Intervju

Razum uvek traži razloge

Autor: Ljuba Kostić

Plastic Sunday, intervju

Ritmično i resko. Takav utisak je na mene ostavio razgovor sa predstavnikom benda Plastic Sunday, Milanom Mitrovićem – Mitrom, njihovim bubnjarom i vodećim vokalom. To me zapravo nije mnogo ni začudilo jer je baš takva i njihova muzička poruka. Zanimljiv i neobičan splet, naizgled kontradiktornih osobina, i za jednog čoveka i za jednu grupu ljudi – iskustva i mladosti, bunta i smirenosti, osećajnosti i beskompromisnosti. Uostalom, pročitajte i poslušajte ih i sami, ima dosta razloga za to.

Odmah među rebra, što se kaže, šta je po tebi Rokenrol danas?

Huh, čekaj, nismo još naručili ni pivo. Nije problem, naravno. Mada vraćam ti, evo odmah. Znaš kako, ja sam od onih koji vole da kažu da je Rokenrol danas definitivno ''svoj na svome''. Više nije državni projekat. Objasniću ti kasnije na šta konkretno mislim.

Postoji veliki problem a to je da su ljudi gotovo prestali da prate svet i događanja oko nas u nekom dubljem, kritičkom smislu. A ako bi već voleo, kao što kažeš, da sada govorimo o rokenrolu i njegovom uticaju na društvo, mnogo je onih koji su uglavnom okrenuti njegovoj prošlosti, onim ''dobrim starim'', proverenim stvarima, dok gotovo da uopšte ne postoji više interesovanje za nove bendove, njihove stvari, njihov rad. Dobro je da postoje koreni koji nas drže, pa i u rokenrolu, ali naravno da nije dobro da se ne vide nove grane, novo lišće. To je sve jedno. Jer postoji preovladavajući stav da je u rokenrolu sve stalo. A nije. Ni u svetu ni kod nas. Ima puno ljudi koji su okupljeni, koji stvaraju, sviraju, kritikuju na taj način ovaj izopačeni sistem… ali, interesovanja onih koje bi to trebalo da zanima, mislim na publiku, kao da nema. Svi su uglavnom zatvoreni u neke svoje male profile i statuse, učaureni, zombirani… i čekaju da se nešto desi. Kao da neki tamo lajk može da promeni naše živote.

I kao što je neko dobro primetio, takođe govoreći o rokenrolu, da je on tokom sedamdesetih i osamdesetihpredstavljao državni projekat a da je tokom devedesetih ostao van kontrole i pretočio se u opoziciju i bunt protiv sistema vlasti, tako se danas potpuno potvrđuje da je pobedom ''demokratije'', rokenrol postao odbačen, ali i da je zato sada definitivno ''svoj na svome''. Ono što ostavlja gorak ukus jeste to što svoju slobodu on duguje bukvalno izdaji onih ''naših ljudi'' koji su postali vlast a svojevremeno su stajali tu, pored nas, sa nama, ispod bine sa koje su nam se obraćali i EKV, Partibrejkersi, Disciplina, Orgazam… da ne nabrajamo sad sve. Ali to je dobro. Sada su i slika i ton jasniji. A trebalo bi da postanu i glasniji.

Mada, treba praviti razliku između onih koji veruju i jednostavno žive taj rokenrol, koji bi trebalo da predstavlja sve ono surovo iskreno i da nas tera da potražimo istinu i izaberemo je u odnosu na sve laži koje nas okružuju, i onih, koji samo vole rokenrol ali nisu spremni i da žive ono što im on zapravo nudi. Da ne spominjem one koji se samo foliraju i glume kao da nešto vole ili žive, a zapravo su tu samo zbog sebe i svog imidža, tj. lažne i iskrivljene predstave u očima drugih. To je ta malograđanština koja je neprekidno svuda kod nas prisutna, pa i u rokenrolu. I zbog toga svi naši porazi i pirove pobede.

U srpskom rokenrolu je itekako prisutan taj kastinski mentalitet i sistem zatvorenih krugova gde su se ''oni treći'' dokopali pozicija da vedre i oblače, i gde u te svoje krugove primaju uglavnom sebi slične, dok je za one druge - tj. prve, gotovo neverovatno da se sami probiju, da uspeju da žive od toga što rade. Potrebna je neverovatna količina sreće i upornosti da bi uspeo da živiš od rokenrola u Srbiji. Ima toga naravno i drugde, ali je kod nas pravi zakon džungle. Neko je lepo rekao, verovatno svestan i sam ovih pravila, da novi bendovi produžavaju život starim bendovima…

Vi ste upravo, kao takav ''novi bend'', svojevremeno kroz širom otvorena vrata zakoračili na srpsku rokenrol scenu, pobrali odlične kritike, priznanja, snimili prvi album ''Razum traži razloge''kao nagradu uglednog Popboks magazina za najbolji novi bend u Srbiji 2010.godine. Veliki broj vaših singlova se našao u vrhu skoro svih top lista u zemlji (Pop Mašina radija B92, Diskomer radija Studio B, Jelen Top 10 liste). Osvojili ste te 2010-e i drugo mesto na 44. Gitarijadi u Zaječaru, bili u finalu 4. Jelen Demo Festa u Banjaluci 2011. godine, nešto kasnije svirali i kao predgrupa čuvenom Depeche Mode na njihovom koncertu na Ušću 2013.godine. Gde ste još sve nastupali i kako stojite danas, posle svega, da li je vaš razum izgubio nešto od svog kvaliteta zbog tog silovitog i iznenadnog uspona ili i dalje tragate za istim razlozima koji vas pokreću?

