Blog

Protiv kulture raspadanja

Ljuba Kostić, Niš

Dovoljno je samo zagrebati po površini bilo kog pitanja u današnjem srpskom društvu i već će se nazreti trulež i osetiti zadah višedecenijskog ''progresa''. Naslov se nametnuo kao logičan zaključak i objedinitelj višegodišnjeg promatranja i učestvovanja u srpskoj varijanti globalnog procesa nju-ejdž fenomena ''kulture smrti''  a naspram prevaziđene, tradicionalističke i nazadnjačke ''kulture života''.

Srpska fudbalska heraldika kao taština praznine

U opuštenijoj varijanti rođačke ćaske sa ženinom familijom (a to je prava familija - kako mudro veli narodna), pored nezaobilaznih tema ''rijaliti trovačine'' i ''još jednog državnog udara'' - došli smo i do još par interesantnih pokazatelja srpskog društvenog očaja. Moj šurak, inače pasionirani poštovalac heraldike, poseduje impozantnu zbirku najrazličitijih grbova. Razgledajući grbove srpske prve i druge lige (u stvari, prva je Super, druga je Prva a tek treća je Srpska liga – verovali ili ne) postalo nam je očigledno poražavajuće saznanje da samo nekoliko srpsko-ligaških fudbalskih klubova poseduje heraldički uređene, estetski izvedene i na kraju (a bolje je na početku) u punom smislu patriotski prihvatljive grbove. Da bi me razumeli na šta konkretno mislim, evo jednog, po meni najreprezentativnijeg u pozitivnom smislu – FK B.A.S.K. iz Beograda. 

Za gotovo sve ostale smo se složili da predstavljaju ili već toliko puta viđenu srpsku nebrigu, polovičnost i aljkavost ili pak ideološku zaslepljenost i ograničenost na kojoj se zbog nekakve ''principijelnosti'' (izgleda samo u lošem) uporno istrajava. Pošto su naravno u pitanju samo lični ukus mog pravog rođaka i mene, vi se na to nemojte mnogo obazirati, ali ako vam se tema čini zanimljivom – pretražite malo net pa uporedite recimo španske, engleske ili bilo čije fudbalske grbove sa našim – i verovatno ćemo se složiti da je ova brojka uspelih srpskih fudbalskih grbova u svakom slučaju jednocifrena sa tendencijom ka jedinici. I kada pogledate svima poznate grbove fudbalskih timova poput Crvene Zvezde i Partizana, odmah ćete prepoznati onaj zavodljivi šmek uravnilovke iliti komunističkog minimalizma sažvakanog bauhausa. Na Partizanovom grbu i dalje ponosito gori šest baklji naroda i narodnosti a osetna tendencija ka promeni se skoro kod svih ostalih jedino iskazuje menjanjem ćirilicom ispisanih imena klubova u ona ispisana latinicom.

Doduše, pojedini privatni vlasnici srpskih fudbalskih klubova pokušavaju da učine još nešto po pitanju promene grbova ali se njihovi napori, kao i sve ostalo, verovatno svršavaju unutar jedine preostale srpske institucije koja besprekorno funkcioniše u svim vremenima – kafane, tako da i oni nose osetni zadah srpskog institucionalizma i birtijskog nacionalizma. U tom pravcu su vidljive dve tendencije. Ili je dominantno pozivanje na ''tradiciju'' gde grbom dominiraju godine osnivanja klubova dok je sve ostalo zapušteno i zaparloženo pa izgleda kao prosečna srpska njiva, ili se opet osećaj rodoljublja oslikava tako što se priziva poznata atmosfera iz andergraund scena srednje faze Kusturičinog povratka u srpski etnički korpus, gde se penjanjem pleh muzike na drvo uz hormonski overdouz svinjskim pečenjem i ''kvalitetnu'' brlju dočarava sva sila podnebesne Srbije.

Brat u Hristu Nemanja koji posredno ima veze sa temom

Kada već pominjem Nemanju Kusturicu, moram da dodam da tog čoveka i ako lično ne poznajem - skoro bezrezervno i bratski poštujem i volim, da sam takođe veliki poštovalac njegovog vizionarskog pregnuća i da smatram da se svojim činom vraćanja u ''veru prađedovsku'' pridružio takvim veličinama poput Andrića i Selimovića. U mnogo čemu je taj povratak još i veći jer se desio u vreme koje bi da poništi i potre same osnove srpskoga roda. To najviše stoga, jer njegova borba nije bila ni samo materijalno očigledna pa čak ni samo identitetska, već u punom smislu i značenju - duhovna. I još ranije, dok nisam znao za njegovu želju da se krsti i odene u bele haljine novoga čoveka, hteo sam da mu nekako to predložim kao rešenje za izlaz iz osetne krize identiteta koja se odražavala kroz prenaglašeno oslikavanje nekakve romske apatrijativnosti, i da mu čak i budem kum.

Da, zaista...to može da potvrdi i ona prava - ženina familija. A namenio sam mu bio ime: Svemir. Svemir Kusturica. Ovo svemir zbog odnosa na staroslovenski koren i značenje reči Mir – Svet, Vaseljena. I zaista mislim da bi njemu kao svetskom čoveku i gospodinu (Emiru) i istinskom kosmopoliti, to ime verovatno bolje pasovalo. Mogao bi da se predstavlja po svetu i svojim krštenim imenom a i dalje bi bio prepoznat. Šteta što se nisam odvažio na taj korak jer se i ne okumismo – ali ipak, ono najbitnije je da je čovek postao krštena duša.

