Kultura

Zvuci iz blata

Dušan Zaharijević, Leposavić

Nedavno sam čitao članak o savremenom underground bendu Kralj Čačka u kome piše da je gitarista i pevač, a ujedno i frontmen benda, Nenad Marić, pravi „harizmatični zabavljač s porukom“. Ova odrednica nije netačna, ali ovo „zabavljač“ svakako ne treba olako shvatiti, naročito kada se radi o Kralju Čačka. Njegovu muziku je teško precizno definisati, žanrovski ili u bilo kom drugom smislu. Mada ni sam Marić, kako je govorio u intervjuima, ne pati od toga da svoju muziku definiše.

Kralj Čačka je nastao 2000. godine i još uvek nije objavio studijski album.Njegova muzika jeste spoj bluza, džeza, folka i drugih žanrova, a sve to kao rezultat želje za kontinuitetom, za reinterpretacijom tradicije. Kao pravi Eliotovac naslanja se na tradiciju i iz nje izvlači ono najbolje, stare vrednosti donosi na nov način, stavlja ih u novi kontekst. On je taj

            S cipelama starim uz nove zvuke vetra.

                                                     (Na margini)

Njegove pesme ne možemo drugačije posmatrati nego kao spoj muzike i reči.

Sam naziv Kralj Čačka, kako je Nenad Marić u jednom intervjuu rekao, može da se tumači kao „kralj blata“, jer Čačak na turskom znači blato. Tako je on, zapravo, kralj svog blata. Njegova muzika i njegove pesme su iz blata, ali iz blata u kome on vlada. Zaista zanimljiva osnova na kojoj stvara, zanimljiv okvir u koji je smestio svoje stvaralaštvo, zanimljiva pozicija iz koje posmatra svet. Zabavno i sa porukom, kao što je pisalo u članku. Ali stvara se osećaj da ta njegova zabavnost navlači težinu. To se oseća i u pesmama. To je ona okrugla tuga iza osmeha iz pesme Kako izgleda jutro:

Dođi da gledam u tvoje oči

Dok slušam drvo kako diše.

Okruglu tugu kriješ iza osmeha.

To je ona durska težina (posmatrano iz aspekta opozicije dur : mol), jer je poznato da su molski akordi tužni i meki, a durski veseli i tvrdi. Kao da se uvodi jedna nova vrsta težine kada je sve veselo i bezbrižno, ali istovremeno i toliko teško i ozbiljno. Okrugla tuga iza osmeha prevučena preko dura. To u nama stvara osećaj lepog koje je toliko lepo da izaziva bol i samim tim prestaje da bude samo lepo, lepo koje preteruje, kao što kažu stihovi iz prethodno pomenute pesme:

A i to divno preteruje silno,

I to divno nije divno.

I tu se laži uvuku pod kišobran. 

                                       (Kako izgleda jutro)

Ovakav osećaj, može se reći, donekle određuje muziku Kralja Čačka i to je ono što je prati i što nalazimo i u drugim pesmama. Sama pomisao na muziku iz blata budi takve asocijacije.

U pesmama Kralja Čačka  čuje se nešto infantilno, bezbrižno i veselo. Kao eho, prizvuk nečega što više nije samo bezbrižno i veselo, već je poprimilo i teže i ozbiljnije tonove. Otuda u pesmi Dobro jutro, ljudi! odzvanja detinja veselost dok se peva o ratu. Osnovna melodija ove pesme je, zapravo, melodija dečije pesme Kad si srećan, a pesma počinje stihom:

Dobro jutro, ljudi, nastavlja se rat.

Čak je i metrika u ovim pesmama slična, a broj slogova u nekim stihovima je isti. Naravno, blagih izmena i odstupanja mora biti, ali zadržana je ona nota naivnosti koja poentira u kombinaciji sa tekstom. I opet dolazimo do prethodno formulisane durske težine, odnosno sada infantilne težine ili infantilne ozbiljnosti. Drugi stih pesme jeste fraza

I u ovom ratu brata ubija brat.

ali veznik i na početku je bitan, jer upućuje na ponavljanje, na nešto što se toliko puta dešavalo i još uvek se dešava, na jedan besmislen cikličan proces. Cikličnost je vidljiva i u kompoziciji strofa. Prva strofa počinje pomenutim stihom

Dobro jutro, ljudi, nastavlja se rat.

i ovim stihom se i završava prva i svaka sledeća strofa. Dakle, čitava pesma počinje i završava se istim stihom, što je ciklična forma. Sve ono što se desilo između prvog i poslednjeg stiha, sve što je rečeno tako i ostaje da se ponavlja. Kao proces zatvoren u sebe iz kojeg je teško izaći i koji je teško prekinuti.

Pesme Kralja Čačka izražavaju savremeno stanje, upućuju na društvo, državu, svet – na čoveka. One donose sliku sveta stvorenu poigravanjem melodije, ritma i reči. U tom kontekstu je zanimljiva i pesma Deda Mraz je švorc, u kojoj Marić razbija stereotipnu sliku Deda Mraza kao nekoga ko nosi poklone i usrećuje decu. Njegov Deda Mraz je mrtav pijan i švorc, a umesto igračaka nosi džak pun muke:

Haj-ho, haj-ho, haj-ho, haj-ho.

Deda Mraz je mrtav pijan,

Deda Mraz je švorc.

Pod ledenom lipom valja se u snegu,

Traži kapu, rukavice, svoje misli i šal.

I sa praznom bocom vina i džakom punim muke

I neke devojke sa Dorćola je hvatao za dupe.