Mi ništa od toga što stvaramo, ne činimo po nekom estradnom modelu, da to mora ili može dobro da se proda. Svoje stvari smo dosad objavljivali isključivo na netu, ništa nije bilo na prodaju. A sviramo svuda. Volimo da odemo do svakog mesta ma koliko ono bilo ''bitno'' ili ''nebitno'' za neke. Bilo da je to Balkan Streets festival u Vranju ili Garden Fest u Podgorici,Cicvara Fest u Neumu ili Provetravanje i Psihodelični vašar u Bg-u, Stolp 3 u Mariboru ili Exit u Novom Sadu… znači svuda.

A što se tiče ovog drugog dela pitanja, mi smo uvek introspektivan i impresionistički bend, ako tako mogu da kažem, jer volim da razmišljam u bojama, pošto je pored muzike i slikarstvo nešto što me ispunjava i nadahnjuje. Sve što radimo, radimo prvenstveno zbog nas. Da se osećamo dobro, ostvareno. Tako je i taj uspeh došao nenadano ali ne i neočekivano, jer smo uložili u sve dosta truda i promišljanja, pa mu i taj neki ''uspeh'' dođe kao logičan sled događanja. Možda su ljudi prepoznali iskrenost u nama. Jer rokenrol je stav. Hip-hoperi su preuzeli bunt ali rokenrol je danas definitivno ostao prepoznatljiv po svom stavu.

Mislim da je upravo to ono što je i kod vas prepoznatljivo. Taj čvrsti, rigidan stav prema dominantnom mejnstrimu u rokenrolu. Gde bi ste se još preciznije smestili ako koristimo standardne žanrovske odrednice?

Može se slobodno reći da pripadamo jednom klasičnom garažnom zvuku sa primesama noise-a i nešto Psychedelic–a, mada se na novom albumu koji je u pripremi, pomalo okrećemo i nekom shoegaze zvuku. Inače, ne volim i dojadila su mi upoređivanja. Sve je muzika i sve je zvuk. I mi smo deca iz rokenrol priče. Idemo široko. Bez ograda. Ali uvek underground. Tu je prava sloboda. Katakombni rokenrol.

Pa kakva je ta katakombna, rokenrol scena u Srbiji?

Nažalost, samo Beograd ima scenu. Ostali gradovi imaju svoje bendove ali jedino Beograd ima svoju scenu. Ljudi se tamo druže i drže zajedno. Iz takve atmosfere sistematski izrastaju novi i novi bendovi. Ovde je sve stvar slučaja. Ja sam prosto željan da vidim i čujem neke srednjoškolce kako izlaze na binu i kako kidaju. Nažalost, toga skoro i nema. Osim u Beogradu. Uvek postoji neki, recimo BIGZ, koji će da okupi ljude, umreži ih i onda pusti napolje. Govorimo o ogromnom broju bendova, više stotina njih. Mi volimo Bg scenu i tamo se osećamo kao kod svoje kuće. Mislim da je malo nas van Bg-a koji mogu to iskreno da kažu.

A u svetu, ''na površini''?

Sve je jedno veliko ponavljanje. Uvek kažem da sve što je moralo da se desi u rokenrolu se desilo od `67 do `71 godine. Sve se zaista odigralo tada. Da li je to kroz taj bluz-rok gde su Bitlsi i Stonsi promenili poglede na dotadašnju muziku, pogotovo u drugom periodu svog postojanja, ili preko The Doors i Silver Apples koji su pokrenuli elektro bendove, ili The Stooges kao početku panka,pa onda MC 5 kao osnovi garažnog rokenrola, Velvet Underground-a kao početku noise-a,pogotovo u Sister Ray gde možeš da čuješ klasičan Sonic Youth zvuk i to u `60-im godinama!

Posle toga je svuda rokenrol postao državni projekat. Imao si neke ljude koji su na ključnim mestima cenzurisali ili gurali neke stvari… uglavnom, nestalo je prave slobode a ostalo je sve bilo u domenu neke strategije, nekog plana. I biznisa, naravno. To je naročito vidljivo kod nas. Ceo Novi talas je najbolji dokaz toga. Tada si imao državne izdavačke kuće koje su ih prosto uguravale u studio da snime nešto, imao si bendove koji su za nekoliko meseci postojanja punili sportske hale! Danas imaš one koji postoje desetinama godina a ne mogu da sakupe ni 500 ljudi…

Imaš toliko dobrih ljudi, dobrih bendova, ali za njih skoro niko nije čuo. Možeš da ih čuješ samo na nekim skrajnutim mestima. Ali meni je i to dobro. Ja nemam taj estradni način razmišljanja. Meni uspeh nije to koliko je ljudi samo čulo za nas, već koliko njih nas zaista sluša i razume ono što imamo da kažemo. Jedino što me brine je što su to generacije od 25 do 40 godina. Mlađih jednostavno nema. I to me brine i voleo bih da se to promeni. Bez njih nema nove snage i budućnost je nekako isuviše šarena i kao takva lažna.

