeste trenutak kada on pokušava da diriguje i upravlja zvukovima iz prirode), a svi drugi oblici postojanja svode se na puko vegetiranje i neprestano iščekivanje smrti.

Pored umetnosti i lepote življenja još jedan faktor ima vrlo zapaženo mesto u filmu, a to je oda jednostavnosti. Naizled jednostavni taktovi Balindžerove kompozicije, koja i nosi naslov Jednostavne pesme, u stanju su, za razliku od neke mnogo komplikovanije melodije, da mnogo dublje prodru u unutrašnjost ljudske psihe i da potaknu duboko skrivana osećanja, sećanja, intimne trenutke koji će dovesti do katarze. Takođe, iz razgovora dva starca vidimo da se oni nikada ne prisećaju nekih krupnih događaja iz svog života, nego im um uvek okupiraju neki sitni detalji poput pitanja da li si šetao možda sa tom i tom devojkom, ili pak prva vožnja bicikla. Zato je možda najtačnije za Sorentinov film reći, iako ta fraza zvuči pomalo izlizano, da on pravi film od sitnica koje život znače. Stoga, kao završni rezultat imamo jedan lako prohodan i jednostavan film, koji kontradiktorno svom pretežno melanholičnom i ciničom tonu, slavi svaki trenutak koji čovek proživi.