Blog

Dati dobar odgovor

Ljuba Kostić, Niš

Kad sam ja bio dječak mlad, nisam ni znao da šljivke džanarike mogu biti u tonovima od žute do tamno ljubičaste jer su se iste brale na zeleno i tako neoprane grickale u satima našeg zevzečenja po drveću. Sada ih tokom maja i juna možete videti kako prezrele padaju na zemlju da tamo usamljene istrule. Možete videti i da ih često neki novi klinci nezainteresovano gaze dok brste svoj džank fud iz alu-pevece ambalaže, pogleda još zamućenog od skorašnjih virtuelnih dogodovština. Za njih je to samo zgažena biomasa a ne hrana na kojoj bi nekome ipak trebalo biti zahvalan i prema kojoj bi se moralo odnositi bar sa pritajenim saosećanjem dok tako obesmišljena, izgažena i nepravedno odbačena, odbrojava svoje poslednje trenutke neispunjenog postojanja. I nisu, naravno, oni krivi. A nije ni škola jer je u njoj kasno da se o tome uči.

Šta me je nagnalo na ovo razmišljanje/sećanje? Jedan ''novi'' trend  koji zapravo predstavlja normalnu reakciju zapadnomislećeg čoveka koji bi da se pobuni protiv nametnute sterilnosti tehnokratskog poimanja života i življenja.  O čemu se zapravo tu radi? Pojedini stručnjaci su naime shvatili da za decu možda ipak može biti produktivan boravak u prirodi i izlaganje njenim nestandardizovanim uticajima, pa se tako sada određeni pedagoški značaj pridaje tzv. ''šumskim školicama'', gde mališani od najranijeg uzrasta mogu da se planski pentraju po drveću, sistematski igraju na zemlji ili selektivno gaze po potoku.

Naravno da je ovo smešno i zapravo nepotrebno kao ''naučna teorija''. Ali smeh neminovno ustupa mesto zaprepašćujućoj, iskustveno proverenoj činjenici, da će kroz nekih desetak godina ovo najverovatnije postati trend i kod nas, kao plod još jednog nekritičkog kopiranja svakog novog modus vivendi dekadentnog Zapada. Konkretan primer naravno da nije loš, ali je loše naše neselektivno prihvatanje. Dakle, ključna reč je ''dekadentno'' a ne Zapad. I još jednom: problem je u nepromišljenom oponašanju stanja nečijeg duha a ne svesnog izbora geografske strane sveta, kako bi mnogi inače voleli da pojednostave stvari.

Odličan primer za to je daleko-istočni Japan koji po mnogo čemu u svojoj dekadenciji često prednjači. Pogotovo po otuđenosti među ljudima izazvanoj njihovim autentičnim tehnološkim fetišizmom.  Elem, tamo se već duže veoma dobro prodaju jastuci sa savitljivom rukom koju po želji možete prebaciti preko svoga struka ili ramena i tako se, bar neko vreme, osećati sigurno ili voljeno.

Sijaset je problema i procesa koje zahuktala novodopska uravnilovka više ne može kontrolisati. Niti joj je to i cilj. A gde smo tu mi? Svuda i nigde, rekao bih. I to je naš večiti problem. Uvek negde između dečije bezbrižnosti i sredovečne površnosti. Uvek svačiji i gotovo nikad svoji. Tu negde je zastao i naš obrazovni sistem. Posmatrano iz ugla prosečnog potrošača, reforme koje naše školstvo jedva preživljava treba samo altruistički da table i krede zamene računarima. Kredibilitet učitelja, odnos između njega i učenika, kvalitet naučenog… sve to, kada se promeni ugao gledanja, ne izgleda nimalo sjajno. Zapravo ne uliva ni malo poverenja u srećan tj. svrsishodan ishod. I što je najbanalnije, reformski put izgleda ponovo ''neminovno'' zavija na blatnjavu šumsku stazu.

Da li su nam zaista bili potrebni svi ti ćorsokaci i zaobilaznice u tom, skoro patološkom, reformskom sveprocesu? U školstvu, zdravstvu, kulturi, privredi, svemu?! Zar nije bilo dovoljno samo pažljivo birati ono korisno i primenljivo tuđe, a još brižljivije čuvati ono sopstveno i provereno dobro? Kao i na mnoga druga, teška, odgovor na ovo pitanje nećemo pronaći u obrazovnim ustanovama. On je duboko ličan i iskustven. I ne rešava čudesno sve probleme. U svakom slučaju mora biti dovoljno glasan kako bi i drugi čuli da je pravilan, i što je još važnije, zajednički.

Autor je istoričar i pravnik iz Niša, radio voditelj i kolumnista

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)