Zašto je to tako?

Da ne odlazimo u sfere nekih krupnih, zakulisnih, političkih planova. Imaš jednostavno ljude koji su od rokenrola napravili neki svoj skupi posao ili još bolje, skup hobi. Mislim da su karte za koncerte nedopustivo visoke. Takođe, insistiranje na fizičkim izdanjima je nepotrebno. Evo mi smo bend koji još uvek nema nijedno takvo izdanje, sve je dostupno na netu. Sve to odbija mlade koji bi da se otisnu sa rokenrolom u neki javni prostor. Kad tome dodaš ofanzivu rijalitija i lakih nota, jedne ''kulture'' koja potencira laki zaborav nasuprot rokenrola koji zahteva da uvek imaš svoj stav, situacija je jasna.

Ljudi sve češće odustaju od borbe i žele makar i privid nekog bezbrižnog života. Mladima je odavno usađen mentalitet tipa ''prilagodi se'' umesto ''izbori se''. Svi bi da izražavaju svoje stavove i svoje emocije na Fejsbuku, da prave neke svoje ulepšane digitalne dnevnike umesto da nešto konretno promene u samoj realnosti. Sve te neke onlajn peticije, aktivizmi i slične gluposti su samo ograničili ljude i sputavaju ih. Ti više nemaš tu energiju u ličnim odnosima, u gradu, na ulici. Iskreno bih voleo da ceo Fejsbuk pukne i da ljudi tako padnu dole i sete se gde su i ko su. Nervira me užasno ta laž koja je osnova svake virutelne navlake, tog legalizovanog bekstva od stvarnosti. Rokenrol mora da bude Istina jer ukoliko nije istina onda nije više Rokenrol. I mora da postoji ta neprestana borba.

Ko tu sa vama drži te ''džepove otpora''?

Nekako se uvek generacijski poklapaju bendovi. Ne toliko po godinama ili godištima ljudi, već po vremenu nekog osnivanja, prvih svirki ili većih nastupa, zajedničkih problema i njihovih rešenja sa kojima su se susretali. Mi smo ubačeni u taj paket bendova nezahvalno nazvanim ''Nova srpska scena'' gde su recimo i Repetitor, Nežni Dalibor, Žene Kese, Stray Dog, Threesome, Plišani Mališan… Nisu tu toliko bitne neke žanrovske odrednice koliko upravo neki širi okvir u kome su te grupe nastajale i u kojima stvaraju.

Spremate novi, treći album?

Tako je. Za sada se zove Jutro. Svo troje smo uključeni i kroz tekstove i kroz muziku. Album je dosta intimniji ali je kritika društva i dalje tu. Dok je naš drugi album - Komunikacija, recimo nastajala na relaciji mi/publika, po svirkama u najrazličitijim uslovima, ovo Jutro je dosta drugačije. Nastajalo je kao neka naša introspektiva, naš lični međusobni osvrt i susret. I mislim da nosi dosta nekog optimizma. On nije naravno ''zarazan'' tj. nerealan, ali postoji - jer jednostavno mora da postoji. Kada prođe bes, ipak ostaje nada.

Izašao je i prvi singl. U pitanju je obrada pesme Filmovi, čuvenog niškog darkwave/punk benda Dobri Isak iz `80-ih godina. Ne želim sada mnogo da kažem o ovome, osim da je to jedan urbani rekvijem jednoj normalnoj, gradskoj kulturi koju smo zaboravili.

Svi veliki gradovi su tragični kod nas. Ali Beograd, Novi Sad, Niš - oni su najtragičniji gradovi. Oni su najveće žrtve i najveći identitetski gubitnici. Izgubljenizbog migracije stanovništva. I nije problem tu u reči ''novi sugrađanin'' već u bahatosti. I zato rokenrol. Jer je to jasan stav koji nudi rešenje. Pa makar to bilo i ''poštuj asfalt po kome gaziš'' ili ''vrati se na svoju zemlju''. Ali i nju moraš da poštuješ. Nije tu ni pitanje borbe šta je bolje ''zemlja ili asfalt?'' - već da li poštuješ i jedno i drugo i kako se ophodiš prema njima. To je po meni Rokenrol. Priča života. I treba razlikovati one koji ga žive od onih koji kažu da ga slušaju. Naša priča je da živimo rokenrol, tj. da budemo iskreni u svemu što radimo. I prema sebi i prema drugima. I bićemo ispunjeni saznanjem da je to neko sutra razumeo. Umetnost je naći način da se izborimo sa smrću. Sa zaboravom. Sa nepostojanjem. Čovek na to mora pronaći svoje prave odgovore a ne samo izgovore. Jer razum traži razloge. Kraj priče.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)