I zato, kada sam spomenuo tu neku srednju, andergraund fazu njegovog identitetskog samozaceljivanja, nisam mislio ni na šta ružno ili ponižavajuće - već na njegovo genijalno umeće alegorijskog dočaravanja atmosfere kojom je i ''vsem miru i vsami namima'' predočio sva srpska hiperbolistička i samospoznajuća, odbežnička lutanja po bespućima ove - zbog sveprisutnog duha samoporicanja - u nerodimlje pretvorene zemlje.

Šurnjaja koja se htela-ne htela bori za anglosaksonsku subkulturu

Dolazimo i do rođake sa ženine strane – u srpskome plemenu poznate kao šurnjaje, inače nastavnice engleskog jezika u osnovnoj školi, koja je tokom ovog našeg diletantsko-intelektualnog izleta u srpski fudbalsko-heraldički vakum, uredno kontrolisala pisane vežbe svojih đaka. Nakon zaključka nas dvojice da nam je i fudbal kao okosnica sporta u svim segmentima (pa čak i kroz grbove) truo i zreo za temeljitu rekonstrukciju (znači bukvalno iz temelja), ja sam se ljubopitljivo prebacio i na njen teren -  teren prosvete (inače moje tako željene ali na žalost neostvarene profesije), iskazavši želju da malo učestvujem u pregledanju testova. I odmah ću vam reći - bio sam zapanjen!

Nisu problem predstavljali ni njen, do apsurda doveden i od besmisla oguglao profesionalni kriterijum kao ni klasična đačka iznalupavanja poput ovih: ''Do they dose?''ili: ''The star is evening. (Ubaci odgovarajući oblik glagola to fall)''?!!  - koja su plod neznanja, nezainteresovanosti ili prostog obešenjaštva. Te đačke izvaljotine su vazda postojale ali su zato predstavljale jedan određeni ili barem prihvatljivi procenat. Ali neverovatno i alarmantno, `ma monstruozno je to što je takvih bilo u ovom slučaju skoro 90% !!! I to u osmom razredu, kod generacije koja uči engleski od svog prvog razreda! To ne da je neprihvatljivo - već je za hitnu deportaciju svih srpskih ministara prosvete u XX veku, na rad u rudnik (ako bi to mogla po mogućstvu da bude Trepča)!

I tako sam se, sada i neposredno, uverio u efekte čuvene i u narodu poznate – ''Gašine reforme'', koja je od jednog iako glomaznog i zastarelog ali opet kompaktnog i delotvornog obrazovnog sistema, napravila čudovište, jednog kiklopa koji od naše dece stvara buduće kulturološki retardirane potrošače koji će nakon ropskog rada u nekoj od korporacija po povratku kući uz pivo i gricke gledati televizor ''trećim krajnikom'', to jest polutvorenih usta iz kojih cure bale. Ddaaa... a kada malo bolje i razmislim – a i što bi naša deca bolje znala engleski od Amerikanaca? I onako će se u ovom globalizovanom selu već nekako snaći sa urban-džangl varijantom engleskog jezika, koji je po Božijem promislu a zbog svoje jednostavnosti i moći apsorbovanja, verovatno i izabran za apokaliptično sredstvo ostvarenja mira i stabilnosti Novoga doba.

Kultura smrti ili kultura života?

I vraćamo se opet na početak ove visokoumne, još malo pa ekspertske analize dva, slučajno izabrana, fenomena srpskog društva danas. Ponoviću - gde god da zagrebete – svuda čemer i jad. `oćete visoko nacionalne teme? Propas`. Populaciona politika? Izgibo`mo – što kaže naš narod sa juga, sada uredno raseljen po prestonici – toj akromegaličnoj glavi na iznemoglom telašcu ostarele Srbadije. Ostale socijalne teme i da ne spominjemo. Gde god da se okreneš – zadah truljenja i raspadanja, plodovi kulture smrti koja se usrdno usvaja i kojom se svojski ''živi'' unazad toliko godina. Urušava se kuća, rastrošuje se socijala dobijena od fondova za pogreb domaćina od čije imovine živimo. Rasprodata je dedovina i založena unučevina. Ubijamo nerođenu decu bolje negoli svi naši dušmani u prošlosti – po jednu varoš svake godine...

Pa dokle ljudi? Dokle više? Jer ima da ni nema. Jel vi jasno? Jasno ni je – kaže naš ''prepametni'' narod, koji sve zna i od svakog bolje. Koji Boga psuje, koji bližnjeg mrzi i zavidi mu, koji sebe satire. Usrdno i predano, ''kulturno'' i jevropski, predaje se smrti, novačeći i uvodeći svakojake standarde i prava, zaboravljajući na svoje pamćenje, na svoje svetle primere iz prošlosti koji ispovedaše kulturu života i življaše njome. Put postoji. On zahteva podvig i žrtvu ali zato donosi izbavljenje i preporod. Taj Put je i Istina i Život. Potrebno je samo manje podsvesnog samoprezira a više svesnog preispitivanja. Pokajani i preumljeni, identitetski nesluđeni, rešeni da živimo kulturom života – samo tako sa sigurnošću pobeđujemo kulturu smrti i raspadanja koja nas danas obavija.

Autor je istoričar i pravnik iz Niša, radio voditelj i kolumnista