Ovo je jedna demistifikacija Deda Mraza, nakon razbijanja iluzije ostaje samo čovek. Deda Mraz je produkt naše svesti, naša ideja.Zapravo, Marić se u ovoj pesmi ponovo koristi nečim što se vezuje za detinjstvo, koristi dečiju iluziju da bi je razbio, jer takva polomljena iluzija je slika sveta. To je svet u kome

Sa neba mesto snega sitna plastika pada.

Da li znaš da magla nikada ne izlazi iz grada?

I mesec je napravljen od jeftinog kartona.

Neko je pucao u smisao ispod lampiona.

                                                        (Deda Mraz je švorc)

Ubijen je svaki smisao, sve vrednosti, a to je najbolje predstaviti ubijanjem jedne čovekove predstave ukorenjene u detinjstvu. Ali zašto baš detinjstvo? Prva asocijacija na detinjstvo je svakako nevinost i bezbrižnost. Prenošenje tih karakteristika u sadašnje doba direktno znači njihov krah, iskrivljenje. Nema više one detinje čistote i radosti, ostaje samo pukotina u svesti koja se zove stvarnost:

Dečije igre - smešne stvari.

Ko je velik, a ko mali?

Ja, pa ja! Ne ti nego ja, pa ja!

                                (Konac nam je pretanak)

I kroz tu pukotinu Marić gleda u svet:

Kroz isti prozor gledamo u različitu stvar.

                                                         (Konac nam je pretanak)

Otuda se na destrukciji detinjstva i svega onoga što se za detinjstvo vezuje gradi slika sveta, jer je ona u znatnoj meri pojačava. Još u jednoj pesmi se Marić dotiče detinjstva, Na margini – kada kaže:

Dok se deca smeju, odrasli se plaše

Svih tajni što na rubu stoje još odavno

Zgažene na putu, bačene u stranu.

Čovekov strah od nepoznatog i njegova inertnost dolaze sa „odrastanjem“ i to je ono što je ubilo Deda Mraza.

Naime, uspostavlja se vertikala koja prodire dublje od detinjstva. Puca se u prošlost, jer da bi se ubio smisao treba pucati u koren, u sam začetak smisla. Ali dolazimo do toga da se slika sveta gradi raspadanjem predstave o Deda Mrazu, što znači da raspadanje starog smisla rađa novi. I upravo to je postupak kojem Marić pribegava: u starim cipelama uz nove zvuke vetra. Njegovu muziku treba posmatrati u korelaciji sa tekstom, njegovu zabavnost treba shvatiti ozbiljno. U tom kontekstu jasna je njegova obrada pesme Jovana Jovanovića Zmaja Ala je lep ovaj svet, u kojoj Marić reinterpretira Zmaja:

Kuda ide ovaj svet?

Gde je potok,

Gde je cvet?

Gde je njiva,

Gde je sad,

Gde je sunce,

Gde je hlad?

Gde je Dunav zlata pun?

Gde je trava,

Gde je žbun?

Ko to peva ne znam gdi?

Gde je srce,

Gde si ti?

Sve ono što Zmaj ističe kao lepotu sveta odjednom postaje gomila pitanja, negacija te lepote i sumnja u nju, što je, opet, postupak građenja slike sveta. Jer savremeni svet ne zna kuda ide, ne zna gde je cvet, gde je potok, sunce, trava, srce... Stoga naslov Ala je lep ovaj svet postaje ironičan, poprima drugu konotaciju. Dok se Marić pita o svetu, on ga određuje, opisuje, definiše. Svet se definiše pitanjem, pa je stoga pitanje istovremeno i slika sveta. I evo još jednog dodira sa detinjstvom. Srušeno je još jedno obeležje detinjstva, a srušila ga je stvarnost.

Ironija nije slučajna u pesmama Kralja Čačka, već ima tačno određeno mesto i namenu. To je još jedan način da se predstavi svet danas. Tako u Pesmi o kukanju miševi kukaju zato što ih više ne jure mačke, svi kukaju i čekaju čudo:

Kukaju deda i baba,

Tata i mama.

Sa njima zajedno kukaš i ti.

Svi redom kukaju,

Čekaju čudo sa grane,

A sa grane visi samo jedan list.

Ironija u ovim stihovima dopunjuje smisao, tj. preciznije ga određuje. Koliko je svet izvrnut i naopak vidimo u pesmi Jesen u kojoj miševi jedu mačke za ručak, list pojede crva, a cvet slomi žalac pčeli:

Miš je mačku pojeo za ručak,

Mrav je štiklom ubio slona.

Cvet je pčeli polomio žalac,

List je crva smazao do pola.

Interesantno je koliko melodije ovih pesama odaju neku naivnost i jednostavnost, što se ne može reći za smisao. Zapravo, smisao i jeste u naivnosti koja u ovim pesmama funkcioniše kao upozorenje. Smisao se otkriva kroz naivnost kao što se slika sveta otkriva kroz izvrnute slike stvari.

Marić se poigrava sa različitim postupcima stvaranja, koristi razne forme od televizijskih reklama do vremenske prognoze. Pesma Marketing zaista zvuči kao muzika sa televizijskih reklama ili TV shop-a uz, naravno, ironiju:

Prodajem, kupujem,

jeftino preprodajem

Srpkinje, Rumunke,  Ruskinje i Bugarke.

Marketing TV...

Njegova vremenska prognoza ne govori o vremenu u zemlji (atmosferi), već samo koristi tu formu da progovori o vremenu u kojem živi. Na razne načine se može o tom vremenu govoriti, što i vidimo u pesmama Kralja Čačka koje odražavaju jedinstvo muzike i reči, jedinstvo odsviranog i otpevanog. Tamo gde domet reči slabi muzika nastavlja da gradi smisao i obrnuto.