Kultura

Magična vazdušasta tekućina

Dušan Zaharijević, Leposavić

Kada se govori o muzici, obično se ističe njena boja, toplina tonova i slično, ali se retko ko usuđuje da opiše ukus muzike. Zapravo, može se postaviti pitanje ima li muzika ukus. Prvi put sam na to naišao slušajući Goribor, jedan od kvalitetnijih i ozbiljnijih naših bendova. U pesmi Kiša pevač Aleksandar Stojković St kaže da voli muziku, „tu magičnu vazdušastu tekućinu“. Ovo je zaista zanimljiv doživljaj muzike, ali se pre svega može odnositi na muziku samog Goribora koja je, kako je mnogi definišu, kombinacija bluza i trip-hopa u kombinaciji sa elektronikom. Moram dodati da se u nekim delovima osećaju i elementi spoken word-a.

Još od 1988. su Stojković i sadašnji gitarista benda Željko Ljubić Pity snimali demo pesme pod imenom Projekat, da bi se nakon povratka Stojkovića iz Engleske 1996. godine formirao Goribor. Dakle, sama sintagma „magična vazdušasta tekućina“ slušaocu ispunjava usta čudnim vazdušastim, bezbojnim i nevidljivim tonovima, ali se još uvek ne oseća jasan ukus. Tek u kombinaciji sa tekstom muzika dobija određeniji ukus.

Kada je reč o Goriboru, ukus njihovih pesama je kombinacija gorkog, kiselog i nečeg neutralnog. Jer takav je ukus stvarnosti i života. Stojkovićevi tekstovi su čisto empirijski, zasnovani na njegovom osećanju sveta i sredine. Zato su bolno realni, direktni i iskreni. Goribor je, kako se možda iz naziva naslućuje, bend iz Bora, malog rudarskog mesta. Otuda se u njihovim pesmama zaista oseća neka težina i skučenost malog mesta, ali i širina velikog grada koja, podjednako kao i ograničenost, guši. Taj grad u svojoj širini, veličini i mnoštvu sadržaja „u smradu tone“ (Grad). Jer upravo to obilje guši i stvara osećaj skučenosti u širini:

Mnogo reči, nema reči

Mnogo smisla, nema smisla

Mnogo ljudi, nema ljudi

Mnogo bola, nema bola

                                   (Da-ne)

Kao da nas prostranstvo toliko razvlači i razjedninjuje do pucanja, tanjimo se i nestajemo. Opasnost od velikog prostora je u tome što ga ne možemo ispuniti i sagledati, pa u toj želji kao da se raspršimo u prostor ili utonemo u njega. Teško je održati se. I dok kod Kralja Čačka imamo „veliki sivi grad“ (Pad u Ljigu), Stojković peva o bezbojnom i beživotnom gradu koji se guši u sopstvenom smradu, gde ljudi razmenjuju robu i novac i „za sve postoji ime i cena“ (Grad). Ova metafora grada kao urbanog groblja ne mora da se odnosi samo na grad, već na život i stvarnost uopšte – drobilica duša koja savršeno radi (Drobilica). Jedan sistem koji se urušava u sebe, koji guta duše i ispljune beživotno telo. Stvarnost iz koje su proterane sve vrednosti i ideje:

Kao da je Isus zbog dopa na krstu skapao.

I kao da su knjige za paljenje,

I kao da su reči samo za laganje,

I kao da su ljudi samo za mučenje,

A jutra za brutalno i mučno buđenje.

                                                   (Dalajlama me se sećaš)

I ne samo da nema boga, nema ni reči, one „u đubretu cvile“ (Glupo), nema priče, nema ljudi, što se više priča o slobodi to je manje slobode. Kao da reči više ništa ne iskazuju, odbačene i izjednačene sa smećem. I baš zbog toga što sve manje toga mogu da iskažu, sve se više priča pokušavajući da se nedostatak smisla i kvaliteta nadoknadi kvantitetom. Čak je i ljubav proterana:

Jureći ljubav,

S jutrom bi nestajala kao san.

Jureći ljubav,

Hvatao sam samo kraj.

                                              (Jureći ljubav)

Ljubav je svedena na strah od samoće, uprošćena do banalnosti – kako bi rekao Vitomir Nikolić. I sve to u čoveku izaziva beskrajan strah, samoću, otuđenost ne od drugih ljudi, već od samog sebe:

Već dugo sam bolestan.

To spolja izgleda kao deo ulice,

Iznutra – to je beskrajna linija

Samoće, straha i želje.

                                                            (Grad)

Izgleda da je realnost teža nego što želimo da mislimo da jeste. Zato, ono što te ne ubije, to te osakati – kako glasi naziv jednog njihovog ranijeg albuma. Jer to je suva realnost, ogoljena:

Nije da nije tako,

A nije ni da nije.

                                           (Nije da nije)

Zato se stalno pitamo da li grešimo, više ne znamo da li uopšte nešto radimo ili se samo malo češće rušimo (Mislim). Sve se rasipa, i ono što je bilo, i ono što jeste. U takvoj situaciji logična je poruka sadržana u samom naslovu pesme Ne računajte na nas, a koja negde aludira na Balaševića i njegovu poznatu pesmu Računajte na nas.

Međutim, pomenuo sam i onaj neutralan ukus Goriborovih pesama, što znači da stvarnost ipak nije samo smrad, mrak, jad, bol i strah. Još uvek se život da naslutiti, još uvek se budućnost naslućuje, makar kao senka koja promiče. Kako je Stojković u jednom intervjuu i rekao, bitne su one male stvari, sitne, koje se ne mogu lako uočiti, ali su sve vreme prisutne. O tome i govori pesma Sjajne niti:

Sjajne niti nižu dane,

Sjajne niti idu same,

Sjajne niti jesnu sjajne,

Sjajne niti moje tame.

To su one sjajne niti koje pletu život, nevidljive niti koje povremeno iskrsavaju iz tame. Jer život nije samo mrak, već patnja i zadovoljstvo idu ruku pod ruku:

Jer da bi se od srca smejao

Od srca mora i da se plače.

                                              (Hoću da živim)

Jedino što je večno je tren, sve ostalo nestaje. Trenutak je beskrajan, dok je sve ostalo prebrzo, sve prolazi, otuđuje se, samo tren ostaje kao nešto neotuđivo i nešto što traje (Tren). Neprekidnom proticanju i prolaženju Stojković suprotstavlja trenutak. A taj trenutak je ono lepo koje se jedino još u nadi nazire. Nada je jedina lepota i mogućnost da se rečima vrati snaga da izgovore misli, da se progovori i nešto kaže. A ta lepota se još uvek samo nazire - kao sjajne niti u tami:

I ništa, i ništa me više ne inspiriše

Sem lepote što se u nadi nazire.

[...]

I ništa me više ne inspiriše,

Ništa me više ne podiže

Sem nade da ću još jednom da je,

Da je pronađem.

 

Sva lepota se u nadi sakrila.

                                                                (Lepota)